ТАНТЕ ЗА…?

Србији се не дозвољава не само да се брани него и да ескивира. Захтева се само да у ставу мирно и спуштених руку прима ударце, послушно извршава налоге и чак не добија ништа за танте. И шта би то било за танте толико вредно да надокнади губитак Косова и Метохије?

Како ли је на недавној конференцији за медије званични преводилац препевао америчком изасланику речи председника Србије да „не може да буде танте за кукурику, него мора танте за танте“? Био је то унутрашњем политичком тржишту намењен одговор дежурном вашингтонском уцењивачу на његово тенденциозно нивелисање захтева упућеног на једној страни вођама тзв. независног Косова да укину таксе од 100 процената, а на другој страни званичницима Србије да зауставе кампању за повлачење признања независности сецесионистичког дела сопствене територије. Међутим, важније од увођења локалних појмовних конструкција и народних изрека у деликатни дипломатски вокабулар јесте прави смисао замишљеног, изреченог и (у)чињеног.

[restrict]

ЖЕДНИ ПРЕКО ВОДЕ Тобоже прекинути дијалог Београда и Приштине одједном је резултирао сагласношћу да се успостави „Луфтханзина“ авионска линија Београд–Приштина и најавом да ће уследити и железничка веза на истој релацији. Тиме се допуњује комуникацијско-економски „пакет“ раније започет идејом о ауто-путу Ниш–Приштина и украшен тзв. малим Шенгеном, а чији је циљ да се мантром о бољем животу подиђе грађанима, убрза тзв. нормализација односа и постепено убеди, ето, кратковида, митоманији склона и национализмом инфицирана светина како је боље размишљати и одлучивати стомаком него главом и срцем. Да би шарена лажа била прихватљивија, завађеним балканским „варварима“ сервирана је и претња високог госта која је требало да их додатно фасцинира: „ми ћемо се повући, уколико обе стране не буду селе и постигле договор“. Повући – из чега или одакле? Из ултимативног посредовања и преговарачког процеса или из косовско-метохијског дела Србије и читавог постјугословенског Балкана? Што би се на већ поменут етно-дипломатски начин рекло – плаше мечку решетом. Већина Срба би се томе искрено обрадовала, а по свој прилици расте и број Арбанаса који не би због тога заплакали. И остали у демографски све празнијем „Региону“ постају свесни да „ко се Америком покрива биће му хладно“ (Х. Мубарак). Али ништа од тога. Зар да се глобалистички Левијатан добровољно повуче после тријумфалне таласократске трансгресије и препусти стечене позиције „малигном руском утицају“? И још малигнијем кинеском?

НИШТА ЗА ТАНТЕ Не чуди понашање Империја чији је лидерски статус ионако опасно пољуљан. У питању је кредибилитет. Како да и даље остане „најјачи пас у граду“ (М. Олбрајт) ако се јогуни тамо неко „штене“ које даје лош пример другим „луталицама“ и „чопорима“? Њена журба је све видљивија јер ће прилике бити само неповољније. „Незавршен посао“ крајем 20. века нити може да оконча на исти начин, нити је Србија крајем друге и почетком треће деценије 21. века усамљена на брисаном простору. Стога се Србији не дозвољава не само да се брани него и да ескивира. Захтева се само да у ставу мирно и спуштених руку прима ударце, послушно извршава налоге и чак не добија ништа за танте. И шта би то било за танте толико вредно да надокнади губитак Косова и Метохије? А српски политички прваци већ дуго експлицитно показују спремност за трговину. Штавише, председник Србије јавно је признао да је још раније постојао „стари предлог који је био фер: да направимо паузу у кампањи за повлачење признања независности“ (Косова), те да и убудуће „можемо о томе да разговарамо“. Очигледно је, дакле, да су САД веома погођене повлачењем признања тзв. косовске независности, да су оне генерисале приштинске „таксе“ као адут за политичку нагодбу и да Србија покушава самопонижавајућим предлозима да им изађе у сусрет. Све то у име прокламованог разграничења, иако оно значи нарушавање територијалног интегритета земље. Уосталом, успехе српске (и не само српске) дипломатије у повлачењу признања њен шеф је у више наврата образложио намером да се њихов број сведе на мање од половине чланица УН (само) како би се „Приштина приволела на компромис“.

МОЋ ПОВЛАЧЕЊА ПРИЗНАЊА Али зашто се зауставити на томе? Иако на први поглед изгледа да се ради о „немогућој мисији“, зар није логично да циљ Србије буде да (хипотетички) све чланице УН повуку признање? Чак и САД и Албанија! Будући да се односи снага на светском, а нарочито на афро-евроазијском плану брзо мењају, још интензивнијим билатералним напорима и садејством са америчким глобалним такмацима, објективно би било да тзв. независности Косова остане привржено само педесетак земаља – тридесетак чланица НАТО/ЕУ и двадесетак њихових најоданијих вазала, односно исламских земаља. Управо пред опасношћу да, можда, признање поништи нека држава са већом „специфичном тежином“ у међународним односима, да она својим примером мотивише своје савезнике и цивилизацијске сроднике, те да досадашња „тиха вода“ повлачења признања прерасте у „бујицу“ – са обала реке Потомак реаговало се превентивно. Није ли, после новембарских повлачења признања од стране Гане и Науруа, српски министар спољних послова најавио још таквих аката – и ништа. Тако се број „отпризнавања“ од девет у 2018. зауставио на само пет у 2019. години. Није ли Србија већ „направили паузу у кампањи за повлачење“, мада њене челне личности тврде како се не сме успостављати знак једнакости са нелегално уведеним „таксама“? Веома брзо ће се то сазнати ако у 2020. уследе нова повлачења признања. Ако не уследе, не би се требало зачудити да осокољена Приштина ускоро уведе још неку антисрпску меру, а специјални амерички изасланик постави захтев Београду да ради одмрзавања дијалога сам затражи од држава које су повукле признање тзв. независног Косова да га поново признају. Танте за кукурику!

[/restrict]