Почетна / Зелене стране / У чијим је рукама ватра

У чијим је рукама ватра

Ко је крив за пожаре који Аустралију претварају у пусто поље?

Становници аустралијског континента и овог лета се суочавају с хировима природе, чије ћуди најбоље познају староседелачки народи, који су одвајкада умели да се носе с поплавама и високим температурама, сушама и пожарима, успевајући да их на време ставе под контролу. Абориџини тврде да су недаће стигле с доласком белог човека, који није умео да брине о природној околини. Ову тврдњу потврђује и удружење ватрогасаца VFFA, које је послало Влади Апел упозорења, оптуживши је за корупцију и криминал у сектору водоснабдевања. Апелу се придружио и експерт за заштиту шума Вик Јуркис написавши отворено писмо премијеру – и свима којих се тиче – оптужујући их за запањујућу небригу о природи.

ПОЖАРИ И ПОПЛАВЕ Креатори покрета Грета Тунберг искористили су пожаре за промоцију пројекта „борба против климатских промена“, износећи лажи о „климатским условима без преседана у историји континента“, најављујући еру Pyrocena. Међутим, новински извештаји из 19. века сведоче да су пожари и поплаве одувек загорчавали живот староседелаца аустралијског континента.
Мaitland Mercury штампан 1846. године извештава: „Огромне промене се догађају у вези с климом у Аустралији… Земља је била изложена жестоким кишама и застрашујућим поплавама… после тога су дошле вишегодишње суше. Абориџини кажу да се то дешава од кад је бели човек ступио на њихово тло.“
The Brisbane Courier из 1871. објављује чланак Imaginary Changes of Climate (Измишљене промене климе) оптужујући медије за сензационализам и манипулације: „Медији су препуни спекулација од стране временских пророка, приучених метеоролога и свих врста филозофа којима периодична штампа даје простор. За њих је свака сезона ’изузетна’, сваки месец је ’један од најсувљих’, ’најкишовитијих’, ’с највише ветрова’, ’хладнији него икад пре’ – претеривања имају тенденцију преувеличавања.“
У музеју Peshtigo Fire изложена је слика на којој је приказан драматичан призор спасавања становништва и животиња из ватреног окружења, током разорних пожара из октобра 1871. године. У локалним новинама из јануара 1857. описује се драма локалног становништва изложеног растућој температури и ватреној стихији, праћеној ветром орканске снаге који је распиривао ватру: „Небо је усред дана потамнело, тако да су ватрогасци морали да носе рударске лампе.“ Догађај је забележен као „Црна субота“. Ватрена катаклизма је захватила Аустралију и у јануару 1906. године када је забележена температура од 50,6 степени Целзијуса. Пожар је однео бројне људске жртве, а догађај је запамћен као „Црни уторак“. У јануару 1939. хроничари пишу: „Небо се замрачило као усред ноћи, људи су бауљали са рударским лампама спасавајући породице, а путеви су били блокирани срушеним запаљеним стаблима. Mноги су страдали.“
Истраживач Дејвид Пекам каже да су тврдње Владе о узроцима пожара бесмислица: „Узрок пожара не може бити промена климе, већ се ради о неадекватном одржавању буша (шипражје и ниско растиње) у које спада и неконтролисано одлагање запаљивог материјала. Менаџмент за одржавање шума се у последњих 20 година показао неспособним, а једини начин за очување природе је онај на који су је чували Абориџини током 30.000 година.“

КЕЈТ НАСУПРОТ ГРЕТЕ Истина не станује у Мардоковом царству, па је Света Грета Тунберг, након обављеног посла, послата у историју, а њен случај су преузели инсектолози именујући нови инсект – Neloptodes Greta. Ово биће нема крила ни очи, али има два рога као антене – да ли су нешто хтели да нам поруче? У међувремену је из аустралијског буша изашла 21-годишња хероина локалне заједнице – активисткиња Кејт Макбрајд, која се већ три године бори за спас реке Дарлинг. Река је на волшебан начин нестала, усисана од стране предатора – Водених барона – којима је аустралијска влада предала у руке „бригу о пречишћавању и дистрибуцији воде“, што подразумева и слободно формирање цена, као и аутономију у одлучивању коме ће се вода продати – у складу с принципом: ко да више.
Кејт неће бити на насловној страни престижних магазина, али као потомак пет генерација сточара, који поседују 500.000 пашњака дуж пресахле реке, стекла је поверење заједнице да предводи Покрет за ослобађање воде. Она је заслужна што се чуло за Менинд и помор риба у кориту реке Дарлинг – дужине 1.400 км – која је у опасности да потпуно пресуши.
Иако је влада лагала да корпорације не гаје памук, снимак из хеликоптера показује мрежу иригационих канала дужине 75 км којом се наводњавају поља памука. Аустралија, која је остала без једног од највећих сланих језера на свету, трећи је по реду светски извозник памука, због чега су пресушиле реке. Кејт поставља питање будућности људи са ових простора којима Влада поручује да што пре напусте домове. „Та вода нам је отета, она је припадала сливу реке Дарлинг што је опскрбљивала градове од Тилпе до Понкарие. Шта то радимо – гајимо памук док људи и животиње умиру од жеђи… Вода у домаћинствима није за употребу, жута је с алгама које се кувањем не могу одстранити, а мајке купају бебе флашираном водом. Компанија је доставља по цени од два долара за килолитар, иако се за квалитет не гарантује. Ако се неко разболи и умре, нико не одговара.“
На снимку из хеликоптера се види велико акумулационо језеро пуно воде, настало градњом приватне бране. Вода из акумулације се извози.

ОЗЛОГЛАШЕНА ФРАКИНГ МЕТОДА Кејт скреће пажњу и на сателитске снимке континента на којима се види мрежа бушотина за вађење гаса, озлоглашеном фракинг методом, која гута огромне количине воде. Документарац Gaslend, снимљен у Америци, показује последице фракинга по природно окружење, праћене неконтролисаним ширењем гаса кроз водоводне цеви. Загађена вода угрожава безбедност људи и животиња на фарми, чинећи опстанак немогућим. Уместо заштите, влада им поручује: продајте земљу нафташима и одселите се. Кејт потврђује да се то и овде дешава, само што је река Дарлинг продата узгајивачима памука.
У аналитичком чланку Мелите Грант Privatising and Corporatising Australia’s Water из 2002. године виде се методе којима корумпирана аустралијска влада предаје безбедност земље у руке међународних корпорација, које преузимају „менаџмент за пречишћавање и дистрибуцију воде“.
Енергетски сектор и индустрија гаса у Викторији и Јужној Аустралији такође су предати у руке страних корпорација, које агресивним методама рашчишћавају терен – загорчавајући живот становништву, што их (у складу са Агендом 21) приморава на масовно напуштање домова. Абориџинима је враћен део одузете територије, али им је отета вода, па људи и стока умиру од жеђи. Аустралијски закон предвиђа три могућности за управљање водама: 1) под контролом државе (publik), 2) у приватним рукама (private), 3) мешовито (corporatised) – у том случају држава остаје власник а бригу о пречишћавању, дистрибуцији и условима продаје препушта приватном сектору.
Оваква пракса довела је до девастирања речних токова и загађивања воде, скока цена и селективног избора потрошача – приоритет имају нафташи и узгајивачи памука. У насељима с пресахлим изворима, поменули смо, мајке купају бебе флашираном водом, коју им водоснабдевачи допремају у цистернама по папреним ценама.

БИЗНИС ВОДЕНИХ БАРОНА На глобалном тржишту воде доминирају две француске компаније Suez Lyonnaise des Eaux и Vivendi, које контролишу преко две трећине глобалног тржишта. Оне су од 1998. године – под окриљем УН – почеле да учествују у убрзаној приватизацији, уз помоћ банака и саветника за максимално извлачење профита уз минимум ризика.
У Јужној Аустралији приватизована је сложена водоводна мрежа Аделаиде, која црпи воду из низа извора, резервоара и тока реке Мареј, као и из постројења за десалинацију морске воде. Овај систем предат је на управљање компанији United Water, а управа је у оквиру мера „рационализације“ пословања отпустила 40 одсто радне снаге, што се одразило на квалитет воде и здравље и безбедност радника.
Кад је услед квара на постројењу за пречишћавање канализације систем Аделаиде био изложен облаку отровних гасова (хидроген сулфид) компанија није била у стању да реши проблем, па се држава укључила у санацију штете.
Вода Сиднеја је корпоратизована 1995. склапањем уговора са Australian Water Services (конзорцијум Suez Lyonnaise des Eaux и LendLease). Кад је 1998. дошло до контаминације пијаће воде, открило се да је менаџмент данима крио информацију о загађењу воде.
У јуну 1995. Murray-Darling систем је инсталиран тако да лимитира количину воде која ће бити преузета из реке за потребе становништва. Ограничење се оправдавало потребом да се очува еко-систем, а радило се о плану да се вода изнесе на тржиште, што је довело до подизања цена воде и трансакција којима се профит сливао у џепове менаџмента. Водени барони су покуповали дозволе за преузимање воде чим је овај бизнис озакоњен, а та дозвола данас вреди више од милион долара. Већина од ових предузимљивих предатора уложила је новац у индустрију памука (други по величини потрошачи воде).
Међународни трговински споразум GATS (генерални споразум о трговини и услугама) закомпликовао је питање права на воду. На предлог WTO унете су новине у делу везаном за приватизацију сектора за управљање водама, што је омогућило корпорацијама преузимање од државе бриге о водама. Оне самостално излазе на тржиште, одређујући цене и начин дистрибуције, без обавезе да воде рачуна о основним правима и потребама становништва, што се види и из документа (процурио 2002) којим се од аустралијске владе тражи да третира воду као робу, претварајући је у „сервис природе“. Отпор становништва је једини разлог што Влада још није приватизовала читав сектор водоснабдевања. У етос староседелаца се не уклапа идеја о проглашавању природног богатства као што је вода у робу.
У међувремену „еколошки освешћена“ аустралијска влада решила је по кратком поступку проблем несташице воде декретом о одстрелу кенгура и камила: „Пију превише воде, а камиле емитују гасове стаклене баште.“ О утицају Абориџина на климатске промене још није постигнут консензус.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *