Провинција и живот у три система

Са преко четрдесет превода и с бројним књижевним наградама и у Мађарској и у Европи, опус Магде Сабо је означио књижевност друге половине 20. века и указао се као глас који долази с друге стране гвоздене завесе, али који акцентује пре свега сложена психолошка превирања својих ликова и осветљава менталитет провинције

Мађарска књижевница Магда Сабо (1917–2007) није непозната нашој публици, али на известан начин јесте заборављена. Шездесетих и седамдесетих година прошлог века у преводима Јадранке Дамјанов, Ивана Ивањија, Јудите Шалго и Еугена Вербера излазили су њени романи и романи за децу и омладину, а после дуже паузе, 2008. године, објављен је превод још једног њеног романа Врата. Издавачка кућа „Штрик“ је у оквиру свог програма представљања списатељица које спадају у модерне класике, али намерно или случајно скрајнуте с главног књижевног колосека, објавила њен роман Даљине из 1963, у преводу Марка Чудића. Са преко четрдесет превода и с бројним књижевним наградама и у Мађарској и у Европи, опус Магде Сабо је означио књижевност друге половине 20. века и указао се као глас који долази с друге стране гвоздене завесе, али који акцентује пре свега сложена психолошка превирања својих ликова и осветљава менталитет провинције.
Пресек живота у мађарској провинцији у три система или готово три државе – Аустроугарској, предфашистичкој грађанској Мађарској и социјалистичкој, дат је у роману Даљине кроз причу о породици Сеч, остарелим родитељима и њиховој ћерки. Користећи традиционални, или у неку руку старомодни, поступак свезнајућег приповедача, Сабо се у овом роману креће кроз перспективе читавог каталога ликова који сачињавају окружење главних јунакиња – мајке која је остала удовица и самосталне ћерке, лекарке која је свој живот преместила у Пешту. Мотив пресељења из провинције у главни град за ауторку је нека врста граничне ситуације у којој се испољавају заптивени, неиспољени слојеви личности и карактера и огољују недоречени и отуђени породични односи. Прича о судбини старе Етелке Сеч, коју након смрти мужа Винцеа ћерка Иза пресељава код себе у Пешту, с једне стране се указује као детабуирана прича о старости, а с друге стране као прича о усамљености у заједници и патњи старе жене услед споља брижног а суштински хладног и бездушног односа ћерке према њој.
Позадинска прича о детињству и тешком животу Винцеа Сеча, губитку професионалне и грађанске части услед одбијања да као судија потпише намештену пресуду касних тридесетих година, те живот његове ћерке Изе пун одрицања и срамоте, отвара се као могуће и вероватно објашњење и узрок Изине резервисаности и хладноће, који у једном тренутку постају фатални. Иако дословног политизовања код Магде Сабо нема, својеврсна осуда тоталитарних система промаља се кроз комплетну нарацију овог романа, често на врло суптилан начин прикривена у детаљима судбинских преокрета многих од ликова. За разумевање тешких удара друштвене неправде на живот човека индикативна је и прича о Анталу, Изином првом мужу, лекару који је одрастао као сироче из сакаџијске породице и пробијао се кроз живот туђом милошћу и својом интелигенцијом. Посвећујући много више пажње психолошком слоју у нарацији – недореченом односу бивших супружника Изе и Антала, наоко немотивисаном разлогу због којег је муж оставио жену, а заправо бегу од њене хладноће и самодовољности, Магда Сабо све време гради атмосферу тескобе која обујмљује како паланку из које Иза и њена мајка одлазе, тако и главни град.
Погрешне одлуке и избегавање суочења са сопственом одговорношћу указују се као лајтмотив и везивно ткиво ове нарације и показатељ постојања једног веома помереног и штетног модела у односима родитеља и деце, и супружника. Концепт и улога лика писца Домокоша, Изиног новог вереника, његов неми одлазак, односно бег након суочења с пилатовским потенцијалом Изиние личности (оригинални, мађарски назив романа гласи Пилат), могу се разумети као манифестација отпора и отклона од тескобе и хладноће у друштву и међу блиским људима од стране неког ко је представник уметности и креативности. Тако се роман Магде Сабо из шездесетих година, када је оскудица слободе била доминантна, својим понирањем у психолошку заснованост својих ликова указује врло живим и препознатљивим данашњем читаоцу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *