Разговор са Омер-пашом

Објављујемо запис који открива како је и због чега је Омер-паша Латас, славни турски великодостојник и војник српског порекла, јунак истоименог романа Иве Андрића, поручио: „Срби треба да уче првенствено војничке науке. Србији предстоји, можда у скорој будућности, потреба у људима војнички спремним, па ви, садашњи подмладак њен, треба да будете у том моменту у стању послужити отаџбини на пољу части и животних интереса српства“

Пише Јован Ђ. Авакумовић

Једног дана били смо отишли: ја, Гргур Миловановић, Милан Кујунџић и Јован Максимовић у Музеј, да видимо изложбу француских ратних трофеја, добивених у разно доба и од разних народа.
Пошто смо прошли заједно неколико соба, разгледајући те трофеје, Гргур и Максимовић били су заостали у једној соби. Међутим, ја и Кујунџић ушли смо у собу где су били трофеји добивени само од Турака, у разним ратовима између Француске и Турске. Ту, поред других, затекосмо и два господина – једног седе браде и другог младог. Обојица су били у цивилном оделу, са фесовима на глави. Кад смо се приближили њима, Кујунџић, по својој навици живог говора, рече гласно: „Овај Тура сигурно гризе усне гледајући све ово.“
Тек што је Кујунџић то изговорио, а Гргур, из друге собе добаци: „Милане, не говори српски; тај седи господин зна српски.“
И, збиља, онај седи господин окрену се нама и, пришав мени, чистим српским језиком запита ме: ко смо ми, одакле смо и шта радимо у Паризу? Ја сам одмах рекао да смо обојица родом из Београда, да смо слушаоци на Париском универзитету; и да ја слушам права, а мој друг филозофију. У том моменту пришао је ближе к мени и том седом господину и Кујунџић, па између нас отпоче разговор тиме што сам замолио странца да и он каже ко је и одакле је.
Странац нам је на то одговорио да је трговац из Цариграда. А за оног младог господина само рече да путује са њим и да не зна српски, па да можемо слободно разговарати. Одмах потом он настави речима да нама Србима није потребно изучавање права и филозофије. Боље би било да учимо војне науке, јер ће Србија требати добрих официра и војника.
А онда нас упита: има ли кога ђака у Паризу од фамилија Петронијевића, Симића, Вучића, Гарашанина, Тенке, Ненадовића или Рајовића. Кад сам му одговорио да са нама сада уче у Паризу по један: Симић, Гарашанин и Рајовић, странац је продужио питањима о нашим виђенијим трговачким фирмама у Београду и унутрашњости Србије.
У даљем разговору рекао нам је да је врло добро познавао покојног кнеза Милоша и отпочео је хвалити њега и кнеза Михаила као мудре владаоце.
Цео тај његов говор, а нарочито што сам видео да је знао фамилије наших виђених политичара, па и трговаца, дао ми је повода мислити да тај странац није трговац, као што нам рече, већ каква позната политичка или војничка личност у Турској. Зато сам му рекао: „Извините, молим, али не верујем да један цариградски трговац може тако знати виђеније српске политичке и трговачке фамилије и прилике у Србији. Зато вас молим да нам кажете отворено: ко сте ви?“
После овог мог питања, странац је мало поћутао, па онда рече: „Кад баш желите звати ко сам, хајде да задовољим вашу радозналост; ја сам Омер-паша.“
Може се замислити колико смо се ја и Кујунџић изненадили тим одговором. А онда додаде: „Ово је мој лекар, Грк је и не зна ни речи српски, можемо сасвим слободно разговарати, као што сам вам већ рекао.“
Одмах затим, Омер-паша продужи: „Не гледајте ме, децо, као туђинца зато што сам турски паша. Ја сам вазда био и остајем само Србин. Увек сам дисао, па и сада, као мушир Турске царевине, дишем само српским духом, гајим и негујем само српске осећаје. Зато сам вам малочас и рекао да Срби треба да уче првенствено војничке науке. Србији предстоји, можда у скорој будућности, потреба у људима војнички спремним, па ви, садашњи подмладак њен, треба да будете у том моменту у стању послужити отаџбини на пољу части и животних интереса српства. Ја сам, за прве владе кнеза Милоша, прешао у Србију као аустријски војни бегунац. Примљен тада врло добро у Србији, добио сам за учитеља у Гружи. Ја бих тада и остао да служим Србији и српству колико бих умео и могао, спремом и знањем, али после мог кратког бављења у Србији, Аустрија је затражила да ме Србија изда Аустрији. Да би могла успети у том тражењу, Аустрија је измислила и подметнула као да сам учинио дефицит у аустријској војсци, мада је врло добро знала да је то лаж. Кад ме је тако затражила Аустрија, књаз Милош позвао ме је у Крагујевац и казао ми: „Синко, ја не могу због тебе војевати са Аустријом; али нећу ни да те предам њој, јер сам обавештен да ниси кривац, као што Аустрија представља, а и да си одгајен у духу српства. Наредићу мојим властима да ти олакшају прелазак у Турску. Иди тамо и прими се службе. Турска је оскудна у људима по твојој спреми и способности, сигуран сам да ћеш далеко дотерати у турској служби. Можда ће се тамо од тебе тражити и да пређеш у мухамеданство. Са одлуком да ћеш и тада остати духом Србин, можеш примити и мухамеданску веру; али нигда не смеш заборавити да си Србин; никад немој ништа радити против српства, не смеш изневерити српско млеко, којим те је задојила и одгајила мајка Српкиња.“
Кад нам је изговорио овај савет кнеза Милоша, приметило се на Омер-паши да је био јако узбуђен, па у таквом душевном осећају продужио је даље овако: „По савету кнеза Милоша, потпомогнут српским властима, прешао сам у Турску, где сам се не само примио државне службе већ сам и прешао у мухамеданску веру. У турској војсци напредовао сам и доживео славе и господства, као ретко који. Ал’ опет, никад нисам заборавио, нити ћу убудуће заборавити оне мудре речи и родитељске савете кнеза Милоша. Вазда, и у свакој прилици мога рада, остао сам Србин и пријатељ српства. Само моје српско срце и осећање руководили су ме те нисам скрхао Црну Гору, као што сам, у познатој прилици, то могао урадити онда кад сам био главни војсковођа силне турске војске и са њом победоносно ушао у Црну Гору. Са мојим осећајем да сам Србин одуговлачио сам тада даљи напад на Црну Гору, шаљући у Цариград извештаје да није вредно да турска војска гине за голе црногорске стене и врлети. А тиме сам дао времена, те су се Русија и Европа заузеле за Црну Гору и спасле је од сигурне тадашње пропасти, према броју турске војске под мојом командом. Исто тако, само моје српско срце одредило ме је те сам као главни турски војсковођа, другом приликом, саломио, упропастио и оковане тешким гвожђем и синџирима, у Цариград послао босанске и херцеговачке бегове и спахије, потурчењаке и издајице српства. Моје је срце тада куцало радосно, јер сам знао да тиме служим српству, коме и сам припадам. Србија ће, зацело, једном ослободити и себи присајединити Босну и Херцеговину, што желим од свег срца. Ако тада будем жив, радоваћу се томе. Ну, један савет за тај случај чујте још сада од мене. Бегови, спахије, потурчењаци, њихова назови интелигенција и мали део муслимана-варошана у Босни и Херцеговини – никад неће бити пријатељи српства. С њима будите на опрези. Не верујте ни њиховим претварањима. То су издајице српства, које Србија мора држати строго, ништа им не попуштати, да не би покварили остали муслимански народ тамошњи. Тај народ, напротив, сасвим је другојачији. Он не зна други језик до српски. Он је и сад духом Србин. Он ће одмах бити добар Србин и са вама, својом браћом, ићи врло радо, мада га од вас раздваја мухамеданска вера.
Дајући вам овај савет, то чиним стога што ћу и у гроб у мојим грудима понети српско срце, иако сам примио мухамеданску веру. Мени је, право да вам кажем, врло пријатно што сам овако, истина случајно, добио прилику да пред вама, српским младим нараштајем, овако братски отворим моје старе груди и срце. Ви ћете, можда, временом заузети важна места у вашој отаџбини, па сам, говорећи вам овако и искрено, рад да се вазда сећате ових мојих речи и да имате правилно мишљење о Омер-паши, који вам, ево, отворено каже: да је, и као Гази Омер-паша, остао само Србин.“

Јован Ђ. Авакумовић, Мемоари, приредио Слободан Турлаков, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2008, стр. 50–56

Кад је ово завршио, Омер-паша је мало поћутао, па затим продужио овако: „Тај исти српски осећај гони ме да вам кажем још нешто. То ће бити о кнезу Михаилу. Мени је, истина, кнез Михаило учинио нажао, што мени, муширу и Гази Омер-паши, није хтео први доћи на састанак, кад сам му пре неколико година јавио свој долазак у београдски град и замолио га да се састанемо и разговарамо. А то ми је и данас остало жао, стога што ми је, као Србину, тиме кнез Михаило одузео прилику да с њим искрено говорим, као што сам хтео, о питањима и потребама од којих би српство имало користи. Као што је познато, кнез Михаило је био старији мушир од мене, па зато ми је био поручио, да ја дођем прво к њему на састанак. Ну ја, иако млађи мушир од кнеза Михаила, поред све своје жеље да се састанемо, нисам могао први кнезу, јер сам знао да бих тиме изазвао сумњу код Турске, па бих шкодио баш оном смеру који ме је био одредио на тај састанак са кнезом Михаилом. Да је кнез знао ове моје побуде, држим да бисмо се ми онда састали. А овако како је испало, и данас жалим што ми тај састанак није дао прилике да пред кнезом Михаилом, тим великим Србином, отворим моје српске груди и срце, што се нисам могао са њим разговорити о српским, нашим потребама, те да тиме ја бар нешто принесем на олтар српства, који нисам напустио никад нити ћу га напустити до гроба. Али мада није било овог састанка између кнеза Михаила и мене, опет ћу вам отворено рећи, кнез Михаило је велики човек и мудар владалац, његов углед и ауторитет у Европи велики су. Кнез Михаило сав је предан идеји ослобођења и уједињења Срба. Богат је, троши много свога новца за отаџбину. Слушајте га и радите шта вам буде заповедао. Њему је намењена велика улога у судби српског народа. Ако га искрено будете потпомагали у његовом раду и смеру, српство ће сасвим остварити свој идеал уједињења свију Срба у једну моћну српску државу.
Ето, господо, ово су искрени осећаји и жеље мога српског срца. Кажите ово, у приликама, и вашим земљацима. Моја је жеља да Срби уопште знају да сам ја, и као Гази Омер-паша, остао душом и срцем Србин, да српски осећам и српству најватреније желим потпун успех у остварењу његовог народног идеала, да уједини у српску краљевину све Србе, који су сада под туђинском влашћу, не само под турском већ и под аустријском.
Сада, децо, збогом, А још једном вам понављам: учите што више војне науке, јер Србија мора, можда и скоро, апеловати на војно знање својих синова.“
Све ово изговорив, Омер-паша пружио је руку мени и Кујунџићу; и хтеде да иде. Ну, ја сам га замолио да застане и чује мојих неколико речи. „Особито ми је мило што ми се указала прилика да од вас чујем овако драгоцене речи. Њих ћу се сећати вазда са задовољством. А у исто доба, уверавам вас, да нећу пропустити да, у подесном моменту, јавности предам шта ми је данас говорило Омер-пашино српско срце. Збогом и хвала на искрености и савету.“
Ганут, као што сам видео, овим мојим одговором, Омер-паша загрлио ме је и опростио се са мном и Кујунџићем, па оде са својим пратиоцем.
Одмах по одласку Омер-паше, пришао је из друге собе мени и Кујунџићу Гргур Миловановић, коме смо испричали шта нам је причао Омер-паша. Гргур нам је рекао да је по слици познао Омер-пашу, а изненадио се и обрадовао онаквим његовим српским осећајима и саветима.
Цео овај разговор са Омер-пашом ја сам, исто вече, прибележио у мојој соби, па на том основу износим тај разговор овде. Још додајем да је на мене цело тадашње држање Омер-пашино утицало тако да сам веровао, и сада верујем, да је говорио искрено. Но, најпосле, чак и да сам се у тој оцени преварио, нисам смео прећутати шта сам чуо од Омер-паше, па нека и други цене да ли је говорио искрено.
Овај мој (!) разговор са Омер-пашом био је, отприлике, три месеца пре повратка у Србију*.

* Сусрет Омер-паше Латаса са групом српских студената у Паризу збио се средином 1865. године – прим. Ж.Ђ. П.

О Омер-паши Латасу

Повест о Омер-паши Латасу могла би се разумети као прича о превери и губљењу идентитета и о издаји властите суштине. Питање конвертитства важно је питање Андрићевог мисаоног универзума, а које стоји у средишту романа Омер-паша Латас, као и неких других дела

Пише Жанета Ђукић Перишић

Спремајући пре десетак година књигу о Иви Андрићу, посетила сам, међу осталим, и Радио-телевизију Србије и прегледала архивске снимке о Андрићу. У једној секвенци документарне емисије о животу Иве Андрића коју је осамдесетих година прошлог века за ТВ Београд снимио Мирослав Караулац, наишла сам на занимљив детаљ. Сликар и писац Зуко Џумхур, Андрићев пријатељ и сународник, говори како је једном приликом Андрићу испричао да је Јован Авакумовић (1841–1928), српски политичар, доктор права, министар иностраних дела и председник Владе Краљевине Србије (1892–1893) у својим Мемоарима описао сусрет са Омер-пашом Латасом у Паризу, средином 1865. године. Андрић се том приликом, сећао се Џумхур, и изненадио и обрадовао, желећи да што пре прочита текст за који није знао. Увидом у литературу коју је Иво Андрић користио, установила сам да, заиста, међу многобројним монографским издањима, новинским текстовима и чланцима у часописима којима се наш писац користио током рада на роману Омер-паша Латас који није довршио, нема мемоарске прозе Јована Авакумовића, о чему сведоче обимни исписи у пишчевој рукописној заоставштини што се чува у Архиву САНУ.
Личког Србина, бившег аустријског кадета Мићу Латаса из Јање Горе, који ће, потурчивши се, постати Омер-паша Латас и високо се успети на лествици турске војне власти, Андрић у роману посматра мање као окрутног и немилосрдног ратника, што је он уистину био, а више као комплексну и слојевиту личност, са свим драматичним противречностима које имају исходиште у његовом конвертитству. Повест о Омер-паши Латасу могла би се разумети као прича о превери и губљењу идентитета и о издаји властите суштине. Питање конвертитства важно је питање Андрићевог мисаоног универзума, а које стоји у средишту романа Омер-паша Латас, као и неких других дела.
Писца је увек занимало у којој мери и на који начин појединац превладава сопствену издају, драму отпадништва од вере и нације, како се једно мисаоно биће, освануло и стасало у једном контексту – верском, националном, културном – преображава и заодева у други идентитет.
Омер-пашу писац види као бескрупулозну, бестијалну, развратну и силовиту личност на размеђи светова: он нити је заувек престао да буде српски дечак из Лике, нити је заиста постао турски великодостојник, нити ће икада постати аустријски генерал, о чему непрекидно сања. Грех конвертитства, драма моралног суноврата, упркос спољашњем сјају и успеху, чине од Омера личност коју разорно дејство губитка идентитета суштински дестабилизује. Болну, скривену рану Омер-паша Латас покушава да вида крвљу својих противника и разузданим насилништвом. Његова људска срж као да се непрекидно излива кроз ону трауматичну напрслину створену у просторима разминућа две различите свести. О сусрету гатачког кнеза Богдана Зимоњића и Омер-паше Латаса, о лукавом гесту мушира Латаса, Андрић у роману вели: „Омер је одвојио руке од груди, скинуо живо тешки фес са модром кићанком и бацио га театрално на бели диван, а затим је саставио три прста десне и – прекрстио се, без речи, оборених очију, скромним, кратким и навиклим покретима. / За четрдесет година свога живота Зимоњић је видео доста чуда и од Турака и од својих, а у породици, која је главарска, наслушао се шта је све бивало и шта све може бити. Знао је добро да се од човека може човек свачем надати, и да може дочекати и видети и оно што је мислио да се никад видети не може, али ово је било исувише невероватно и неочекивано.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *