#baroknalajni #zapratifagot

Било би лепо да барок, али не као изненађење, постане чешћи гост оркестара који тако могу да покажу не само колико су велики и јаки у свој својој маси, када су сви на бини, него колико су добри у сваком свом музичару

Београдска филхармонија је од романтичарско-помпезних наслова својих циклуса прошле године (Мракобес, Узвишеније, Мудрословље) прешла на иконографију младих, па се сезона обележавања 250 година рођења Бетовена зове #zapratibetovena, a циклуси – #betovenjekeva, #betovennalajni, #bratbetoven, #betoveninfluenser … иако уобичајени абоненти сигурно не припадају свету глувонемих палцотипкача по мобилним апаратима. У петак, 7. фебруара, приређено је неочекивано изненађење у виду концерта барокне музике, у смањеном саставу оркестра величине камерног. Изненађење, јер БФ не воли много барок, а још мање смањење свирачког корпуса, пошто се у малом саставу чује баш све. Да би се добио утисак већег звука, свирало се стојећи, а музичари су се потрудили да звуче и лепо и габаритно и звучно и добро наштимовано.
Прва Оркестарска свита Ј. С. Баха као да је била увођење у карактер, испробавање акустике и сналажење с новим, барокним гудалима која су неки чланови оркестра добили од уметничког вође, немачког барокног виолинисте Бернхарда Форка. Утисак су допунили одлични дувачи, посебно фагот, који је Ненад Јанковић свирао разиграно, унесено и потпуно чаробно, па би се концерт могао назвати и #zapratifagot. Од игара се могло добити више плесног карактера. У Вивалдијевом Концерту у де-молу RV 565 у првом плану су били дуети соло инструмената, посебно две прве виолине, где је Тијана Милошевић сасвим равноправно, ако не и равноправније, парирала Форку, са јужњачким темпераментом који Вивалди захтева. Симфонија у ге-молу оп. 6 бр. 6 Баховог најмлађег сина Јохана Кристијана Баха пружила је прилику оркестру да прикаже пун, раскошан звук, добро штимован, с опет предивним фаготом.
Концертом су владале играчке свите, па смо чули Карактерне игре француског композитора Жан-Ферија Ребела што су просијале као мали бисери француског барокног плесног стила, који је до савршенства помогао да се развије музикални краљ Луј XIV. Штета што ову кореографску симфонију нису пратили плесачи, како се то некад изводило, а што не и данас, као потврда да су се барокне игре некад плесале, па их тако данас треба и схватити и интерпретирати. Енглез Чарлс Евисон је живео у време Доменика Скарлатија, није био аутор, али је искористио Скарлатијеве чембалске сонате у транскрипцији и аранжману за свој Кончерто гросо број 3 у де-молу. У то време није било заштите ауторских права, напротив, срећни су били композитори ако су се њихове композиције користиле, а и они сами су се аутоплагирали, како се то назива у данашњем научном новоговору. Не знамо шта је на Евисоново аранжирање Скарлати рекао, ако га је то уопште занимало, али Евисон није Скарлати, па смо добили немушти барок у принципу, у коме се поента и оштрина Скарлатијевих генијалних минијатура изгубила у преводу. Оркестар је поштено презентовао музички предложак. И на крају, још једна оркестарска свита, из лирске трагедије Дарданус великог француског барокног композитора Жан-Филипа Рамоа. Плесачке нумере су биле најлепше, а оркестар се орасположио и отплесао нам на сцени Коларца, као у времеплову, ову чаробну музику. Добили су заслужене овације. Концертмајстор и гост Бернхард Форк је одлично радио с оркестром који нема много барокног искуства, а могло је и више. Било би лепо да барок, али не као изненађење, постане чешћи гост оркестара који тако могу да покажу не само колико су велики и јаки у свој својој маси, када су сви на бини, него колико су добри у сваком свом музичару. Фагот је ту, бар за нас, већ освојио прво место.