Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Све свађе Србије и Црне Горе – од династичких сукоба до стварања нове нације
Пише Иван Миладиновић
После првог послератног пописа становништва, 1948. године, преко 90 одсто од укупног броја становника су се изјаснили као Црногорци. Овај податак изазвао је неверицу, пре свега код стручњака а потом и у широј јавности. Поготово када је процурела информација да је целокупан пописни материјал после „обраде“ завршио у машинама за прераду папира
Није без основа уверење да је данашња криза српско-црногорских односа иницирана сукобом књаза, а потом краља Николе Петровића с представницима српских династија, око начина и облика уједињења ове две државе, сукобом који је надживео своје зачетнике и прерастао у спор дугог трајања. У временима која ће уследити обликован је у зависности од наметнутих историјских и политичких околности.
ДИНАСТИЧКО ПИТАЊЕ У средишту пажње Цетиња и Београда налазило се решавање српског националног питања, ослобођење и уједињење српског народа, територијално ширење њихових држава. Погледи на тај процес, од балканских, јужнословенских, југословенских и међусобних црногорских интеграција битно су се разликовали.
Династичко питање такође је у центру пажње од самог зачетка идеје о уједињењу. И много доцнија, па и данас, то питање је предмет историографских спорења и спекулација. Још од споразума са књазом Михаилом у септембру 1866, када је Никола гајио илузије да ће лакше доћи до српског престола, сву своју политичку енергију је усмеравао да Црну Гору наметне као центар српства, што је подразумевало да интересе своје династије ставља на прво место.
Развој догађаја крајем 19. и почетком прошлог века показао је да је управо династичко питање превазилазило личне и породичне оквире. Од Берлинског конгреса, преко балканских ратова и Првог светског рата, када је решавање српског националног питања било пред завршном фазом – дилема ко ће бити стожер уједињења постала је главна препрека било ком суштинском договору.
На ривалитет два двора утицаће и резултати балканских ратова који ће донети велики престиж династије Карађорђевић у односу на Петровиће. Крај ових ратова, када су Србија и Црна Гора добиле заједничку границу, донеће и прве озбиљне неспоразуме и сукобе ових владара. Уместо да зближи, заједничка граница је из темеља променила односе. Романтичарска фаза о заједничкој држави постепено се преусмерава на „прагматичну политику“.
САРАДЊА С АУСТРОУГАРСКОМ Избијањем Великог рата пробудиле су се амбиције краља Николе да ће, уз подршку Русије, Црна Гора опстати као самостална и територијално увећана држава. С нестрпљењем је краљ Никола очекивао улазак Италије у рат, рачунајући и на њену подршку у остварењу ових циљева.
Не осврћући се на упозорења савезника, крајем јуна 1915. године црногорске трупе, под командом ђенерала Радомира Вешовића, ушле су у Скадар. Из дипломатских и војних кругова стизале су информације да је овај упад у северну Албанију био у договору с Аустроугарском. То ће краљу Николи донети нове тешкоће. Представници Антанте уручили су влади на Цетињу 10. јула ноту у којој су изразиле неслагање с овим кораком, и одбиле да признају окупацију. Италија је прекинула сваку сарадњу са Црном Гором, тражила да се заведе блокада црногорске обале, и прекине слање сваке финансијске и материјалне помоћи Црној Гори.
Тих дана Јован М. Јовановић, посланик Србије у Лондону, о старом краљу је пророчански написао: „Од 1904. године изгубио је стари, вешти краљ крму над својим бродом што га је ‘вешто’ од 1860. године управљао. Отада његов брод иде без крме, без катарке. Још се није сасвим разбио, али ту је крај…“
А историчар Драгољуб Живојиновић бележи: „Савезнички дипломати и државници су га сматрали лукавим, превртљивим, неискреним аутократом, па му нису много ни веровали. Изгубио је поверење својим поступцима и политиком, због којих је био сумњичен за сарадњу с Аустроугарском и издају савезника. То се провлачило до краја рата, стигма коју је стално носио.“
ДИПЛОМАТСКА ОФАНЗИВА Избијање Октобарске револуције и улазак Сједињених Америчких Држава у рат имали су и значајне одјеке на будућност Балкана, наравно укључујући и Црну Гору. Све то је приморало Николу Петровића да крене у дипломатску офанзиву. Како је око себе имао мало сарадника, углавном невичних дипломатији, одлучио се да с лидерима савезника комуницира меморандумима, у којима је тражио да се Црна Гора призна као посебна држава и да се на Париској конференцији разматрају њени посебни територијални захтеви. Писао их је сам, углавном на француском језику. Детаљно је наводио историјат своје земље и српског народа од времена цара Мурата и борбе против освајача. Напомињао је да је Цетиње имало штампарију пре Рима, а после Лондона, у којој су штампане књиге на ћирилици и латиници. Тражио је Боку Которску и Котор, Скадар, Дубровник, спомињао је Мостар, Сарајево, обалу Неретве, исправку границе према Србији…
Са слањем меморандума наставио је и када је завршена одисеја око стварања Југославије, када је било јасно да велике силе нису расположене за његов повратак под Ловћен. Овога пута ова документа била су насловљена на Друштво народа. Мада су доживљавали судбину сличних дописа дипломатама победничких сила, у једном од њих, у новембру 1920. године, први пут се спомињу Црногорци као посебна балканска нација. Била је то прва клица теорије о новој нацији. У том дипломатском документу зачете су све потоње идеје о етногенези Црногораца.
ДИРЕКТИВЕ КОМИНТЕРНЕ Негде у исто време на другом крају Европе од Женеве, две и по хиљада километара у ваздушној линији од седишта Друштва народа, у Москви, на Другом конгресу Коминтерне, прихваћено је „Национално питање“ као део њене револуционарне стратегије, на основу Лењинових „теза о националном и колонијалном питању“ чија је суштина била у томе да комунистичке партије у „заосталим земљама“, у којима није развијен раднички покрет, треба да помажу националне ослободилачке покрете које претежно чине сељаци, а предводи их буржоазија.
Следећи корак Коминтерне је доношење резолуције о разбијању Југославије, као вештачке Версајске творевине која је створена силом, и формирању самосталних држава – Хрватске, Словеније, Босне и Херцеговине, Македоније и Црне Горе.
Као дисциплинована чланица Коминтерне, КП Југославије извршавала је директиве из Москве, и већ на Трећем конгресу у Бечу 1926. године доноси резолуцију о националном питању. За њу национални покрет Црне Горе није покрет српског већ црногорског народа. Чак се на једном месту каже: „Да би КПЈ повратила утицај у Црној Гори, треба популарисати исправан став Партије о црногорском националном питању.“
Две године касније, на Четвртом конгресу КПЈ у новембру 1928. у Дрездену, прокламовали су политику разбијања сопствене државе и стварања независних држава, а међу њима и „независне Црне Горе“, у којој се „црногорски народ“ бори за своје ослобођење. Овим одлукама југословенски комунисти дефинитивно су прогласили да су Црногорци посебна нација.
| (Не)јасни мотиви Коминтерне
Бранко Петрановић пише како се историографски не може тачно утврдити који су били мотиви Коминтерне да (посредством своје „трансмисије“) утиче на разбијање Југославије. Према овом аутору, у сфери „подоста уверљивих“ претпоставки је и страх да се Краљевина СХС не искористи као „плацдарм“ за напад на СССР, да се одговори на политику великих сила Запада којом се стварао „санитарни кордон“ против бољшевизма, затим ослаби версајски пион, како се третирао режим Краљевине: „Дозвољава се и претпоставка да се ради о ослањању – инерцијом на политику царске Русије, која је на Балкану више волела да има посла са више малих држава него са једном снажном државом у његовом средишњем делу.“ |
ПАРТИЈСКИ ПРОЈЕКАТ СТВАРАЊА НАЦИЈЕ Дипломатски документ краља Николе из новембра 1920. пуну друштвену снагу добиће тек након ослобођења земље и стварања Народне Републике Црне Горе као федералне јединице у саставу нове Југославије. Милован Ђилас, који је у међувремену постао главни партијски идеолог, објавио је у „Борби“ 1. маја 1945. текст „О црногорском националном питању“, којим је озваничена нова нација. Написао је да црногорска нација не постоји, да се становништво назива српским, али би ту свест требало заменити црногорским националним идентитетом. Његови ставови постали су окосница званичне партијске и државне политике.
Следећи корак државног и партијског апарата био је да наруче ново тумачење црногорске „националне“ историје. Историчар Јагош Јовановић је 1947. године објавио обимну књигу: „Стварање црногорске државе и развој црногорске националности: Историја Црне Горе од почетка VIII вијека до 1918. године“. Појавом овог дела постављена је основа за идеолошку црногоризацију у многим областима друштвеног и културног живота.
На првом послератном попису становништва, у марту 1948. године, званични резултати су показали да је најмања југословенска република била етнички најхомогенија федерална јединица. Преко 90 одсто од укупног броја становника изјаснили су се да су Црногорци. Овај податак је изазвао неверицу, пре свега код стручњака а потом и у широј јавности. Поготово када је процурела информација да је целокупан пописни материјал после „обраде“ завршио у машинама за прераду папира.
ТРИ ВРСТЕ ЦРНОГОРАЦА Последица вештачког стварања једне нације јесте то што данас имамо три врсте Црногораца. Једни су, условно речено, следбеници Ђиласовог начела о постепеном издвајању из српског народа. Они говоре српским језиком и припадници су Српске православне цркве. Не оспоравају заједнички корен са Србима, средњовековно доба доживљавају као део заједничке баштине.
Други су поборници „дукљанске“ школе и они заговарају теорију о потпуној различитости од Срба, од Јужних Словена до данашњих дана. Њима су за све невоље овог света криви Србијанци, окупатори, асимилатори, експлоататори… Они говоре црногорским језиком и подржавају цркву Мираша Дедеића. Користе се свакаквим фалсификатима и инсинуацијама да докажу несрпски карактер средњовековне Дукље-Зете и нововековне Црне Горе. После осамостаљења 2006. године држава се приклонила њима…
И ту није крај. Има и трећих, који доказују да су потомци античких староседелаца. На срећу, њихов број је занемарљив. Да не прескочимо Савића Марковића Штедимлију, који је тврдио Црна Гора у раном средњем веку припадала „Црвеној Хрватској“, из чега је изводио тезу о хрватском пореклу становништва Црне Горе.
Бошко Вукићевић, црногорски аналитичар и потомак Новице Радовића, вође тзв. Божићне побуне у Црној Гори из 1919. године, поводом стогодишњице овог догађаја, који већ читав век производи контроверзе, изјавио је: „Мој прадеда је написао књигу о томе (Божићна побуна) – ’Црна Гора на савезничкој голготи’, у којој говори о династичком сукобу Петровића и Карађорђевића, а пре свега о српском идентитету Црне Горе.“
Пасошка исправа бригадира Крста Зрнова Поповића, такође једног од вођа побуне, издата је 18. октобра 1929. од белгијских власти у Лијежу (Белгија). У рубрици de nationalite уписано је Serbe. Недвосмислен доказ да се Крсто Зрнов Поповић као присталица суверене Црне Горе с династијом Петровића на челу национално осећао као православни Србин. Иста исправа налази се у поседу породице М. П. Стојановића са Цетиња.
Иако је учествовао у стварању црногорске нације, Ђилас је умро као Србин. После силаска с власти, остао је Црногорац завичајно, али не и национално. На суђењу се изјаснио као Србин.
Матија Бећковић сведочи да се Ђилас о томе расправљао са оптуженичке клупе са својим судијама и тужиоцима и то га није мало коштало. Није хтео да остане „отац нације“: „Да је остао Црногорац, верујем да би нашли начина да га по тој основи ставе под неки заштитни кишобран као ’националну вредност’ као што су то чинили у неким другим случајевима. Један од кључних црногорских функционера звао га је на разговор и отворено споменуо такву могућност. Ђидо није хтео поштеде по ту цену, додајући да је црногорска нација идеолошки изум и да он то најбоље зна.“
Четири месеца после текста објављеног у „Борби“ 1. маја 1945, Милован Ђилас је у једном предизборном говору у Подгорици рекао да „двије ствари никад нико није успио у Црној Гори, да црногорски народ одвоји од Србије и од Русије“.
Шта би на све ово што се дешава у држави коју је створио рекао краљ Никола Петровић Његош? Шта би рекао на инцидент који се десио после његове смрти у његовој престоници? Владао је Црном Гором скоро пуних 60 година. Преминуо је 3. марта 1921. На молбу његовог брата војводе Боже Петровића, одржан је на Цетињу, у манастирској цркви, парастос који је објављен великим манастирским звоном. Како је био обичај да се тим звоном оглашавају велики празници или државне светковине, овај је поступак Цркве изазвао међу омладином, присталицама уједињења, огорчење. Један омладинац реаговао је тако што је на двор бившег црногорског краља бацио две бомбе, од којих је једна експлодирала, не причинивши штете.
А у једном од последњих писама упућених унуку престолонаследнику регенту Александру пише: „На славу и радост посестрима српских краљевина.“
КРАЈ
