Зечевизија – Сузе Соње Локар и Слобина подигнута брада

Словенци су били локална димна завеса не за идеолошки обрачун Запада са Истоком (комунизам се у СССР-у ускоро скљокао сам од себе) него за разбојнички геополитички удар којим је успостављен униполарни свет. О свему томе слабоумна радна председништва и дементна партијска тела нису хтела да знају ишта

Неко се на РТС-у сетио да 22. јануара пада 30 година од дана када је пропала друга, авнојска Југославија. Тога дана 1990. разишао се у злокобној тишини 14. ванредни конгрес Савеза комуниста Југославије, чему је претходио нож у леђа словеначке делегације, која је, на уговорени знак, напустила салу Центра „Сава“ и Социјалистичку Федеративну Републику Југославију. Без речи су покупили актен-ташне и поправили кравате, па се запутили на оближњи паркинг, где су их чекале загрејане лимузине, као после какве лоше парнице или спровода омрзнутог суседа, коме баш ништа не дугују. Једино једна жена из те делегације, извесна Соња Локар, није могла да се уздржи и заплакала је. „А шта сам могла?“, рекла је недавно у камеру Светлани Јанићијевић, ауторки емисије Како је пропао СКЈ, коју је на годишњицу овог догађаја припремио и емитовао Јавни сервис Србије. „Пет година крв се лила за ту земљу и скоро пола века зној и сузе свих нас. Нисам издржала.“ Соња није била једина која је ичим обележила смрт своје Југославије. Други један члан исте партије, Слободан Милошевић, с надмоћним осмехом испратио је Словенце и одмах после њих Хрвате, Муслимане и Македонце и пробао да продужи век својој Југославији или бар оном што је од ње остало, док и то није сагорело у ратној агонији.
У овој емисији није речено или се не види и не чује довољно добро то да смртна пресуда Југославији није донета на неком балканском партијском скупу него у владајућем кластеру светске политике, одмах после пада Берлинског зида; да није у питању био икакав идеолошки сукоб него геополитички преврат глобалних размера, којим је на сцену хрупила светска хегемонија; да су „словеначки комунисти“, иначе чауши Кола, Геншера и кога све не, при свему томе добили улогу локалног подизвођача и да су своје улоге, по навади, одиграли јадно, као легитимни потомци Корошеца и Бевца… Одлука о напуштању конгреса донета је изван Словеније далеко пре него што су ови „реформисти“ безазлено предложили да девиза конгреса буде „Europa zdaj“ (на шта су наивне комуњаре у Београду попадале у несвест, не схватајући да је у питању циљана провокација, као што у емисији цинично објашњава аутор овог „предлога“ Цирил Рибичич, тада номинални шеф словеначке партије, син главног словеначког удбаша и доцнијег председника југословенске владе, оптуженог од својих за геноцид у Словенији 1945). Ти Словенци били су локална димна завеса не за идеолошки обрачун Запада са Истоком (комунизам се у СССР-у ускоро скљокао сам од себе) него за разбојнички геополитички удар којим је успостављен униполарни свет. О свему томе слабоумна радна председништва и дементна партијска тела нису хтела да знају ишта. Тада је Милошевић грчевито бранио југословенство и комунизам. А кад је пропало и једно и друго – сетио се Видовдана.
Збиља, да се није некако држао у рату 1998. и 1999, а херојски доцније у Хагу, Милошевић би и сам отишао у историју под хипотеком југословенства и комунизма, две највеће стигме у новијој историји Срба. Последњи у Европи веровао је у њих и тврдоглаво одбијао да их пусти низ воду. Била је то његова трагична уобразиља, фикс-идеја стишког скојевца, која га је и одвукла тамо где је окончао своју животну мисију. У Хагу он није био оптужен за службу Југославији и комунизму него за „Велику Србију“ и измишљене ратне злочине. Срби ионако нису били популарни, нису то ни данас и неће још дуго бити (наша слободарска природа и светосавски завет не дају се преумити неолибералним мантрама), али је Слоба само додавао џебану ауторима теорије о реметилачком фактору из Вашингтона, Берлина и Брисела, због које и данас још постоји сурогат звани Западни Балкан. Лако је сада бити паметан. Али је чињеница да је овај моменат у једночасовној емисији о пропасти СКЈ испуштен, а да се тамо разглаба о безвезним ситницама (монолит против консензуса, савез савеза уместо демократског централизма и лањски снегови), чиме се замагљује све што данас знамо о овом догађају и чему нас је, ваљда, научила историја. Последњи конгрес СКЈ означио је истовремени крај Југославије и комунизма. И био увод у крвави рат. А Слобин презриви осмех и подигнута брада, заједно са Соњиним сузама – била су два главна снимка која су се урезала у сећање с ове кремације.