Почетна / Култура / Титански подухват

Титански подухват

ПРЕДЛОГ ЗА ПРЕВОД

Специјално за „Печат“ из Минхена Зоран Андрић

Аутор овог изванредног дела Фолкерт Рајнхарт посматра и аналитички описује хиљадугодишњу културну историју Италије и омогућује разумевање онога што се недвосмислено зове „Italianità“ са неодољивом снагом привлачности која карактерише многе самовољне уметнике и њихова епохална дела

Из вишевековног агоналног супарништва градова, кнежева и папа око најсавршенијих уметничких дела, настала су у Италији, као јединствени пример вишеструкости иновативне моћи, ремек-дела човечанства. Фолкерт Рајнхарт посматра и аналитички описује хиљадугодишњу културну историју Италије и омогућује разумевање онога што се недвосмислено зове „Italianità“ са неодољивом снагом привлачности која карактерише многе самовољне уметнике и њихова епохална дела. Наслеђе антике, арапских утицаја на Сицилији, византијски печат у Венецији, немачки, шпански и француски цареви и краљеви: Италија је грандиозни compositum, једнако формирана из спољних утицаја као и из своје унутрашње разноврсности. Фолкерт Рајнхарт, професор историографије на Универзитету у Фрибургу у Швајцарској, а који се већ деценијама бави историјом Италије, осветљава у овој титанској синтези како се почев од 11. века из свих речених хетерогених фактора развија једна култура која је како од Италијана, тако и оних који то нису, схваћена као „италијанска“. Историчар Рајнхард нам приказује на веома жив начин слике, здања, вртове, поезију, опере и филмове, теоретичаре државе и природних наука, културе кулинарства и дизајна и прати дуге линије развоја: од сицилијанских барона до мафије, од ренесансе до Risorgimento, од народу блиског и популарног Бокача до једноставних људи код Фелинија. Италијанска култура је израсла на кризама и катастрофама и њену ДНК чини оптимистичка животна снага, élan vital, нека врста посебне животне радости. Ова књига зацело позива на откриће те очаравајуће снаге лепоте и омађијавања њом.

КАКО СЕ ГРАДИО БАСТИОН СЛОБОДЕ Када је основана Италија? У марту 1861. у Торину када је проглашено краљевство? Или са Risorgimento(м) када су се 1796. формирале патриотске групе под утицајем Француске републике? Или још у 14. веку, када је један елитни слој развио конструкцију „italianità“, а на чијем је челу стајао Франческо Петрарка? Или још у антици у којој је национална историја, која је у колективној свести Италијана данас неоспорна, доживела свој зенит? Питање је фундаментално значајно за титански подухват Фолкера Рајнхарда на пољу културне историје Италије. Овај специјалиста за питање ренесансе се ослања на животни принцип историчара Франческа Ђукардинија (Francesco Guicciardini, 1483–1540), који је начело „italianità“ формулисао као агонални порив продуктивног такмичења између градова и кнежевских двораца, који су из територијалне распарчаности израсли у сингуларну културну разноврсност. Наратив те разноврсности нам Рајнхард приказује у епизодама на луковима хиљадугодишње историје. Ова култура Италије почиње у Сицилији, са Cappella Palatina, палатом Нормана у Палерму. Њен градитељ (1095–1154) настоји да надиђе Sainte-Chapelle и да изазове папу, што није ништа друго до демонстрација једног парвенија између Оријента и Окцидента и различитих етничких и религиозних група на полуострву. Ово је време цветања мултикултурне и вишејезичке епохе Штауфера Фридриха II (1194–1250).
Чудесни трг са катедралом, баптистеријумом, звоником и гробљем у Пизи; оснивање првог универзитета у Болоњи 1088. у коме је учено и обновљено Римско право, те 1245. отпочета изградња готске катедрале Santa Maria Novella у Фиренци као пандан ривалу из Пизе која ће је доцније и надмашити. Дуждева палата у Венецији као позив грађанима да бастион слободе граде на комуникацији и консенсу. Рајнхард се овде фокусира на изградњу грађевина и живопис уметничких дела, објашњавајући историјски контекст и анализира њихов репрезентативни дух у своме времену. Тако Рајнхард анализира фрескосликара Доменика ди Микелина у дому у Фиренци (1465), Дантеа Алигијерија (1265–1321) са „Divina Commedia“ и извештава о поднетој неправди почињеној изгнанством осуђеног песника и настанак политичких идиосинкразија. Аутор приказује на фресци у Латеранској базилици Бонифаца VIII како је римска привреда профитирала у 1300. као „Света година“, када су у вечни град походили поклоници са свих страна земљиног шара. Оно што „bonum commune“ у граду-републици изнад свега поставља, њихове политичке методе и механизме, врлине и дезавуисања, објашњава аутор на примеру фреске Амброђиа Лоренцетија (1339) на Palazzo Pubblico у Сијени. Тако се нижу један за другим примери који се допуњују и узајамно осветљују.

ШАРОЛИКИ МОЗАИК О МОЋИ Млади Донатело прокламује ренесансу. Његов 1409. за дом (катедралу) исклесани Давид ће бити у Sala dei Signori изложен, место које је политички релевантно у Фиренци као супротност Милану као Голијату. Однос уметности и моћи испитује Рајнхард на примеру лозе Медичија који су републику претворили у „cosa nostra“ ове омнипотентне фамилије. Краљ Алфонсо из Арагоније, који је 1443. умарширао у Напуљ поставља „italianità“ на егеземпларан начин на пробу: „Једна ствар личног животног стила“ којој припадају „контрола афеката, рационалност, владање језицима, достојанство наступа, естетика свакодневице, поштовање уметности и науке“. То репрезентује један тријумфални портал који је Алфонсо пласирао између две куле на Castelnuovo.
Низ од 69 поглавља ове књиге чине шаролики мозаик, који нам дочарава морнаричку моћ Генуе која са Пизом и Венецијом бива кратким потезима описана. Са Паладијевим вилама у Венету и барокним резиденцијама на Тибру, Палестринином црквеном музиком и Ђезуалдовим мадригалима, Тинторетовим циклусима слика у „Scuola di San Rocco“ и Монтевердијевим открићем опере у Венецији, са Макијавелијевом теоријом државе и Кампанелином „Државом сунца“. Распад у 18. веку са дворцима у Торину или Вивалдијевим акустичким експериментима и Казановиним пустоловинама у Венецији. Открића Херкуланеума и Помпеја стимулишу фантазију, а уметници траже налоге у иностранству, и док Тјеполо тријумфује у Вирцбургу, дотле се Карл VII кује план да свој Версај гради у Caserta. Алесандро Манцони се сели из Милана 1827. за Фиренцу, да би свој идиом очистио од „ломабардизама“. Тосканизовани стил његових „Promessi sposi“ („Вереници“, 1842) постаће модел политичког јединства. Ђузепе Верди ће у 19. веку постати светла фигура италијанске културе, иако му је улога хероја јединства тек post factum дописана.
Де Кирикова „pittura metafisica“ и Маринетијев „Футуристички манифест“, као и седиште фирме Fiat у Линготу, те фашистичка архитектура између неокласицизма и модерне, неореализам и поход моде „made in Milano“: у 20. веку се појам културе проширује и фудбал постаје њен део. Студијска путовања у Италију се завршавају у Сицилији, заправо тамо где почињу. Хронологија ће бити изокренута, јер ће се Фелинијев филм „La dolce vita“ (1960) појавити након Томази ди Лампедузиног романа „Il Gattopardo“ (1958).
Рајнхард не цитира познати Гетеов диктум, али ће он бити потврђен: „Италија без Сицилије не чини слику у души, јер је овде кључ за све.“
Ово је грандиозна историја „bel paese“: узбудљива и ексквизитна, фактима засићена и ступендном ерудицијом прожета књига. Ово је уз Јакоб Буркхартову „Die Cultur der Renaissance in Italien“ из 1860. године, фундаментална синтеза културне историје Италије, те је ваља што пре, у компетентном преводу, учини доступном и српском читалаштву.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *