Зечевизија – Негативан јунак нашег доба

Јужни ветар је противтежа и противстав не само склеротичном РТС-у него и у доброј мери испражњеном, политички коректном и депласираном концепту ауторског филма који заговара Фестивал ауторског филма

Ево серије! Све што смо до сада писали о домаћем играном програму стоји тек у контексту појаве телевизијске серије Јужни ветар као алтернативе празној и немуштој шеми Јавног сервиса Србије. Додуше, серија је дериват истоименог биоскопског филма и  настала је готово сасвим изван продукционих оквира државне телевизије, што је и додатна вредност, јер се чини да је све лични успех младог редитеља и продуцента Милоша Аврамовића. Ауторски у смислу одредница Базена и Ендруа Сериса, Јужни ветар је ауторскији од целе домаће продукције са Фестивала ауторског филма јер открива зрео и сасвим изграђен рукопис младог синеаста кадрог да помера креативне границе, продукцију углавном независну од умрежених гребатора око Филмског центра Србије и самосталан план експлоатације пројекта, што су све одличја политике аутора у негдашњем смислу. Јужни ветар је, дакле, противтежа и противстав не само склеротичном РТС-у него и у доброј мери испражњеном, политички коректном и депласираном концепту ауторског филма који заговара поменути фестивал. Нешто у приличној мери ново и подстицајно, што ће изгледа продрмати наш тамни вилајет не само у филмском него и у другом смислу. во серије! Све што смо до сада писали о домаћем играном програму стоји тек у контексту појаве телевизијске серије Јужни ветар као алтернативе празној и немуштој шеми Јавног сервиса Србије. Додуше, серија је дериват истоименог биоскопског филма и  настала је готово сасвим изван продукционих оквира државне телевизије, што је и додатна вредност, јер се чини да је све лични успех младог редитеља и продуцента Милоша Аврамовића. Ауторски у смислу одредница Базена и Ендруа Сериса, Јужни ветар је ауторскији од целе домаће продукције са Фестивала ауторског филма јер открива зрео и сасвим изграђен рукопис младог синеаста кадрог да помера креативне границе, продукцију углавном независну од умрежених гребатора око Филмског центра Србије и самосталан план експлоатације пројекта, што су све одличја политике аутора у негдашњем смислу. Јужни ветар је, дакле, противтежа и противстав не само склеротичном РТС-у него и у доброј мери испражњеном, политички коректном и депласираном концепту ауторског филма који заговара поменути фестивал. Нешто у приличној мери ново и подстицајно, што ће изгледа продрмати наш тамни вилајет не само у филмском него и у другом смислу. Јужни ветар је филм о обрачуну неколико криминалних хоботница, од којих је најјача она која стоји у вези са актуелном влашћу и њеном полицијом. Ово се обично назива организованим криминалом и никада није било тема домаћег филма већ и због тога што је држава у Србији највећи (заправо, једини) филмски продуцент, кога није упутно јавно прозивати за рекет у светском ланцу дроге. Храброст да ово јавно каже и покаже завидно је етичко оружје Милоша Аврамовића. Чудимо се овој грађанској куражи младог аутора и са великим задовољством је констатујемо. Једним наоко комерцијалним подухватом, у свему подређеном холивудским шемама млади аутор је открио да филм још није престао да буде морални чин. Све то потиче из онтологије покретних слика: нема доброг филма без честитости, нема естетике без етике; тек са катарзом дело постаје целовито. Нема великих емоција и масовног успеха без искреног става против сила зла. Биковићев Петар Мараш је заиста јунак нашег доба (и то је оно што га одваја од циничне и јефтине ироније Синише Павића која сасвим добро пристаје старом фундусу РТС-а): директни је продукт епохе у којој живимо, знак саткан од обележја нашег наопаког, до сржи поквареног времена. Јунак Јужног ветра није промисао Божја, али је одметник од анђела уништења, нека врста црног праведника (као Шекспиров Глостер који не убија никога који то није заслужио), дакле негативног јунака, чија је судба трагична. У студији под овим насловом неупоредиви Никола Милошевић описао је и анализирао негативног јунака у књижевности, Саша Петровић у филму, а ево сада Аврамовић на профаном тржишту акционе телевизијске серије, што не умањује његов значај. Специфичност је у томе што је Мараш  сасвим хајдегеровски бачен у постојање; он није изабрао своју несрећу, он бежи, убија јер мора,  на крају и да би се искупио, али то чини уверљиво и везује све симпатије гледаоца, управо као Милошевићев идеалтип, у коме играју сенке Шекспира, Достојевског и Фокнера. Милош Биковић је имао среће да у важном тренутку своје каријере добије овакав – може се слободно рећи – филозофски претекст те довољно времена за савесну изградњу лика који постаје знамење нашег времена. И популараност филма учинила је своје, али следи још једно искушење: од 16. фебруара догодиће се још десет сасвим нових епизода, које нису ушле у филм и које треба да развију неке нове линије, после чега ћемо о томе на време известити. За почетак, серија се прати као прворазредна акциона драма. Нема сумње да је сву Биковићеву физику и метафизику публика већ громогласно поздравила и да се пред нашим очима заиста родила нова звезда.

Један коментар

  1. Avatar

    juzni vetar , jedna od najstupidnijih serija koje se stancuju kod nas u zadnje vreme . losije od njih su samo turske serije koje izgleda da kupuju za ljude sa maegina ovog drustva , da nekazem mentalno zaostale ili posustale osobe , ako boza zec ima ovakav komentar onda nam nema spasa, BOZO SVAKA TI CAST

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *