Реформа НАТО реформе

Програм реформи БиХ не прејудицира одлуку о чланству у НАТО-у, чиме се прекида досадашњи континуитет опредељености БиХ за пуноправно чланство у овој организацији. Ипак, он не само да дефинитивно не скида с дневног реда питање учлањења БиХ у западни пакт већ повећава опасност од ризичних последица интензивирања сарадње БиХ и НАТО-а

Народна скупштина Републике Српске је на посебној седници, са 52 гласа за и три гласа против, усвојила Закључке у вези са информацијом о документу Програма реформи БиХ, пруживши тако подршку компромисном споразуму који је у Председништву Босне и Херцеговине прихваћен као алтернатива АНП-у (Годишњем националном програму за НАТО). Нажалост, расправа о овом документу потврдила је да – кад су у питању теме од суштинског националног и државног значаја – између владајућег блока и опозиције у РС постоји дубоки, бојимо се непремостиви јаз, а при томе је и протекла у знаку тешких свађа, неодмерених речи, па чак и појединачних физичких обрачуна.

ЗАТРОВАНА АТМОСФЕРА Највећу кривицу за овакву затровану атмосферу сносе представници опозиције који су својим неаргументованим, а често и увредљивим провокацијама изазвали жестоку реакцију највиших државних функционера, члана Председништва БиХ Милорада Додика и министра унутрашњих послова РС Драгана Лукача. Иако можемо разумети њихове људске емоционалне реакције, ипак нам се чини да су – с обзиром на високе функције које обављају, те велико политичко искуство – морали избећи речи и поступке који и њиховим противницима и бројним непријатељима Републике Српске дају додатне аргументе за даљу демонизацију неподобног ентитета БиХ и његових лидера.
Народни представници из редова опозиције искористили су Лукачев напад на посланика ПДП-а Драшка Станивуковића да напусте седницу пре усвајања Закључака (касније је клуб посланика СДС затражио смену министра унутрашњих послова) који су изгласани захваљујући посланицима владајуће коалиције.

ПРЕКИД НАТО КОНТИНУИТЕТА Констатовано је да „Програм реформи БиХ не прејудицира одлуку о чланству у НАТО, чиме се прекида досадашњи континуитет опредељености БиХ за пуноправно чланство у овој организацији“. Такође је оцењено да „Годишњи програм реформи ни по чему није текст Годишњег националног програма (АНП-а)“, односно да је „у оквирима скупштинске Резолуције о заштити уставног поретка и проглашењу војне неутралности Републике Српске“. Поновљено је опредељење да се „о евентуалном чланству у војним савезима грађани РС морају претходно изјаснити на референдуму“, те упозорено како „при сваком одлучивању у Председништву БиХ и Парламентарној скупштини БиХ представници Срба из РС морају да уваже ставове Народне скупштине Републике Српске и референдум народа“, односно „без оклевања употребе механизме заштите права и интереса РС“.
Усвајању закључака претходила је скупштинска дискусија на коју су представници опозиције, нимало случајно, дошли „наоружани“ НАТО заставицама, које су ваљда требало да симболично покажу како је Додик издао војну неутралност РС и капитулирао пред западном војном алијансом. Посланици странака које се протеклих година уопште нису противиле путу БиХ (и РС) у НАТО сада су, испољавајући лажну патриотску забринутост, настојали да увере јавност како се Програм реформи БиХ суштински уопште не разликује од упокојеног АНП-а, те да се његовим слањем у Брисел даје зелено светло челницима НАТО-а да могу, кад год то пожеле, примити БиХ у своју „породицу“.
За њих нису ништа значиле тврдње америчких дипломата (Метјуа Палмера и амбасадора САД у Сарајеву Ерика Нелсона), нити амбасадора Русије у БиХ Петра Иванцова, да „усвојени Програм реформи не прејудицира чланство БиХ у Северноатлантској алијанси“. Напротив, оне су послужиле некима од њих да јавно испоље своје незадовољство због ставова Кремља, а како челници некада главне државотворне странке РС данас третирају највећу словенску земљу на свету најбоље показују оптужбе које је на рачун политике Москве током скупштинске расправе изнео шеф посланичког клуба СДС-а Миладин Станић.
„Сви страни амбасадори у БиХ, изузев исконструисане приче руског амбасадора, говоре да овај документ води БиХ у НАТО. Додик је делима и неделима на простору РС био уцењен да ово уради“, поручио је Станић, не објаснивши какав је то стварни интерес Русије да „исконструисаним причама“ подржава курс који води БиХ у НАТО.

Британци откривају истину

Високи представник у БиХ Валентин Инцко најавио је би да би ускоро могао активирати своја „залеђена“ бонска овлашћења како би наметнуо Закон о забрани негирања геноцида у Сребреници. Аустријски дипломата тврди и да од стране великих сила никад није имао већу подршку за примену ових мера, иако је јасно да су против тога сталне чланице Савета безбедности Русија и Кина.
Интересантно је да је управо декласификованим документима Владе Велике Британије, која су објављена на сајту Националне архиве ове државе, обелодањено да „Војска РС није имала намеру да осваја сребреничку енклаву, већ да је на то била испровоцирана сталним нападима босанске (бошњачке) армије“.

БУДАЛА И КОЊ Станић и његов страначки колега Небојша Вукановић оптужили су владајуће структуре РС да је документ Програма реформи БиХ који је достављен посланицима Народне скупштине РС фалсификат, док је први човек СДС-а Мирко Шаровић упозорио да усвајање компромисног споразума „значи активацију МАП-а“ (Акционог плана за чланство у НАТО-у), али и оценио да се њиме „одлуке о чланству у овој организацији преносе на органе БиХ“. Главна мета посланика опозиције био је државник из Лакташа чији је уводни експозе био пропраћен звиждуцима, узвицима („Издаја, издаја!“) и лупањем по скупштинским клупама.
Након увреда које је на рачун њега и његове породице изнео Небојша Вукановић, члан Председништва БиХ је овог посланика СДС-а „почастио“ нимало дипломатским изразима као што су „будала“, „шизофреник“ и „коњ“. Пошто га је председник Народне скупштине Недељко Чубриловић упозорио да не може тако да се понаша према посланицима, изнервирани први политичар РС је и њему оштро реплицирао речима: „Шта ти мене прекидаш? Што ниси прекидао њега (Вукановића)?“
Први полицајац Српске Драган Лукач је, изнервиран због уношења застава НАТО-а у скупштинску салу, ушао у вербални дуел са послаником ПДП-а Драшком Станивуковићем. Очигледно испровоциран његовим речима, бацио му је онда папир у лице, а потом и ударио младог опозиционара кога су, ваља подсетити, пре годину дана власти РС оптужиле да је покушао да изврши пуч у Бањалуци. Лукач се касније извинио за свој поступак, али је оптужио „НАТО промотора“ Драшка Станивуковића као главног виновника инцидента.

ИНТЕНЗИВИРАЊЕ САРАДЊЕ Садржај коначно објављеног Програма реформи БиХ потврдио је да – кад су интереси РС у питању – овај компромисни документ садржи позитивне, али и штетне ствари.
У документу послатом у Брисел истиче се да он „не прејудицира коначну одлуку о чланству у НАТО-у, за шта ће бити неопходна нова одлука Председништва и Парламента Босне и Херцеговине“. Проблем је, међутим, што овај папир предвиђа ново, још чвршће повезивање дејтонске творевине са западном војном алијансом, па се тако, између осталог, најављује да ће „БиХ развити структуру компатибилну са НАТО-ом“, реформисати оружане снаге и слати своје војнике у мисије Северноатлантског савеза, те – што је новина која задире у њено дејтонско уређење – „формирати Апелациони суд БиХ“. Једноставно, овај програм реформи не само да дефинитивно не скида с дневног реда питање учлањења БиХ у „најмоћнију војну алијансу у историји“ већ повећава опасност од ризичних последица интензивирања сарадње БиХ и НАТО-а.

ЦЕМЕНТИРАЊЕ ГРАНИЦЕ НА ДРИНИ А да у Сарајеву не одустају од планова да учлањењем БиХ у НАТО зацементирају границу на Дрини и тако лакше укину „реметилачку влашку творевину“, показала је недавна жестока реакција „бораца за јединствену Босну“ на Предлог стратегије одбране и националне безбедности Републике Србије. Већ сама чињеница да се у предлогу овог документа истиче како је „очување Републике Српске као ентитета у саставу БиХ у складу са Дејтонским споразумом од посебног значаја за безбедност и одбрану Србије“, довела је до паљења црвених светала у граду на Миљацки, где су у одбрану угрожене државе скочили челници СДА и, наравно, чланови Председништва Босне и Херцеговине Шефик Џаферовић и Жељко Комшић.
Најдаље је у претњама Србима отишао Комшић, који је оценио да би „усвајање ове стратегије значило нарушавање регионалног мира и стабилности“ и било „чин отвореног непријатељства према држави БиХ“. Пошто је поновио старе, добро познате лажи о „отвореним ранама од српске агресије“ и „почињеног геноцида“, он је устврдио како „Србија није никакав гарант Дејтонског споразума (већ је то, по његовом ваљда правном сазнању, била само бивша СРЈ!) него је једино у обавези да поштује територијални интегритет Босне и Херцеговине“.
Србија, дакле, по Комшићевом мишљењу, нема никаква права да штити, дејтонским споразумом загарантовани, статус Републике Српске, али то није и све шта нам је поручио овај „борац против национализма“ и заговорник „грађанских вредности“.
„Ако у Србији мисле да одустану од Дејтонског мировног споразума, нека то и кажу, биће нам задовољство да ствари у БиХ другачије уредимо.“
Како то мисли да уради објаснио је врло брзо, убацујући у игру НАТО карту. С обзиром на то да Србија својом Стратегијом одбране свесно крши Дејтонски споразум, на то ће – како он најављује – реаговати „најмоћније државе Северноатлантске алијансе (иначе потписнице овог споразума) и послати своје трупе у БиХ“.
„Оне ће веома брзо доћи на границу на Дрини, како би спречиле баш такве србијанске маштарије. БиХ треба и постаће чланица НАТО-а управо ради планова из Србије којима се исказују претензије према делу територије суверене државе БиХ“, најављује Комшић.
Све је дакле јасно, мада ипак није све отворено речено. Када говоре о жељеном доласку НАТО трупа на Дрину, Жељко Комшић и његови бројни бошњачки истомишљеници имају пред собом слику из периода од 1941. до 1945. када је такозвана Независна Држава Хрватска уз асистенцију трупа Вермахта решавала проблем непожељних Срба, док је Дрина представљала границу између окупиране Србије и монструозне усташке творевине на простору БиХ. Неки сличан сценарио, уз асистенцију пријатеља из НАТО-а, ослободио би „босанске патриоте“ ноћне море зване Република Српска, док би преостали припадници овог народа постали прихватљива национална мањина или „Босанци православне вероисповести“.
Мада о томе јавно не зборе, Комшић, Изетбеговић, Џаферовић и остали „чувари Босне поносне“ имају на уму управо овај, за њих засад само прижељкивани расплет, када говоре о потреби уласка БиХ у НАТО „породицу“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *