Три одсто

Зашто актуелна власт намерава да спусти изборни цензус?

Вест је најпре објавио дневни лист „Политика“ а онда ју је практично потврдио, тако што је није демантовао већ је о томе чак прилично отворено говорио, и председник Србије Александар Вучић. Његова власт намерава да цензус за улазак у Скупштину Србије на предстојећим парламентарним изборима, са садашњих пет, спусти на три одсто. Ова најављена великодушност изазива подозрење већ и зато што на великодушност према политичким противницима толико нисмо навикли да постоји основана сумња да тако нешто уопште постоји.

ИЗБОРНА МАТЕМАТИКА Позивајући се на изворе у врху власти, „Политика“ наводи да ће на ванредној седници Скупштине Србије, почетком фебруара, бити измењени закони о избору народних посланика и о локалним изборима у делу који се односи на висину изборног цензуса, што значи да би ова одредба била примењена већ на републичким и локалним изборима који ће, сходно ранијем договору постигнутом уз посредовање посланика Европског парламента, бити одржани пред сам истек предвиђених уставних и законских рокова. По свој прилици, крајем априла (у недељу 26. априла, на пример), будући да је председник Вучић изричито одбацио могућност да гласање буде организовано у време првомајских празника, у недељу 3. маја, а све после тога представљало би недопустиво пробијање споменутих рокова прописаних Уставом Србије и пратећим законима.
Непосредни ефекат најављеног спуштања изборног прага са пет на три одсто био би, очигледно, двострук. С једне стране, мањим странкама био би олакшан улазак у парламент; уз излазност од око 3.800.000 бирача каква је забележена на претходним парламентарним изборима 2016. године, уместо готово 190 хиљада гласова колико је било потребно за прелазак изборног цензуса од пет одсто, у случају његовог спуштања на три одсто довољно би било знатно достижнијих (око) 114 хиљада гласова.
Из ове пак околности проистиче и други изгледни, чак неизбежни ефекат евентуалног смањивања цензуса. Испод цензуса би, наиме, остало далеко мање бачених гласова који се потом, приликом израчунавања броја освојених посланичких места, сходно Д’Онтовој формули, у највећој мери пребацују партијама које су већ освојиле највише гласова. А то даље значи да се – узимамо опет претходне изборе за пример – смањује могућност да изборна листа Српске напредне странке, која је тада освојила 48,25 одсто гласова, добије 52,4 одсто посланичких места у Скупштини Србије (131 од 250 укупно).
Исправност ове рачунице потврдио је и министар трговине, туризма и телекомуникација Расим Љајић на врло језгровит начин: „Мањим странкама одговара мањи изборни цензус, већим странкама одговара да тај цензус буде што је могуће већи.“

ОБЈАШЊЕЊЕ МОТИВА Имајући пак такву изборну математику у виду, поставља се логично питање мотива актуелне власти за предузимање оваквог потеза, такорећи, у корист сопствене штете, тим пре што је досад постало потпуно јасно – сви резултати избора од 2012. наовамо то потврђују – да овако аутодеструктивним потезима ова власт није склона.
„Вратиће се живот у парламент, биће га мање на улицама а више у парламенту, и тиме се враћа нормалност у Србију“, рекао је Александар Вучић, док је Расим Љајић истим поводом устврдио да би „то допринело укрупњавању политичке сцене и, на крају крајева, то би, верујемо, допринело уозбиљавању, да свака странка води рачуна о кандидатима које ће предложити“.
Но пре ће бити да су ово само – више или мање уверљива и (не)логична – оправдања потеза који иначе има другачију мотивацију од исказаних жеља за унапређењем парламентарног живота, укрупњавањем политичке сцене (како ће се она укрупнити ако се ситнијима олакша улазак у Скупштину Србије?!) и уозбиљавањем кадровске базе наших политичких странака које чекамо, и никако да дочекамо, још откако се вишестраначје вратило у Србију.
При чему, све и ако је мотивација другачија од овако несебичне, не значи то и да је нужно реч о потезу који би за демократију у Србији био лош. Напротив, лоше би за све остале било повећање, а не спуштање цензуса, овако, ако ништа друго, састав Скупштине Србије, какав год да је, био би кудикамо репрезентативнији у односу на вољу бирача исказану на изборима.

БОЈКОТ ИЗБОРА Оставе ли се дакле по страни она оправдања која су ионако изговорена само зато што је нешто морало да се изговори, једино рационално објашњење намераваног спуштања изборног прага налази се у додатном обесмишљавању (ионако прилично бесмисленог) бојкота предстојећих избора на коме инсистира део опозиције окупљен око Савеза за Србију.
О томе речито сведочи и незадовољство које је због најављене промене изборног законодавства твитом исказао један од лидера СзС-а Драган Ђилас: „Треба лажну опозицију убацити у парламент. А пет одсто је за њих неоствариво. Да ли после овога има још неко ко не мисли да их бојкот уништава и да немају решење?“
На страну ова Ђиласова тврдња о уништавајућој снази најављеног бојкота – ништа друго он и не сме да тврди, уосталом, тако да ово свакако не може да се схвати као објективна процена ситуације – несумњиво јесте да ће ефекат ове његове стратегије и додатно бити умањен ако се у Скупштини Србије после избора нађе још више, а не мање, макар формално опозиционих странака.
У сваком случају, сад остаје да се види хоће ли се цензус од пет одсто заиста и претворити у три одсто као што се најављује. На примедбу, иначе начелно основану, да се изборно законодавство не мења у изборној години, Вучић је понудио два прилично уверљива иако у својој основи софистичка одговора – први, да таква законска обавеза не постоји него је реч о неписаном правилу, и други, да су нека важна изборна правила већ промењена у складу с договорима постигнутим под надзором европарламентараца без обзира на то што је предизборни период већ увелико у току.
Чињеница је, на крају, и да владајућа странка располаже сасвим довољном скупштинском већином да оствари оно што је и наумила. А ипак, то није и гаранција да ће најава из „Политике“ – о ванредној седници Скупштине Србије почетком фебруара – бити и остварена. Можда до тада, наиме, власт процени да би својом прорачунатом великодушношћу себи ипак могла да начини више штете него користи – па да остане без д’онтовске парламентарне већине и тиме повећа уцењивачки капацитет својих партнера, који би јој у том случају постали важнији него што су тренутно – а можда је у спровођењу ове намере спречи и (евентуални) отпор оних посредника из Европског парламента које је сама увела у наш унутрашњи политички живот зато што јој је тако одговарало, иако је тиме грубо угрозила сувереност наше демократије, колико год она мањкава била али (била) је наша.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *