„Закон“ против законитости

Пише Др Горан Ђорђевић

У чему се састоји противправност Закона о слободи вероисповести у Црној Гори

Доношење „Закона о слободи вјероисповјести или увјерења о правном положају вјерских заједница“ са правом је изазвало значајне турбуленције у подељеном црногорском друштву. Класична филозофија права јасно учи да сваки закон, као извор права, свој легитимитет не црпи из пуког изгласавања у парламенту. Не, своју сврсисходност, свој циљ и своју дуговечност један закон заснива на решењима којима се регулишу односи у једном организованом друштву. Наведено јасно указује да сваки закон сам по себи представља еманацију јавног интереса, или општег интереса појединаца и колектива чије односе, права и очекивања треба да уреди за будући период на основу искустава која преовлађују у заједници на коју се односи. Тек на том нивоу долази до изражаја еквивалент између права и правде. У том смислу, однос између закона као норме и сврхе заснива се на апсолутној једнакости. На томе се темељи свака државотворна политика.

[restrict]

ПОЛИТИЧКА ПОЗАДИНА Очигледна је политичка позадина овог закона. Политички аспект закона огледа се у потреби да се приступи промени већинског идентитета Црне Горе, на бази акта политичке воље. Зато је овај закон у функцији изградње новог идентитета, који суштински представља процес превредновања вредности. То су јавно прокламовали доносиоци закона. А процеси су давно препознати.
Предметни закон је потпуном сукобу са правним поретком Црне Горе. Под правним поретком Црне Горе подразумевају се како Устав Републике Црне Горе, законски прописи, тако и међународно право и међународни уговори који се сходно члану 9 Устава ЦГ сматрају унутрашњим правним поретком. Илустративна је противност са Уставом ЦГ, са Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, Универзалном декларацијом о правима човека, Међународним пактом о грађанским и политичким правима, као и са постојећом судском праксом суда за људска права. Не треба занемарити ни јуриспруденцију Уставног суда Црне Горе, који је у више случајева јасно изнедрио ставове који су супротни решењима из закона. Наведени закон противан је већем броју унутрашњих правних аката који имају статус извора права (Закон о државној својини, Закон о својинско-правним односима, Закон о заштити културних добара, Закон о забрани дискриминације, Породични закон Црне Горе, Споразум о придруживању и стабилизацији). Уосталом, оваква законска решења не могу се пронаћи нити у једном истоврсном закону држава Европске уније.

ИМОВИНСКА ПРАВА Наиме, лишавање права на имовину верских заједница, без оправданог јавног интереса, онемогућава остваривање основних права која су зајемчена свим међународноправним актима, као и правним актима Републике Црне Горе. Посматрано само кроз призму захватања државе у имовинска права верских заједница, закон је противправан.
Наиме, члан 1 додатног Протокола 1 уз Европску конвенцију о заштити људских права и основних слобода је недвосмислен: „Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права. Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни.“
Напред наведено опште место међународног права подразумева да свако мешање државе подразумева одређена ограничења. Ова ограничења одређена су кроз стандарде које је успоставио у већем броју предмета Међународни суд за људска права. Суд захтева испуњење неколико критеријума које мора доказати држава како би се захватање (мешање) државе сматрало дозвољеним. То су: законитост, јавни интерес, општа начела међународног права, регулисање коришћења имовине у складу са општим интересом, принцип легитимног циља, принцип правичне равнотеже односно сразмерности, као и принцип доказивања оправданости и неопходности државног мешања.

ЈАВНИ ИНТЕРЕС Када је реч о јавном интересу, држава Црна Гора није се ни потрудила да докаже јавни интерес који би оправдао преузимање имовине верских заједница. Једина назнака јавног интереса (више на нивоу оправдања) може се пронаћи у Извештају са јавне расправе о нацрту закона, у делу у коме предлагачи, образлажући одбијање појединих критика на рачун закона (тачка 5), наводе да се „ради о увођењу права реда у имовинске податке вјерских заједница и утврђивање што представља, а што не представља државну својину. Овим одредбама се не одузима имовина нити једној вјерској заједници, већ напротив штити се право својине свим вјерским заједницама“.
На сасвим другој страни су закључци Међународног суда који су утврђени у предметима Манастири против Грчке, као и у предмету Грчки краљ против Грчке. У предмету Supreme Holy Council of the Muslim Community v. Bulgaria, истакнуто је: „Члан 9 обухвата уверење да ће једној таквој заједници бити омогућено да мирно функционише, без произвољне државне интервенције.“ Идентични ставови, који рестриктивно тумаче јавни интерес државе у поступку мешања у имовинске односе верских заједница, поновљени су у предметима Handyside v. The United Kingdom, Metropolitan Church of Bessaraabio v. Moldova, Kokkinakis v. Greece.
На основу ове судске праксе јасно је да је успостављен стандард доказивања по коме држава мора да пружи јасне и прихватљиве доказе да се мешање државе у имовинска права верских заједница оправдава постојањем и доказивањем „акутне неопходности“.
Сва одређења права на слободу вероисповести указују да се право на слободу вероисповести, у корелацији са другим сличним гарантованим правима, одвија у једном реалном простору. Одузимањем права располагања, и преиначењем права својине у право коришћења, свакако је право на слободу вероисповести умањено. И то како са аспекта стечених права, тако и на остваривање права на слободу вероисповести у будућности. На истом трагу је и право на својину, као право апсолутног карактера, које као такво представља уставно начело, а уставна начела, као што је познато, стоје узводно не само од закона већ и од уставног текста.

ДИСКРИМИНАТОРСКИ АКТ Закон, кроз чињеницу да је појединим верским заједницама право својине заштићено уговором, право на својину претвара у релативно субјективно право. Закон представља дискриминаторски акт у делу у коме се не дира у својинска права верских заједница са којима је закључен уговор (Влада Црне Горе је током 2012. са Католичком црквом, Исламском заједницом и Јеврејском заједницом закључила уговоре којима је гарантовано право својине овим верским заједницама), у односу на верске заједнице са којима уговор није закључен. На овај начин фаворизују се поједине верске заједнице у односу на друге. Такође, закон је дискриминаторски и у делу права верских заједница које имају седиште ван Црне Горе.
Сам закон, посебно у делу „историјског бављења“, садржи претпоставку хипотетичког суда из којег производи императивну – деклараторну норму. Управо из разлога псеудоисторијског приступа, парламент Црне Горе усвојио је решење којим је терет доказивања пребачен на оне којима се права умањују. Овакво поступање Међународни суд за људска права одавно је одредио као дискриминацију.
На овај начин закон није у функцији правног поретка већ се претворио у своју супротност. Подсећам на стару истину да су држава и закон заједнички трагачи за сврхом једног друштва.
На једном вишем нивоу, овај закон показује да, ма колико је норма по дефиницији аутономан извор права, то само по себи није довољно за пуноћу односно законитост једног хетерономног правног прописа, посебно не прописа који представља државну интервенцију у једну тако осетљиву област као што је право на несметано уживање својине, посматрано кроз призму слободе вероисповести. А закон који се заснива само на вољи законодавца је „попут куће чије греде леже на раменима својих укућана“. Правна норма се не сме и не може задовољити тиме да се једноставно захтева одређена ствар у име државе. На тај начин, а овај закон о томе сведочи, држава се претвара у роба сопствене казуистике.
Због свих недостатака, овај закон не представља светионик који уређивањем односа изграђује и осветљава пут већ представља мрежу у којој се прошлост и будућност сукобљавају са садашњошћу.

ПРАВНА СРЕДСТВА Оцењујући овај закон, а у циљу борбе против закона, мора се указати да бројна правна средства стоје на располагању. И то појединцима, СПЦ, као и Републици Србији. У том смислу, тек део средстава који стоје на располагању Републици Србији јесу могућност обраћања Европском суду за људска права, обраћање Комитету за људска права УН, обраћање Европској комисији за људска права, обраћање Савету за стабилизацију и придруживање, обраћање Парламентарном Одбору за стабилизацију и придруживање – POSP, обраћање Заједничком консултативном Одбору између Црне Горе и Европског економског и социјалног комитета – EESC, обраћање Заједничком одбору између Црне Горе и Републике Србије за примену Споразума о сарадњи између Владе Црне Горе и Владе Републике Србије у контексту приступања Европској унији.
На крају, јасно је да је народ Србије и Црне Горе препознао да се кроз овај закон одвијају геополитички процеси. И реаговао је инстинктивно. Народ је осетио потребу да заштити интегративну идеју. А ми, ван СПЦ и Косова и Метохије, других интегративних идеја већ дуго немамо. А заједница која изгуби интегративну идеју брзо се распада. Остају само цинизам, страх, нихилизам и малограђанштина. Борба против овог закона не само да представља борбу против неправа и самовоље, борба против овог закона представља повратак великим темама, један толико потребан повратак у историју. Предуго смо из реалне историје бежали у туђинске митове. Зато ову борбу не треба пропустити. Следеће борбе можда неће бити.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *