У РАЉАМА БЕЗДУШНЕ БИРОКРАТИЈЕ И РАВНОДУШНЕ ДРЖАВЕ

Да ли су планери државног буџета маргинализовали велику друштвену групу – пензионере, како би свима онима који раде у јавном сектору подигли плате? Положај грађана трећег доба ни после јануарског повећања пензија од 5,4 одсто неће се значајније поправити, јер то усклађивање је само етапа на клизавој низбрдици помака месечних принадлежности које све више тону у односу на плате, стварајући велики и неподношљиви јаз

Пензионери, навикнути на свакојаке недаће, очекивали су да ће чиновници који су кројили буџет за 2020. годину макар мало бити праведнији када је у питању стандард наших најстаријих грађана. Руководство Савеза пензионера Србије, током минулих месеци, водило је интензивне разговоре у свим већим срединама широм Србије о актуелном материјалном положају те популације. Функционери те организације превалили су више од 40.000 километара да би прикупили податке за аналитичко сагледавање укупног стања. Ситуација је поражавајућа, а највиши степен јединства остварен је у погледу захтева за враћање окрњеног дела пензија од 2014. до 2018. године, на основу Закона о привременом уређивању начина исплате пензија. Уместо да држава донесе одлуку о враћању позајмљених пара, са највише коте изговорена је, по ко зна који пут, захвалност најстаријим грађанима што су одлучујуће допринели фискалној стабилизацији државног буџета.

УПОЗОРЕЊЕ ФИСКАЛНОГ САВЕТА Да би се схватило како ће предузете економске мере утицати на стандард, послужићемо се са два пасуса оцене вероватно најмеродавније институције у земљи за такву врсту анализе. Наиме, Фискални савет Србије је саопштио следеће: „Оцењујемо да је предложени буџет за 2020. годину, у задатим оквирима, релативно добро планиран. Највећа економска грешка која се односи на планирану буџетску политику у 2020. направљена је пре израде буџета за следећу годину – ребалансом буџета за 2019. Тим ребалансом дефинисано је прекомерно повећање плата у општој држави у просеку од 9,6% (знатно брже од раста привредне активности) што је унапред определило велики део расхода у буџету за 2020. годину. Преостала буџетска средства расподељена су углавном на добар начин због чега Фискални савет предложени буџет за 2020. начелно оцењује позитивно. Укупни расходи планирани су приближно у висини прихода, тј. предвиђа се одговарајући, низак, дефицит републичког буџета од 20 милијарди динара (0,3% БДП-а). Пројекције прихода и расхода добре су и конзервативне, па нема израженог ризика да се дефицит отргне контроли. Напротив, лако би могло да се деси да дефицит буде мањи од планираног. На крају, буџет предвиђа солидно повећање јавних инвестиција у инфраструктуру, а у оквиру прихода смањење пореског оптерећења зарада – што су добре мере које су, међутим, могле бити снажније да је повећање зарада било мање и фискално одговорно, тј. у складу са економским растом.
„Предложеним изменама ПИО закона поново се уводи швајцарска формула за усклађивање пензија. Конкретно, тзв. швајцарска формула за усклађивање значи да ће се пензије усклађивати 50% са растом зарада у привреди и 50% са растом цена. Усклађивање пензија на овај начин осигураће да се реална куповна моћ пензија не смањује током година, јер ће се стопа инфлације пресликавати на усклађивање пензија, и додатно обезбеђује се реални раст пензија (50% реалног раста зарада) у складу са реализованом стопом привредног раста.“
Од 1. јануара 2020. пензије ће бити увећане за 5,4 одсто. То је готово упола мање од раста плата у јавном сектору, које су од 1. новембра ове године увећане у просеку за 9,6 одсто. Тако је настављен тренд повећања плата у односу на пензије за два или више пута, што се у пензионерским редовима оцењује као пракса да чиновници прво себе подмире увећањем, а за пензије одређују средства у износу која су преостала на основу планске пројекције БДП.

ФИНАНСИЈСКА НИЗБРДИЦА При планирању буџета за идућу годину пропуштено је неколико шанси, то јест моралних обавеза према пензионерима. Наиме, после четири сушне године, када је спровођена фискална консолидација државног буџета, у петој, односно календарској 2018. години, Скупштина је на предлог владајуће већине у парламенту донела одлуку да се привремено укине члан Закона о ПИО којим је било регулисано да се пензије, према утврђеним параметрима, усклађују два пута годишње. Тако за 2018. годину пензионерима на име инфлације није надокнађен ни један једини динар. Истовремено запосленима у јавном сектору плате су повећане за око 10 одсто.
Да је правде, а она се некако стално измигољи када су у питању пензионери, грађанима Србије у трећем добу ваљало је за период од 1. 1. 2014. до 31. 12. 2018. године макар надокнадити проценат инфлације који им је значајније обезвредио пензије.
Само два параметра одређују висину пензија, а то су укупна средства која је неко, током вишедеценијског рада, уплатио у Фонд ПИО и колико је година био у радном односу. Овакав начин одређивања пензија има упориште и у подацима да се све више повећава јаз између плата у јавном сектору и пензија. Тренутно је просечна пензија достигла неславни ниво испод 50 одсто у односу на плате. Стручњаци су израчунали да ће пензије у односу на плате бити још за десет одсто мање током наредних десет година. Због тога су представници наше најстарије популације, пред усвајање буџета за 2020. годину, поднели амандман да се пензије убудуће усклађују 60 одсто у односу на плате, а не 50 одсто, како је у Скупштини изгласано.
Како су пензије на сталној финансијској низбрдици, све се више јавља потреба да се, осим начина за усклађивање пензија, утврди и граница испод које пензије не би смеле да падну. Била би то међугенерацијска солидарност, исказивање бриге према грађанима трећег доба, гаранција стабилности права и друштвеног положаја најстаријих становника Србије. Да ли би та граница требало да буде 60 или 50 одсто у односу на плате? То би требало да искаже међугенерацијски друштвени консензус. У сваком случају ако планери државног буџета виде лествицу на 40 одсто, то не слути на добро.
Пет година (четири током важења привременог закона, према којем су пензије, у односу на основицу, смањене и до 22 одсто и године у којој није важила одредба закона о усклађивању месечних примања) морални капитал је у рукама пензионера који држава, како у ком случају, признаје или игнорише. Када се очекивало да, у складу са Уставом, буде враћен узети новац, јер су по дефиницији пензије приватна имовина, држава се позвала на Закон о привременом уређивању начина исплате пензија. Као што је познато, тај закон има само четири члана и многи га правници називају инвалид-законом. У једном члану стоји да се исплата по том закону сматра коначном и то је било пресудно у опредељивању надлежних да ли ће пензионерима бити враћене одузете паре. Овај случај заслужује подебелу правну, моралну и општедруштвену анализу. Овога пута ћемо поставити само једно питање: каква је хијерархија Устава у односу на предметни закон? Опште је познато да је Устав на врху правне пирамиде, па је логично било да судски органи приликом пресуђивања у првом плану имају највиши правни акт у држави. У члану 58 Устава Републике Србије стоји да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона. Право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне. Дакле, ако је од пензионера одузета својина, обавеза је да се врати, али уз одређену камату.

БИРОКРАТЕ БЕЗ ЕМОЦИЈА На две уставне иницијативе које је поднело неколико стотина пензионера, Уставни суд Србије реаговао је тако што им није дао за право. Без много коментара, довољно је само рећи – заиста неправедно.
Пензионери, међутим, не одустају од борбе за правду. Нема скупа на којем се овај проблем не истиче као најважнији, а упућују се и захтеви званичним државним органима да ипак поштују правду. Прошла је криза, држава из дана у дан располаже све већим националним дохотком, плате убрзано расту, а пензије се увећавају тек толико да не тапкају у месту. Враћање одузетог дела пензија темпом како су крњене сваког месеца не би државу довело у неповољну финансијску ситуацију, а најстарији би коначно осетили да држава брине о њима. Створена је ситуација у којој се пензионери осећају као грађани другог реда, то јест као социјално угрожене особе. Узето им је највише, а најмање им се враћа. Осећају се запостављено, одбачено, имају утисак да су својеврсна колатерална штета. Брига о времешним људима у Србији не би могла да се оцени високом оценом. Због тога треба предузети свестране мере, онако како пензионери и заслужују. Време је за студије, анализе, за добра дела надлежних социјалних и других друштвених институција. Јер плате расту два корака, а пензије само један.
Недавно је министар одбране изјавио да се још није догодило да у једној години припадници сектора одбране добију два повећања плата. И то је сушта истина. Насупрот активним припадницима система одбране, пензионисани официри и подофицири чак три године нису добили ни једног јединог динара на име повећања пензије. Преласком из Фонда за СОВО у Републички фонд ПИО (2012. године) догодило се да пензионисани официри и подофицири истог чина и свих других елемената за одређивање пензија имају различита примања, ако су у различита времена отишли у пензију. Због тога је Удружење војних пензионера Србије упутило захтев председнику државе и председници Владе РС да се војне пензије поново врате у Фонд за СОВО како би се „испеглале“ све неправде и како би се валоризовале специфичности војне службе. Четири деценије рада Фонда за СОВО говоре да током тог периода није било проблема са пензијама војних лица.
Чиновници који креирају живот грађана трећег доба рекло би се по много чему то чине рутински, без емоција, бирократски и без размишљања како ће им бити. То су, у неку руку, њихови родитељи, о којима недовољно брину и које нису испоштовали до краја. Фигуративно речено, такав однос карактерише ситуација у којој чиновници од дрвета не виде шуму.