Цицин повратак кући

Поводом изложбе посвећене Слободану Цици Перовићу у Атељеу 212

Тек однедавно постоје стидљиви наговештаји да се Слободан Перовић враћа у српску културу на место које заслужује. У родном Крагујевцу добио је своју улицу, а у мају 2017. и спомен-плочу испред зграде у Кнеза Милоша у којој је живео

Aко с било којим старијим познаваоцем позоришта и филма поведете разговор на незахвалну тему о томе ко је највећи српски глумац свих времена, велика је вероватноћа да ће Слободан Цица Перовић бити наведен међу прва три-четири имена. Поштовање и дивљење за Перовићево глумачко умеће и његову апсолутну сценску аутентичност нарочито су изражени међу његовим савременицима, колегама глумцима и редитељима с којима је током каријере сарађивао. Зоран Радмиловић, који је с Перовићем играо у култном Чеховљевом Павиљону број 6, нашем Лету изнад кукавичјег гнезда, у бројним интервјуима издвајао је Цицу као најбољег домаћег глумца и свог узора од кога је много научио о глумачком занату и животу уопште. У изврсном документарном филму Феликса Пашића о Цици Перовићу, Драган Николић и Бора Тодоровић говоре о њему као о најбољем од свих њихових колега и једином који нема разлог да се стиди ниједне своје улоге из младости. Раде Шербеџија у својој аутобиографији До последњег даха пише о Перовићу као о глумачком чаробњаку који је код млађих глумаца изазивао дивљење и страхопоштовање и коме су само најхрабрији смели да приђу у бифеу Атељеа 212.

[restrict]

Велики режисер Ђорђе Кадијевић, који је са Цицом снимио потресни црноталасни филм Поход и култну хорор ТВ драму Лептирица, у својој мемоарској књизи Више од истине апострофира Перовића као најбољег глумца с којим је сарађивао, истичући његов јединствен таленат да подједнако добро игра комедију и драму, али и способност да, уз минималну вербалност и спољашње ефекте, снагом своје личности изнутра изгради лик огромне експресивности и трајне упечатљивости. Отац црног таласа Живојин Павловић, у чијем је Буђењу пацова Цица оживео лик Велимира Бамберга, бившег информбировца и безнадежног губитника и усамљеника, тврдио је да је Перовић јединствен по томе што нема ни претходника ни наследника у домаћем глумишту, односно да му је немогуће наћи пандана у савременој кинематографији и позоришту. „Био је или последњи боем прошлог столећа или први глумац будућег времена“, како је након његове изненадне смрти од рака на плућима у мају далеке 1978. написао у „Политици“ Јован Ћирилов.

Више од четири деценије након његовог преурањеног одласка са животне позорнице, Слободан Перовић је, нажалост, данас готово заборављен. Не постоји ниједна монографија о овом врсном уметнику, ниједна глумачка награда или културна манифестација, односно установа не носи његово име, а током прославе педесетогодишњице његовог матичног позоришта Атељеа 212 једва да је споменут. Многи његови савременици, који су били сведоци његових глумачких бравура, одавно више нису међу живима, а млађи нараштаји нису адекватно упознати с његовим опусом, између осталог и због инерције кампање тихог прећуткивања и потискивања коју је југословенски културни естаблишмент спроводио према њему. Иако никада јасно идеолошки опредељен, али сасвим довољно тврдо национално одређен, Перовић није припадао титоистичком кругу повлашћених глумаца који су добијали улоге у великим режимским продукцијама, а замерано му је и да је превише склон ролама маргиналаца и отпадника у филмовима црног таласа. Остаје забележено да никада није глумио партизана, што је био његов вид протеста против „црних листа“ и идеолошких лажи тог доба, иако је играо у неколико врло запажених пројеката који су за тему имали НОБ. У узбудљивом партизанском вестерну Хајрудина Шибе Крвавца Мост он глуми инжењера, представника развлашћене и понижене грађанске класе, који је принуђен да дигне у ваздух своју креацију, вољени мост који је пројектовао, док у врло популарном филму Бранка Бауера Зимовање у Јакобсфелду и ТВ серији Салаш у малом риту он тумачи лик фолксдојчера Јакоба Јериха, једног од ретких позитивних и идеолошки неоптерећених приказа Немаца у југословенском филму.

Тек однедавно постоје извесни стидљиви наговештаји да се Слободан Перовић враћа у српску културу на место које заслужује. У родном Крагујевцу добио је своју улицу, а у мају 2017. и Спомен-плочу испред зграде у Кнеза Милоша у којој је живео. Његова матична кућа Атеље 212 приредила је, захваљујући аутору Вељку Смајевићу, крајем јануара ове године ретроспективну изложбу слика и чланака о његовим чувеним улогама оствареним у том позоришту. На отварању изложбе говорио је Милан Цаци Михаиловић, истакнути драмски уметник и својеврсни хроничар српског глумишта. Између осталог, том приликом изговорио је следеће речи: „Цица Перовић је под овим кровом остваривао незаборавне улоге у представама због којих је Атеље 212 називан великим театром. Наш ’путник око света’ враћа се данас под свој кров, својој кући и опомиње све оне који су склони забораву. Филозоф, боем, борац за слободу, авантуриста … све је то био Перовић, али пре свега глумчина.“

Највећу пажњу на изложби очекивано су привукле фотографије из легендарне представе Ко се боји Вирџиније Вулф по тексту Едварда Олбија. Та хит представа, у режији Мире Траиловић, имала је преко 170 извођења од Америке до Аустралије и пронела је славу Атељеа широм планете. Сви који су је гледали уживо слажу се да су Слободан Перовић и његова партнерка Љиљана Крстић одиграли ликове огорчених, средовечних супружника много надахнутије од Ричарда Бартона и Елизабет Тејлор, који тумаче исте улоге у славној филмској верзији овог комада. Перовићев разочарани, кастрирани интелектуалац Џорџ, који од ужасне породичне ситуације бежи у свет имагинарног, остаје једна од његових најупечатљивијих позоришних рола. Признање за ову вансеријску креацију добио је и од америчких позоришних критичара, који су га 1968. прогласили за најбољег страног глумца те сезоне након извођења Вирџиније у „Линколн центру“. Прича се да је једном од извођења присуствовао и брачни пар Бартон–Тејлор и да после представе у бекстејџу нису штедели комплименте на рачун српских глумаца. Занимљиво је да вест о овој значајној награди и великом међународном признању никада није објављена у тадашњој југословенској штампи због тога што је Перовић био цензурисан као један од првих који су јавно подржали студентске протесте против црвене буржоазије те исте године.

За свој глумачки рад Цица Перовић је добио углавном све најважније награде бивше државе. Добио је „Цара Константина“ за Буђење пацова, пулску Арену за комедију Мушкарци, као и Стеријину награду за позоришно стваралаштво. Заједно с признањима стигла је велика популарност од које је Перовић упорно бежао. Изван сцене, када се спусти завеса и угасе камере, Цица Перовић био је ћутљив, резервисан и затворен. Љубоморно је чувао своју приватност, па је својим грубим, намћорастим изгледом и често неконвенционалним понашањем подизао око себе бедеме којима се штитио од насртљивих људи, сопствене славе и испразног естрадног позирања. Водио је неуредан, боемски живот, са свим његовим пропратним страстима и претеривањима. Није имао развијен осећај за материјално, па је његов дом изгледао крајње аскетски, са само једним мадрацем и ормаром у потпуно празном стану. Волео је кафану („Српска кафана“, одмах тик уз Атеље, била му је упориште), волео је брзу вожњу и волео је да се коцка, а пред сам крај живота и да пије. Ни наклоност лепих жена није му била страна. Ипак, може се рећи да су његову највећу страст представљала авантуристичка путовања око света. Она су била израз исконске тежње за слободом (Nomen est omen), покушај да се побегне од партијског једноумља, малограђанштине и меланхолије коју је носио дубоко у себи. За воланом свог опел комодора пропутовао је већи део планете.

У једном интервјуу за НИН говорио је о својим путешествијима: „Најпријатније у њима је то што полако нестајете у сталном промицању, протицању, у ономе што у тренутку спазите. Прилазећи неком граду, пролазећи кроз њега на брзину, најчешће сам имао готово потпуну представу и о њему и о људима који тамо живе. Супротно томе, кад год сам се негде дуже задржавао, губио сам критеријуме, прилагођавао сам се приликама и људима којима сам бивао окружен: моја представа се замагљивала, почињао сам на познати малограђански начин да их процењујем, да их прихватам као добре или лоше, као богате или сиромашне, у сагласности са оним што сам донео међу њих.“ Та своја искуства намеравао је да преточи у путописни роман, у битничкој традицији њему веома драгог Керуака, који никада није стигао да заврши. Цица Перовић је нарочито био импресиониран ставом према животу и људима које је, током својих путовања, сусрео у Индији. Фасцинирао га је начин на који им је успевало да буду срећни упркос материјалној беди, што је било у сагласности и с његовом животном филозофијом. „Немам чуло за материјалне вредности. Посматрам живот као реку која тече. За мене је живот једно искуство и ништа више.“

Умро је на начин који сања сваки велики глумац, готово на сцени и потпуно уживљен у улогу. Последње реплике пред публиком изговорио је 11. априла 1978. у представи Марија у свом Атељеу 212. Од колега се опростио на проби за Чеховљев Вишњик када је у улози старог Фирса пророчки изговорио завршну реплику: „… А мене заборавили.“     

[/restrict]