Закаснела памет

Како је одлазак словеначких комуниста с последњег заједничког конгреса југословенских комуниста, пре тачно три деценије, означио почетак краја јединствене државе

Како деценије одмичу и Словенија као независна држава постаје све старија, тако се множе нови празници везани за „јуначко осамостаљење у десетодневном рату јуна 1991“, а уз нове светковине иду и нови споменици у част догађаја који временом прелазе у фазу мита.

ОКРУГЛИ СТОЛОВИ И СВЕЧАНЕ АКАДЕМИЈЕ Све би то остало на подалпском фолклору да свака од поменутих прилика није и окидач за изливе оптужби чија су мета по правилу Срби или Србија, која на словеначком политичком паркету има улогу исконског непријатеља словеначког осамостаљења и рушитеља друге Југославије.
У то име је недавно у председничкој палати, а на позив председника државе Борута Пахора, обележена и 30. годишњица „одласка словеначких делегата са 14. конгреса Савеза комуниста Југославије“ (СКЈ) 20. јануара 1990. Медији су се утркивали у објавама фотографија и видео-снимака извучених из архива, снимљени су нови документарци, одржане свечане академије и округли столови, интервјуисани актери догађаја, почевши од Милана Кучана, Цирила Рибичича и Јурија Корошеца па до самог Пахора, који је у оно доба био најмлађи делегат конгреса…
У жижи је поново и Соња Локар, која је тада једина, одлазећи, ронила сузе. Три деценије касније каже да себе и даље сматра комунисткињом.

[restrict]

АРХЕТИП НЕПРИЈАТЕЉА У свим тим подсећањима је заједнички именилац лик Слободана Милошевића, којег словеначка историографија означава за главног кривца како за догађаје на 14. Конгресу СКЈ, тако и за све оно што је уследило на тлу некадашње заједничке државе. Зато није неочекивано што је управо Милошевић израстао у архетип непријатеља словеначког осамостаљења; уосталом, после одласка цвета словеначких комуниста из Центра „Сава“ управо је он јавности открио да су „штедљиви Словенци“ отказали собе у хотелу већ дан раније, што значи да је све што је следило било унапред планирано и режирано, а не последица „прегласавања“.
Словеначки комунисти, међутим, истичу да је то био безмало „херојски чин којим су се одупрли притиску српских комуниста и војске“ и тиме омогућили све што се потом догодило – референдум о отцепљењу (децембра 1990), прве вишестраначке изборе и као круну свега – осамостаљење Словеније 1991. године.
То што је учинила словеначка делегација на 14. Конгресу СКЈ није много одударало од сличних дешавања у источноевропским државама која су запечатила, пре свега, судбину СССР-а, а после тога и целог низа дотадашњих социјалистичких земаља. Из данашње перспективе није лако докучити јесу ли ти догађаји били добри или лоши? Што се тиче напретка парламентарне демократије у свету, нема сумње да су били добри. Али из перспективе накнадне памети јасно је да су за неке државе значили почетак хаоса и назадовања. Парадокс се огледа и у чињеници да су неке од земаља које су изабрале стабилност по цену мање демократије – напредовале брже од оних које су изабрале да крену путем „воље народа“ и потом сахраниле постојеће, велике државе матице, претворивши их у хрпу мањих, безначајних државица.
Колико безначајних у светским мерилима, најбоље се види баш сада, када је председник словеначке владе Марјан Шарец, не стигавши ни до половине свог мандата – у понедељак напрасно поднео оставку; вест о његовој оставци пренели су готово сви важнији светски медији, али уз погрешну слику – хрватског премијера Андреја Пленковића. Нико није уочио грешку све док се није дигла повика, како из Словеније, тако и из Хрватске.

ЕВРОПА ЗДАЈ! Тек, на 14. Конгресу СКЈ некада моћна (комунистичка) партија – постала је безначајна. Јесу сви народи добили „више демократије“, али и више хаоса, сиромаштва, сукоба, више суштинских ограничења слободе – у име више слободе и, за већину, много мање новца.
Већина делегата се пре 30 година на 14. Конгресу СКЈ залагала за снажнију државу која би била способна да напредује кроз реформе и да се уједно обрачуна и са сепаратизмом (пре свега на Косову). Сви ти циљеви, међутим, за словеначке делегате, који су у програму своје партијске организације „Европа здај!“ (Европа сад!) већ видели Словенију као „део демократске Европе и цивилизације у трећем миленијуму“ – нису били занимљиви, још мање прихватљиви. Па, пошто су били прегласани (што су и очекивали, с обзиром на отказане резервације својих соба у престижном београдском хотелу), није им пало на памет да се подреде одлукама већине већ су одлучили да их неће поштовати.

ДУПЛИ СТАНДАРДИ Перјанице словеначких комуниста на тај начин су прекршиле гвоздени принцип „демократског централизма“ сопствене партије, као и бројна друга статутарна правила СКЈ. И не само то – огрешили су се и о принципе демократије јер су одбили да се повинују начелу „један човек (делегат) – један глас“, означивши то за „неприхватљиво угњетавање већине над мањином“, словеначког и других, мањих народа. Србију су оптужили за „мајоризацију“, уз тврдњу да је крајње „недемократски“ да делегати из других република прегласавају словеначке у питањима која су важна по судбину земље. Позивање на високе принципе обиловало је лицемерјем, јер се истих аргумената наследници словеначких комуниста, па чак и ти исти комунисти, као што је Милан Кучан, не сете када је, на пример, у питању прегласавање припадника српског народа у Црној Гори. Напротив, Милан Кучан је чак један од 88 потписника петиције која сада брани отимачину имовине Српске православне цркве од стране црногорског режима, упркос идентичном прегласавању у црногорском парламенту против каквог је тако срчано устао 20. јануара 1990. на 14. Конгресу СКЈ.

НАКНАДНО ПРИЗНАЊЕ Али ту није крај лицемерју. Свечано обележавање 30. годишњице тог чина истерало је на светлост дана праву истину о тадашњим циљевима словеначких комуниста. Још када су одлазили из дворане Центра „Сава“, критичари су им пребацивали да разбијају државу, оптужујући их за сепаратизам. На све те оптужбе су одговарали да ништа од тога није истина. Неколико деценија касније – признају да су поменуте оптужбе ипак биле истините.
Свечани говорник у председничкој палати поводом обележавања треће деценије од одласка са 14. Конгреса СКЈ Франци Пивец сада каже да одлуку о напуштању конгреса оцењује као „правилну“ јер је словеначка акција „искључила СКЈ из политике“, што је потом „олакшало осамостаљење Словеније“.
Да су словеначки комунисти још како били свесни да својим чином руше земљу, признаје и Јанез Коцијанчич, који је после осамостаљења Словеније дуго година водио (данас банкротирану) „Адрију ервејз“ и словеначки Олимпијски комитет. „Знали смо да ће наш одлазак имати далекосежне последице. Не заборавимо, тада је Савезну владу водио Хрват Анте Марковић. Ни војска још није била сасвим подељена, иако су неки делегати на 14. Конгресу, иначе високи официри ЈНА, дали подршку мом амандману о ’савезу савеза’. Дакле, и у армији је било трења због различитих гледишта. То је био тренутак када је окончана ера СКЈ, али није било снаге која би дошла на њено место, јер није постојао резервни Тито. И без обзира на то шта се тада говорило о Милошевићу, нико, па ни ЈНА није била ни тада, али ни касније способна да заузме то место. Тако је ишчезао онај ’везивни члан’ који је држао Југославију на окупу. Дуго смо живели у илузији коју нам је нудио и Анте Марковић, а та је да бисмо морали да преуредимо државу у конфедерално уређење и потом сви заједно уђемо у ЕУ. Да је било тако, можда би било много мање крвопролића у другим деловима Југославије, где је народ заиста страшно патио. Највише у БиХ. А управо они (Бошњаци) нас уопште нису разумели на Конгресу, а сами су касније постали највеће жртве“, објашњава ток не тако давне историје Јанез Коцијанчич.
Одлука којом су диктирали брзину догађаја, а тиме и хоће ли бити потоњег крвопролића или не, јесте суштина фамозног одласка словеначких комуниста са 14. Конгреса СКЈ. На то је у својој књизи први упозорио некадашњи амерички амбасадор у Југославији Ворен Цимерман, оптуживши Словенију и њене политичаре за „Гарбо национализам“, дакле крајњи егоизам. Одлазак словеначких комуниста с последњег заједничког конгреса југословенских комуниста означио је крај јединствене државе. Све то је произвело сличне једностране акте других република и гурнуло народе јужно од реке Купе у пропаст. У крвопролиће, што је последица које су словеначки комунисти 20. јануара 1990. били још како свесни. У том грму лежи и историјска кривица и одговорност Словеније.
Најзад, да све то на крају ни за Словенију није испало баш онако сјајно као што је изгледало на почетку, сад признаје и Милан Кучан. Упитан о својим очекивањима давне 1990, он каже: „Шта сам очекивао, то се и догодило. Али оно што сам очекивао после тога, после 1990. године, то се није десило… Мислим да нико није ни у најцрњим сновима слутио да ће држава (Словенија) кренути у овом правцу, у који се све обрнуло. Без компаса, без оријентације, без визије.“

[/restrict] hairy woman займ на кредитную картубыстрый онлайн займ на картубыстрый займ онлайн на карту

4 коментара

  1. Одличан текст и хвала аутору на подсећање на гласању у СКЈ.

  2. Душан Буковић

    СРАЊЕ АУСТРО-МАРКСИСТИЧКИХ, КОМУНИСТИЧКО- ИНТЕРНАЦИОНАЛНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА У СРБИЈИ У ЈЕСЕН 1943. ГОДИНЕ, УКЉУЧУЈУЋИ ТУ И ПАРТИЗАНСКЕ ОДРЕДЕ

    Аутор ове уводне белешке претурао је недавно заостале хартије бившег обавештајца Краљевине Југославије и полицијског функционера и међу њима је нађен горњи извештај. Писао га је аустромарксиста-интернационалиста Никола Јовановић (паво име Василије Буха) до Другог св. рата приватни намештеник и члан аустромарксистичко-комунистичке партије у Србији (Види: Енвер Реџић, Аустромарксизам и југословенско питање, Београд, 1977).

    Јовановић је рођен 1913 године у Мостару, а од почетка рата 1941 године налазио се као строги илегалац, професионални револуционар и члан аустро-марксистичког Покрајинског Комитета Комунистичке Партије за Србију, задужен са радом по организационој линији. Он је приликом једне веће провале почетком октобра 1943 године ухапшен од стране Недићеве полиције и приликом претреса међу његовим врло добро сређеним хартијама пронађен је и овај извештај. Он је писан његовом руком ћириличниним словима са плавом хемијском оловком на неколико полутабака пожутеле хартије, која је тада била у употреби и садржи два дела. Први део је краћи и цео се састоји од само једног полутабака. У њему Јовановић доноси суве статистичке и колико год је то под тадашњим приликама било могуће добро проверене податке о бројном стању чланова аустро-марксистичке партије и бораца партизанских одреда у свима крајевима тадашње Србије, које је контролисала Недићева власт под наметнутом и нежељеном окупацијом. Писан је у сваком случају као потсетник за реферат на седници ПККП за Србију, који је Јовановић после својих путовања у циљу контроле, подршке и реорганизације партије и одреда на терену редовно подносио пленуму комитета по повратку у Београд, а вероватно и за извештај аустро-марксистичком Врховном партијском и партизанском вођству, које се у то време налазило на подручју тзв. „Независне Државе Хрватске“.

    Други део овог извештаја који је био као нека врста коментара садржи непуних пет полутабака, писан је такође на пожутелој хартији, Јовановићевим рукописом, који је утврђен и упоређен са првим делом у затвору Недићеве полиције.

    Извештај који ћемо доле у целости и без измене и једне запете верно преписати и донети говори сам за себе и њему нису потребни никакви коментари, изузев ове уводне белешке. Сматрамо да ће овај извештај бити најбољи одговор званичној и незваничној аустро-марксистичкој комунистицкој историографији о некој њиховој јачини, организованости и утицају, којег су они имали тада у Србији, уочи Техеранске конференције 1943 године, када је србофобични Винстон Черчил захтевао од Стаљина и Рузвелта да Брозовим аустро-марксистима, комунистима-интернационалистима треба помоћи материјалним средствима у ратној опреми, као и у командним операцијама, што је више могуће (Види: Carol Quigley, Tragedy and hope – A history of the world in our time, New York – London, 1966, стр. 781; Sigrid Arne, United nation primer, New York – Toronto, 1948,стр. 56).

    Све је ишло по извесном србофобичном европском и америчком тријалистичком плану, да Срби буду избрисани из групе европских народа. За њихов србофобични план залагали су се у деветнаестом и двадесетом столећу и извесни подјармљени комунисти-интернационалисти, аустромарксисти у Србији, који су на митинзима у току Другог св. рата говорили: „Ако нестане Срба, населићемо Кинезе!“.

    Имајући на уму да је енглески историчар, члан Модлин Колеџа, професор Тејлор (А. Ј. P. Taylor) објавио књигу под насловом “Други светски рат” (The Second World War, an illustrated History) у којој дословно стоји: „До краја 1944. године сав могући материјал дотуран је само Титу. Подизање Тита је чисто британска авантура и данашња Југославија је британска творевина…“ (Види: A.J.P. Taylor, The Second World War, an illustrated History, London, 1975, стр. 178).

    Не треба заборавити да су англо-американци наоружали и реорганизовали подјармљене југословенске аустромарксисте, комунистеи- нтернационалисте на Вису 1944 године и да су им помогли да дођу на власт у експерименталној и неблагодарној и на дуг рок неодрживој Југославији.

    Према пдацима које је изнео Фицрој Маклин, англоамериканци су им дали „преко 100,000 пушака, преко 50,000 пушкомитраљеза и аутомата, 1,380 минобацача, 324,000 мина за минобацаче, 636,000 граната, преко 97,500.000 оквира муниције за стрељачко оружје, 700 радиостаница, 175,000 униформи, 260,000 пари чизама…“ – “The following figures for supplies during 1944 give some idea of the scale on which the western Allies were now helping the partisans: – over 100,000 rifles; over 50,000 light machine guns and submachine guns; 1380 mortars; 324, 000 mortar bombs; 636,000 grenades; over 97,500,000 rounds of smallarms ammunition; 700 wireless sets; 175,000 suits of battle-dress; 260,000 pairs of boots…” ( Види: Fitzroy Maclean, Eastern approaches, Chicago, Ill., U.S.A., 1980, стр. 474).

    У овом контексту ваља указати да је у току Првог св. рата руски генерал Брисилов потукао аустро-угарске империјалисте у Галицији 1916 године и да је србофобични империјалиста и аустрофил Винстон Черчил оптужио Србе, за које је рекао да су то проузроковали “мрски српски свињари” (“…hated pigfarmers of Serbia…” (Види: Richard Wilmer Rowan, The story of secret service, New York, 1937, стр. 708).

    Што се пак тиче србофоба Черчила, он је у току 1943 године рекао Божидару Пурићу, председнику Југословенске пучистичке владе „да у Европи постоје два империјализма, пруски и српски , које треба згазити…“ (Види: Вукашин Перовић, Енциклопедијски и п олитички коментар геноцида – прва четничка енциклопедија, књ. 1, св. 3, Минхен, 1973, стр. 208).

    Черчил је подјармљеном краљу Петру II Карађорђевићу отворено рекао “да он за њега неби жртвовао ни једног војника или једног пенија, да му помогне да дође на престо” (Види: Alexander Wert, Russia at war 1941-1945, New York, 1965, стр. 883).

    Полазећи од чињенице да ни Рузвелт није био бољи и да је своје србофобично и анти-монархистичко расположење поверио супрузи Еленори у јуну 1942 године приликом посете краља Петра ИИ у Вашингтону, када је рекао: “… овај млади човек треба да заборави да је он краљ…” (Види: Anna Eleanor Roosevelt, The autobiography of Eleanor Roosevelt, New York, 1961, стр. 237).

    Рузвелт је био противник успостављања Краљевине Југославије јер се залагао за Независну Државу Хрватску и за Независну Државу Словенију (Види: Robert I. Gannon, S.J., The Cardinal Spellman Story, New York, 1962, стр. 224).

    Чињеница је да је краљ Петар II био малолетан и и да је доведен на власт 1941 године помоћу 27-мартовског пуча којег су организовали између осталих и англо-американци преко својих лакеја у Београду, како је то забележио John Colville у свом дневнику под датумом од 4 марта 1941 године, где стоји: “да је видио Донована, који се вратио са Балкана, где је иза кулиса припремио план и да ће завеса убрзо да се дигне…” (Види: John Colville, The Fringes of power – 10 Downing street diaries 1939-1955, New York, 1986, стр. 359; Anthony Cave Brown, Wild Bill Donovan – The last herо, London, England, 1982, стр. 156-157; Др Данило Грегорић, Самоубиство Југославије – последњи чин југословенске трагедије, Београд, 1942).

    Била је очигледна намера англо-америчких империјалиста-тријалиста да преко својих лакеја, међу којима се налазио и подјармљени кнез Павле Карађорђевић, припреме Краљевину Југославију за катастрофални рат 1941 године али да они ни прстом не мрдну да обуздају немачке и италијанске окупаторе и њихове сателите.

    И поред огромне помоћи коју су добили Брозови аустромарксисти-комунисти од англо-америчке војске и ваздухопловства после капитулације Италије, они нису могли да дођу на власт у Србији сопственим снагама. Пресудну улогу је одиграла Совјетска армија, која је својим операцијама у Србији у јесен 1944 године омогућила великохрватском фиреру-диктатору, Јосипу Брозу тзв. „Титу“ да успостави великохрватски, аустромарксистички, интермаријумски, фабијанско-бундистички и бољшевички поредак у Југославији.

    У совјетском часопису “НОВАЈА И НОВЕЈШАЈА ИСТОРИЈА”, Москва, 1960, број 5, на стр. 133, стоји да су совјетске трупе за истеривање немачких окупационих трупа из Србије употребиле: деветнаест пешадијских дивизија, пет стотина тенкова, две хиљаде авиона и девет пешадијских бугарских дивизија.

    Не заборавимо да су Брозови аустро-марксисти, комунисти-интернационалисти са својим сопственим снагама успели да уђу у главне градове тзв. Независне Државе Хрватске и Словеније недељу дана после Хитлеровог самоубиства! Нажалост, многима ни дан данас није јасно са колико су малим снагама Брозови аустро-марксисти, комунисти-интернационалисти устоличени на власт у Југославији помоћу својих ментора Черчила, Рузвелта, папе Пија XII и Стаљина… То најбоље илуструје и овај суви статистички извештај аустро-марксисте, комунисте-интернационалисте Василија Бухе (алиас Никола Јовановић), где између осталог, стоји:

    “К.П. у Србији у току 43 г. била је све слабија и бројно и квалитативно у својим кадровима. Огромне жртве и губици нарочито у руководећем кадру из 42 г. наставили су се без застоја и у 43 г. К.П. у Србији морала је да поведе најодлучнију борбу за свој опстанак пред организованим и упорним прогонима надмоћних снага удружених непријатеља. Зато је ПК тражио од ЦК и Врховног Штаба да се пошаљу појачања у војним и политичким руководиоцима и да се пребаци у Србију за појачање партизанских одреда бар оне српске партизанске снаге које су се крајем јесени 41 г. повукле из Западне Србије у Санџак. То је био предуслов да би се у Србији одржао партизански покрет уопште пошто је притисак непријатеља био сваким даном све снажнији и поразнији.
    Намере су биле да се уз припомоћ тога појачања развије шира мобилизација у народу и развије већа активност против окупатора а нарочито против бугарског окупатора јер је он био слабији и у борби са њиме могло се је лакше долазити до успеха и до оружја и муниције. Било је предвиђено да се нарочито на југу Србије створи јако војничко упориште – да се створи бригада а затим и дивизија која би створила у Лесковачком округу макар мању – привремено слободну територију, одакле би се као из главног упориста могао даље ширити партизански покрет на све стране. Тај крај је нарочито погодан и стратегијски важан јер се налази између Србије, Санџака, Кос. Мет., Македоније и Бугарске. Повезивањем са партизанским одредима из тих крајева то би имало велики не само политички већ и војнички значај. Ради тога је Лесковачком округу и његовим одредима у задње време посвећена највећа пажња и помоћ. И зато су партизански одреди на Југу Србије у задње време били нагло појачани и ту је била сконцентрисана главна партизанска снага у Србији.
    Стварањем макар и мале и привремене слободне територије у Србији имало би огроман политички значај за даље јачање партизанских снага када би се могло тамо пребацити највећи део кадрова који се крију и који је под сталним прогоном власти у позадини и не само они већ би се могли пребацити остаци ослабљених и разбијених одреда на опоравку. Тамо би се могли успоставити сви сектори рада у покрајинском обиму. Постојала би куд и камо већа могућност да се отуда руководи, целокупним радом у Србији. Била је намера да се створе чврсте везе између Шумадије и Југа Србије. У тоим циљу настојало се је да се набаве 3 радио станице (за Београд, Шумадију и југ Србије) које би биле стално у вези а најјача од њих била би у вези са Врховним Штабом. Тиме би се много допринело јер би постојала стална и редовна веза и могло би се на време предузимати одређене акције и смислу добијених директива а не као до сада да због сталних прекида веза задоцњавају и застаревају и извештаји и потребне директиве. То све скупа би омогућило да се добије бољи преглед ситуације и олакшало би да се савладају многе тешкоће и слабости. Тиме би била створена могућност да се нешто учини на питању сарадње са осталим грађанским групама који су против окупатора. Настојање у том правцу да се ојача јединствени народно-ослободилацки фронт ишла су затим да се што пре створе и ојачају окружни Н.О.О. и да се створи Антифашистичко Веће народног ослобођења за Србију, као политички орган партизанских одреда и народно ослободилачке борбе. Поред тога било је нужно да се створи Покрајински Одбор У.С.А.О.Ј., и покрајински одбор А.Ф.Ж., и да преузму организацију и руковођење са тим помоћним масовним организацијама. Требало је поново и у Београду створити макар малу али чврсту организацију. То су били главни задаци и на томе су се ангажовале главне снаге партије. У том смислу су вршене припреме и настојало се је свима силама да се што пре остваре изнете намере и постављени планови. Разуме се да су тешке организационе слабости и објективне тешкоће рада били велика препрека за остварење постављених задатака. Покушало се је и организационо питање средити. Али се није могло све одједном и у исто време средити. То су били и сувише тешки и обимни проблеми да би се могли савладати са сопственим тако оскудним снагама. Покушаји да се то оствари и пре добијене помоћи одозго нису дали никакве резултате јер су полиција с једне а срп. држ. оружани одреди с друге стране то на време спречавали разбијајући све јаче парт. организације и партиз. одреде.

    Читав тај план био је без сумње у вези са општим настојањем Врховног Штаба да се борба партизанских одреда у Србији тесно повеже са партизанским одредима у другим крајевима бивше Југославије. И не само то, већ је Врховни Штаб ишао за тим да се у Македонији створи чврсто војно упориште и да Македонија као стратегијски врло важна област буде средиште партизанског упоришта. Ту је требало створити већу слободну територију, довести бројније партизанске одреде и направити војничку жижу и чврсто упориште за повезивање и распламсавање партизанских борби у околним земљама: Србији, Бугарској, Грчкој, Албанији, Црној Гори, Кос. – Мет. и Санџаку. Ту је требала да се осигура и сигурна база за стварање Балканског штаба за све партизанске одреде у балканским земљама. Јасно је да би у томе штабу биле заступљене све балканске земље али би вођство у штабу припало претставнику оне земље чији је партизански покрет најачи. У овом конкретном случају то би био сигурно Тито. Али колико год је Македонија у том погледу веома важна са стратегијско војног значаја за остварење даљих циљева партизанске борбе је куд и камо од политичког значаја важније Србију освојити. Србија је кичма Балкана и ко има Србију није му тешко имати уза се и цео Балкан. Јер Вардарско-Моравска долина је главна жила куцавица на Балкану. Поседовањем те долине значило би стварно имати чврсто у својим рукама главне комуникације а важност тога проблема прелази већ балканске оквире.

    Дакле из напред изнетог јасно се види да су намере К. П. у Србији биле део општег плана КПЈ и Врховног Штаба да се на балканском простору зада што тежи ударац окупаторској војној сили. У том плану рачунало се на то да ће бугарска војска бити неотпорнија и одиграти сличну улогу као италијанска на западном Балкану пошто је она слабији савезник окупатора и да ће она бити главни извор снабдевања партизанских одреда са оружјем и муницијом. Даље бугарска војска би стално била подгрејавана славенофилским тежњама и ишло би се за тим да се створи оружано братство у борби против немачког окупатора.

    У свему томе је несумњиво имало утицаја и то што је С.С.С.Р. почео играти све важнију улогу у свету. Совјет. Русија која је иступала као зажтитник и ослободилац угњетених и поробљених народа задобијала је све веће поверење поробљених народа. Учествовање савеза између Русије, Америке и Енглеске још је више томе допринело. О свему томе водиле су строго рачуна све комунистичке партије у Европи па разумљиво и на Балкану.
    Све јачи утицај Русије на развој догађаја у Европи а нарочито на југо-истоку Европе и попуштање пред тим утицајем Енглеске и Америке морало се је одразити и на Балкану. У вези с тиме улога комунистичких партија које су успеле одржати партизанске покрете увелико је порасла и њихов утицај добио је шири политички значај о коме су морале водити рачуна не само савезничке силе већ и непријатељске снаге. Борба партизанских одреда нарочито на западном Балкану стварала је велике тешкоће окупатору и везивале му један део снага које су му могле користити на другој страни. То је чињеница о којој је водио рачуна окупатор али је у толико више чињеница о којој нарочито у задње време воде рачуна и указују пуно разумевање и удружени савезници. Напослетку из свега тога излази да рад и резултати партризанских одреда који су под руководством комунистичке партије постају она војна и политичка привлачна снага за удружене народе која им помаже у сваком погледу и постају део њихове активне силе срачунат и њиховом тактичком и стратегијском плану. Само разумљиво је да К. П. води строго рачуна о томе да не буде политички искоришћена а још мање изиграна било од кога савезника зато све мере које предузима и спроводи налазе се на плану њеног општег програма и у крајњој линији не одступа од њених општих задатака и главног циља. Комунисти су се ставили на чело народно-ослободилачке борбе против окупатора да би и на тај начин задобили поверење и подршку широких народних маса а тај пут борбе води непосредно ка бољим позицијама – извојевању слободе и политичке независности народа и државе. То је предуслов да би народ могао слободно одлучивати о својој судбини а за комунисте неопходни минимум да би у остварењу својих крајњих циљева могли отићи корак ближе. Комунисти су уверени да је сваки потез који изврши Совјетски Савез срачунат унапред на решење спутаних напредних и ослободилачких снага било у појединим земљама или у целом свету. Уверени су да Русија неће ништа предузети нити пристати или признати на ма какве комбинације својих сталних или привремених савезника што би било на штету основних интереса широких народних слојева народа а нарочито његових напредних снага. Комунисти се залажу да то њихово убеђење продре што дубље у народ и постане и његово мишљење. Исто тако комунисти се труде свим силама да својом делатношћу у народним масама остварују првенствено оне задатке за које ће народ имати пуно разумевање и дати делимичну или пуну подршку а који су задаци по својој садржини напредни и у складу са општим тежњама главних напредних снага у свету. По томе се види да стратегија и тактика комунистичких партија није никада у супротности са основним тежњама и делатношћу главне напредне силе у свету – Совј. Русије.

    У вези са тиме није никаква случајност да се истовремено на Балкану узајамно допуњују с једне стране намера и настојања партизанских акција са појачањем и проширењем утицаја Русије уз подршку Америке и Енглеске на Југоистоку Европе.

    СТАТИСТИЧКИ ДЕО: Стање комунист. орган. у Србији данас (јесен 1943) укључујући ту и партизанске одреде:
    БЕОГРАД чл. 20
    ЛЕСКОВАЧКИ чл. 220 одреди: Лесковачки чл. 340, Јабланички чл. 30, Јастребачки чл. 60, Бабићки чл. 10, – Батаљони: Лесковачки преко 200 бораца, Јабланички око 300 бораца, Јастребачки око 300 бораца, Бабићки око 30 бораца –
    КРАГУЈЕВАЧКИ чл. 200, – батаљон-одред Шумадијски 90 чл., бораца око 250 –
    МЛАДЕНОВАЧКИ (Космај) чл. 200, батаљон Космајски 80 чл., бораца око 150 –
    ВРАЊСКА чл. 60, Врањски батаљон 40 чл., бораца око 300 –
    КРУШЕВАЧКИ чл. 70, Расински батаљон 40 чл., бораца око 150 –
    ЗАЈЕЧАРСКА чл. 100 – Крајински одред 10 чл., Бољевацвки одред 30 чл. Књажевачки одред 20 чл., Бораца: Крајински одред око 50, Бољевацки одред око 100, Књажевачки одред око 50 –
    ПОЖАРЕВАЧКА чл. 50, – Пожаревачки одред 20 чл., бораца око 50 –
    НИШКА чл. 50, Озренски одред 20 чл., бораца око 40 –
    ВАЉЕВСКА чл. 20, Ваљевски одред 10 чл., бораца око 40 –
    ШАБАЧКА окр., ЧАЧАНСКА, окр. УЖИЧКА, окр. ЈАГОДИНСКА, окр. има заосталих појединаца са којима се нема никаква веза.
    СВЕГА ОКО 1000 (хиљаду) чланова у позадини и у одредима. Поред тога постоје ударне групе и помоћне месне сеоске десетине чије се бројно стање стално мења. Од них се најчесће попуњавају одреди…”

    * * *
    Напомена: Аутор пише у жнском роду зато што под тим подразумева Окружну партијску организацију. Иначе подаци су дати и стање је изнето према административној подели по окрузима тадашње Недићеве Србије, те се из горњег јасно види да у три округа Западне Србије и у једном централном Јагодинском није изузев заосталих лутајућих појединаца без везе тада постојала никаква партијска нити партизанска организација.

    2
    2
  3. Душан Буковић

    БРОЗ ЈЕ ПРИПРЕМИО ЈУГОСЛАВИЈУ ЗА РАСПАД И КРВАВИ ГРАЂАНСКИ РАТ

    Имајући у виду да је Јосип Броз тзв. „Тито“ припремио Југославију за распад и крвави грађански рат. У погледу националном поступио је као крвави дуктатор и великохрватски хегемониста служећи се заглупљеним и опсењеним тзв. „српским“ комунистима-интернационалистима, као помоћним „великим кадровима“ за остварење извесних Павелићевих планова и намера за прелаз србофобичних непријатељских хрватско-усташких и ханџарско- потурчењачких антијугословенских елемената у партизанске формације у току Другог светског рата. У погледу организације КПЈ створио је себи тзв. „партиски одбор“ без икакве власти и тако „обезбедио себи већу и што трајнију власт, по могућству до краја живота“, како то рече Коста Чавошки.

    Сахрањен је 1980. године у Београду-Јосипграду уз велике почасти извесних западно-европских и америчких тзв. „антикомуниста“ и данас труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“, где му се клањају извесни „српски“ полтрони и идолатристи на срамоту нашег обесправљеног, обезглављеног, осакаћеног, окупираног и пониженог несрећног српског народа.

    У овом контексту цитирали бисмо извесне одломке из студентске брошуре која
    је објављена у току 1971. године под насловом „Покрет студената, професора и књижевника – против једнопартијске диктатуре, где измеђ осталог, стоји (Страна 6-8):

    „Др Михаило Ђурић у дискусији Удружења универзитетских наставника, секција Правног факултета Београда, 18, 19, и 20 марта.

    Треба бити начисто с тим да је Југославија већ данас готово само географски појам, будући да се на њеном тлу, или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супростављених, националних држава. То је чињеница којој треба смело погледати у очи…

    Али, ако већ не можемо да се отресемо онога што су нам други натоварили на плећа, ако већ морамо да мислимо и говоримо о националним и државним стварима, ако већ морамо да се национално и државно одређујемо и разграничавамо, онда морамо бити свесни да је српски народ у овом часу од највеће важности питање његовог идентитета и интегритета, дакле питање његовог политичког, његовог државно-правног обједињавања.

    Далеко од тога да можемо бити задовољни тиме како ствари стоје у земљи која се налази на последњој раскрсници. Ни садашњи положај српског народа у Југославији није никако добар, а не само овај у коме би се нашао у случају спровођења предложених промена. И то не само због тога што је српски народ данас тако немилосрдно и неправедно оптужен за централизам и унитаризам претходног периода. Као да је централизам у ком погледу погодовао српском народу, као да тај централизам није био заведен, између осталог, и зато да би се спречило постављање питања за геноцид који је за време Другог светског рата извршен над српским народом…

    Очигледно је да границе садашње СР Србије нису никакве ни националне ни историјске границе српског народа. Уопште узев, границе свих садашњих република у Југославији имају условно значење: оне су више административног него политичког карактера…

    Ни за једну републику у Југославији, изузев можда Словенију, постојеће границе нису адекватне, а поготову не за Србију. Треба ли уопште да вас подсећам на то да изван уже Србије живи око 40% Срба, или готово толико колико Хрвата у Ср Хрватској, односно колико има Слевенаца, Македонаца и Муслимана заједно?…

    Као што је познато, изван граница Србије српски народ живи још у четири од пет преосталих република. Али, ни у једној од тих република он не може да живи својски. У СР Хрватској и СР Македонији српски народ нема никаквих посебних уставом загарантованих права на национални живот…

    Та права нису дата са, на изглед умесним и безазленим, образложењем да му нису ни потребна, будући да су Срби у Југославији народ, а не национално мањина, односно народност у смислу терминологије. У СР Босни и Херцеговини, иако чини већину становништва, српски народ фактички нема могућности ни да се служи својим ћириличким писмом, што је само један од спољних знакова његове издвојености из целине националне културе којој припада. А у СР Црној Гори српски народ нема право ни на властито национално име, или се бар то право оспорава онима, никако малобројним Црногорцима који се осећају Србима…

    У СР Србији живи процентуално мање Албанаца него у СР Македонији, па ипак су Албанци само у СР Србији добили аутономну покрајину у којо су се Срби нашли у подређеном положају према њима…

    Још за време Првог светског рата српски народ је недвосмислено показао да му је пре свега стало до заједничког живота с другим јужнословенским народима на које је историјски упућен. Великодушно је одбацио Лондонски пакт који му је нудио могућност стварања Велике Србије, баш као што је после Другог светског рата достојанствено прешао преко страховитог злочина кој је над њим почињен…“

    Страна 11-14: „Професор др Стеван Врачар

    Немамо срећу да водимо уобичајене, стручне и рутинске разговоре о истинским уставним амандманима, јер смо доведени у ситуацију да овом приликом будемо заокупњени питањима о судбоносној прекретници на којој се југословенска заједница налази, па самим тим и сви њихови делови…

    Не треба много политичке мудрости да би се видело да све (ово) води не само слабљењу већ и разбијању југословенске заједнице, а са тим стављању у питање интегритета и опстанка и целине и њених делова – република, у најбуквалнијем смислу. Отворено заговорништво конфедерализма означава, у ствари, можда први пример у историји једног очигледно ретроградног кретања са извесношћу да данас-сутра добије уставоправно уобличење, а самим тим припреми касније, можда, најтрагичније облике разрешавања неизбежних конфликата. Зар није јасно да шест посебних ‘националних држава’ на тлу Југославије, ‘повезаних’ првенствено латентним и отвореним супротностима и сукобима, може створити само несносну нову ‘заједницу’, гору од сваке друге?…
    („Студент“ од 13. априла 1971)…“

    Страна 16: „Коста Чавошки

    А како се политички компромиси склапају не само јавно, на отвореној политичкој сцени, већ и тајно, далеко од будног ока јавности, у оквиру татворених формалних и неформалних центара друштвене моћи, прави разлози за одређена уставоправна решења исто тако нису познати широј јавности. Било је потребно да се водећи људи из појединих република међусобно оптуже и увреде, па да јавност понешто сазна о тајновитом договарању на Брионима на којем су највиђенији руководиоци одлучивали о судбини наших народа…“

    Страна 19-22: „Др Живомир Ђорђевић

    У погледу ствари, које се налазе у надлежности савезних органа, ови органи треба да имају средства и моћ да их ефикасно и остваре, а не да зависе од моћи и средстава република и покрајина. На жалост, у предложеним амандманима централни органи немају никаква средства нити моћи да створе надлежност која им је предодређена…

    За мене се питање аутономних покрајина не поставља као ствар везана само за Србију и преко Србије за Југославију. Ако се одржи то стање, онда је јасно сваком ко хоће јасно да гледа, да Србија као република није равноправна са осталим републикама у Југославији, нити је питање аутономних покрајина принципијелно решено…

    Неравноправност републике Србије у вези са аутономним покрајинама у односу на друге републике у Југославији не састоји се у томе што Србија има утономније, а оне немају, него у томе што питање постојања аутономних покрајина није принципијелно решено, што не постоји уставноправна могућност дата Савезним уставом да све републике, тј. републике уопште, могу имати аутономне покрајине…

    У вези са покрајинама у Србији могло би се и другачије резоновати. Могло би се, на пример, са истих разлога са којих се тврди да Војводина треба да буде аутономна покрајина, да јој не треба признати тај статус. Наиме, у прилог томе да Војводина треба да буде покрајина наводи се тзв. Историјски разлог, то јест наводи се да је она имала аутономију у време Аустрије и Угарске. Међутим, Војводина се за ту аутономију изборила у оквиру туђе и непријатељске државе. Аутономија је била форма очувања српског идентитета и форма борбе за уједињење са Србијом. Моментом уједињења са Србијом, Војводина, у којој преовлађује српски живаљ, нема више потребе за аутономијом. Јер није Србија непријатељска држава у чијем се саставу налази Војводина, да би она имала оправдање да се данас бори за аутономију. Дакле. Историјски разлог који се наводи за аутономију Војводине говори управо против њене аутономије. Међутим ја не предлажем укидање аутономности Војводине…

    У борби за измену уставних амандмана о статусу републике Србије и аутономних покрајина, треба, по моме мишљењу, делегати, представници и функционери Србије да буду јединствени. То због будућности Србије. Јер не може се предвидети данас како ће се ствари развијати…“ (Види: Покрет студената, професора и књижевника – против једнопартијске диктатуре, ХIV, „Наша реч“, London, England, 1971).

    2
    1
  4. Душан Буковић

    Исправка: … СТАЊЕ АУСТРО-МАРКСИСТИЧКИХ, КОМУНИСТИЧКО- ИНТЕРНАЦИОНАЛНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА У СРБИЈИ У ЈЕСЕН 1943. ГОДИНЕ, УКЉУЧУЈУЋИ ТУ И ПАРТИЗАНСКЕ ОДРЕДЕ…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *