ЗАШТО НАМ НИНОВА НАГРАДА НИЈЕ ПОТРЕБНА

Пише Весна Тријић

Ако на годишњем нивоу нема више од два-три романескна уметничка дела, то значи да ни у тзв. борби за Нинову награду у ствари нема конкуренције: њени шири и ужи избори су фарса. Потреба за Ниновом наградом ни по ком основу више не постоји. Није ли та медијско-тржишна грдосија ионако већ нанела довољно штете?

За разлику од великих европских књижевности у којима је роман преовладао у 19. веку, код нас је до тога дошло тек после Другог светског рата; на том га је освајачком походу, готово од самог почетка, пратила Нинова награда, промовишући га као догађај ширег друштвеног значаја и обезбеђујући на тај начин неупитан статус и њему и себи.
Савремени човек, међутим, за полифонију правих романа више нема слуха: иако су, у складу са захтевима бизнисмена у издаваштву, романи дужи од двеста страница сада ретки, они и даље представљају најобимнији књижевни облик, док је времена за читање све мање; дубокa људскa потребa за причом задовољава се у другим форматима, праћењем телевизијских серија на пример; концепти интимности и стида, на чијем се провоцирању привлачност романа добрим делом заснивала, данас су слабо разумљиви – време је ријалитија.
Све је то допринело да протејска енергија романа у нашем времену пресахне: стегнут је и немаштовит, интелектуално мало или нимало захтеван, естетски, у најбољем случају, осредњи; част изузецима! Као и сваки књижевни облик који је достигао врхунац, а онда се, кроз пљускове епигонских остварења, и суновратио, роман се повукао ка својој основној природи – да забавља најширу публику мање или више маштовитим и сентименталним авантурама, без филозофских амбиција, естетске или друштвене одговорности – због које је све до 18. века и био презрен. На годишњем нивоу нема више од два-три романа за које се мирне душе може казати да су уметничка дела.
Зашто се, онда, овде роману и даље придаје моћ да у сенку баци остале производе културе или чак да их замени?
Година 1954, када је Нинова награда први пут додељена, довољно је далеко да наведе на закључак да, пошто је издржала толико историјских искушења, она мора бити вредносни оријентир како у оним, тако и у овим смутним временима. Друштвенополитички контекст њеног настанка, међутим, није био нимало неутралан: исте године су, на једвите јаде, потписани Новосадски договор, о стварању заједничког, српскохрватског језика, и споразум републичких библиотека о издавању „федеративне“ библиографије; уз Енциклопедију Југославије, чија је прва свеска објављена идуће, 1955, то су били подухвати за које су налози стизали с партијског врха, а чији је циљ био у покушају да се југословенски културни простор уједини. Покушај је пропао, партијски врх је од такве политике нешто касније одустао, али се на списку лауреата Нинове награде налази више хрватских аутора, са Мирославом Крлежом на челу; прва добитница награде, баш уочи рата, 1988, била је Дубравка Угрешић, чија је биографија у историји књижевности пример како југословенство писца српског порекла доводи до промене његове литерарне националности; овогодишњи ужи избор баш ме је на то подсетио.
Културнополитичка мисија Нинове награде мењала се и меандрирала, али је увек остајала на правцу – да буде усклађена са идеолошким налогом друштвенополитичког тренутка; због тога је она, чешће него о уметничким вредностима, на разне начине, сведочила у ствари о односима моћи у културном животу. Тако је њен први добитник био Добрица Ћосић, чијем је пријатељству с маршалом НИН дуговао своје постојање, док је аутор који ју је однео трипут, из чега би се дало закључити да је наш најбољи романсијер, био у ствари Оскар Давичо, „повереник Партије“ у борби против „политички неподобних“ колега, песник чијих се романа, осим проучавалаца, још слабо ко сећа.
Стога се списак добитника Нинове награде најпре може читати као документ о културној политици вођеној у Београду: то је историја продуженог конфликта и конфузије, корупције и мачизма, поткусуривања између интелектуално-политичких елита, у друштву које је неспособно или невољно да разуме културу коју само производи.
Једино што се може догодити ономе ко у Нинову награду буде гледао као у неки оријентир јесте да се изгуби.
С опадањем нивоа јавног морала и разградњом културне самосвести, чије су се размере у правом светлу показале тек после буђења из југословенског сна (мада неки још увек спавају!), ова мисија Нинове награде – да легитимише центре политичке моћи у култури – постала је нормална. Отада су роман, врста у дегенерацији, и његова најутицајнија награда, која је изгубила смисао, непосредније почели да размењују стратегије. У подразумеваној позицији интелектуалне и моралне супремације они су наводно последња линија одбране од шунда, иако се, да би преживели, и сами служе механизмима естраде; као што у српском роману нема аутентичности (програмски, наводно), тако ни у извештајима који прате доделу награде нема ни једне једине мисли, а камоли нове идеје, већ годинама.
Значај који се придаје Ниновој награди, дакле, српској култури не служи на част: он је нездрав, један од симптома њене дубоке патологије.
Ако на годишњем нивоу нема више од два-три романескна уметничка дела, то значи да ни у тзв. борби за Нинову награду у ствари нема конкуренције: њени шири и ужи избори су фарса. Потреба за Ниновом наградом ни по ком основу више не постоји. Није ли та медијско-тржишна грдосија ионако већ нанела довољно штете?
Генерације даровитих приповедача стасавале су под притиском убеђења да је роман једини уметнички облик вредан пажње, да је кретање унутар шаблона једне или друге идеологије исто што и мишљење, а да су појединци, макар били и уметници, немоћни да било шта промене. Зелени умови и неисписане руке нису могле да створе више од финих или занимљивих романа; у њих су улагали све своје стваралачке енергије, а једино што су постизали било је да нездравом контексту обезбеђују легитимитет. И док су приповедачи некада, с годинама и искуством, постајали све бољи уметници, савремени писци се после првог или другог, финог романа у ствари гасе.
Измакнемо ли систему у којем је Нинова награда света, можда у нама сине нада да нисмо нараштај упропашћен, немоћан и безидејни колико нам се чинило, ко зна…

Један коментар

  1. Da li treba ukinuti NIN-ovu nagradu ili ne, to ovisi samo od NIN-a a ne od nekog drugog. Samim tim sto NIN deli nagrade i sastavlja strucan tim koji odredjuje pobednika je stvar NIN-a. Ako neko smatra da je nivo NIN-ovih finalista jako los izbor, onda je pravo vreme da taj isti stvori novi knjizevni festival i udje u istoriju. Sto vise festivala to bolje za knjizevnost. Pisci imaju prava pisati o kome i o cemu hoce i zele, da li se to nama svidelo ili ne. Isto tako jedan NIN-ov umjetnicki ziri ima prava dodeliti nagradu kome hoce.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *