Проф. др Горан Максимовић – Слово о забораву и маргинализовању српских стваралаца

Први део

Омаловажавају се све вриједности нашег народа, а феномен клеветања српских писаца је ескалирао кроз културтрегерско дјеловање бројних прозападних, пронатовских, невладиних организација

Др Горан Максимовић, српски историчар књижевности, књижевни критичар, антологичар и професор Универзитета у Нишу, један од малобројних интелектуалаца који речју и делом чува од историјског заборава писану реч. Пуне три деценије проучава животе стваралаца који су нас задужили, а које смо неправедно потиснули из историјског памћења.
Био је шеф Катедре за српску књижевност, продекан и главни и одговорни уредник издавачке делатности на Филозофском факултету у Нишу. Функцију декана Филозофског факултета у Нишу обављао је до 2016. Начелник је Одсека за језик и књижевност Стручно-научног већа Центра за научноистраживачки рад САНУ и Универзитета у Нишу. Као гостујући професор предавао је на Филозофском факултету Универзитета у Источном (Српском) Сарајеву, у Новом Саду на Одсеку за науку о књижевности постдипломских студија, у Бања Луци, Крагујевцу… Предавач је и на Одсеку за источно-европске језике Филозофског факултета Карловог универзитета у Прагу и на Филолошком, историјском и теолошком факултету Западног универзитета у Темишвару у Румунији, на Факултету за филологију и новинарство КемГУ (Кемеровског државног универзитета) у Русији.
Разговор започињемо његовом књигом о заборављеним писцима.

Један од суштинских разлога за настанак књиге Заборављени књижевници српског 19. вијека јесте мој покушај да изнова афирмишем културу памћења која је због различитих узрока у српској књижевности, историји и култури у посљедња два вијека знала бити намјерно или нехотично занемарена или потиснута. У књизи се налази педесет књижевних портрета писаца који су доминантно стварали од краја 18. вијека, током 19. и у почетним деценијама 20. вијека. У хронолошком погледу уводни огледи приказују стваралаштво просвећених монаха Спиридона Алексијевића, Кирила Цвјетковића, Ђорђа Николајевића и Јоаникија Памучине, али и првог српског сатиричара Михаила Максимовића, док су завршни огледи посвећени Сави Скарићу, Жарку Илићу, Павлу Лагарићу и сл. Средишњи дио књиге обухвата истраживања о књижевном раду бројних писаца који су обиљежили књижевни и културни живот у различитим покрајинама или градовима у којима је живио српски народ у томе времену: од Дум Ивана Стојановића, Антонија Вучетића и Антуна Фабриса из Дубровника, Саве Бјелановића из Задра, Јована Сундечића и Лазара Томановића из Боке Которске, Јована Поповића Липовца са Цетиња, Саве Скарића из Сарајева, Илије Павла Марковића Адамова из Сремских Карловаца, па све до писаца из Београда и различитих крајева данашње Србије, као што су били Јован Илић, Милутин Илић и Жарко Илић, Милан Кујунџић Абердар, Милитин Гарашанин, Мита Ракић, Милорад Ј. Митровић, те посебно Владимир Васић из Шапца и сл.

Да ли је заборављање последица историјских околности у којима су наши писци, песници, сликари – стварали, или је то наш немар?

Расправа о заборављању бројних српских писаца који су у своме времену били угледни и утицајни, а затим су убрзо иза смрти маргинализовани и падали у тихи или потпуни заборав, представља загонетку на коју није једноставно пронаћи одговоре. Запитаност пред тим феноменом утолико је већа што су дјела тих заборављених писаца често била публикована у знатним тиражима, што су добијали важне књижевне награде и отворене критичке похвале, што су били предводници у поетичким и другим књижевним и умјетничким идејама, што су покретали и уређивали запажене часописе, што су оснивали и предводили књижевна друштва, позоришта и бројне друге институције културе. Иза свега тога могу да се налазе најмање четири могућа разлога. Први је заснован на несумњивим слабостима или осредњостима њиховог књижевног дјела, које савременици нису уочавали, које можда нису хтјели да уоче због личног угледа и институционалног утицаја писаца у своме времену и својој средини или су то помињали само узгредно и потпуно незапажено у односу на често неодмјерене и громогласне похвале. Други разлог је заснован на промјенама књижевног укуса и новим очекивањима каснијих генерација читалаца, на њиховом новом читалачком искуству, тако да дјело појединих популарних писаца из ближе и даље прошлости није више било актуелно, блиско и занимљиво новој публици у оној мјери у којој је било прихватљиво за њихове савременике. Трећи разлог почива у нашем пословичном немару према истраживању и очувању умјетничке, културне и књижевне баштине, у одсуству организоване научне и културне политике, те у општем недостатку културе памћења. Четврти разлог налази се у свјесној политици минимизирања вриједности из прошлости и намјерном прећуткивању или обезвређивању националног идентитета, како у годинама Брозовог тзв. братства и јединства у другој половини 20. вијека, тако и у квазимондијалистичким стратегијама различитих самозваних културно-пропагандних, а изразито аутошовинистички настројених кружока на почетку новог миленијума.
Заборављање у нашем случају истовремено је и посљедица књижевно-естетских, политичких, идеолошких и историјских околности, али је то и наш колективни гријех јер смо склони немару, заборављању и омаловажавању, а при томе нисмо на потпун начин изградили сасвим јасну културну и научну политику која би систематизовала знања и афирмисала индивидуалне и колективне вриједности. У новије вријеме један дио тог посла кроз израду стратегије културе добро је иницирало садашње Министарство културе и информисања, а у конкретном смислу веома добро то институционално ради Матица српска кроз бројне пројекте националног значаја. Издвајам Српски биографски речник, Српску енциклопедију, Антологијску едицију Десет векова српске књижевности.

Која је личност, по вашем мишљењу, највише маргинализована и зашто?

Потпуно заборављеног комедиографа Миту Калића, који је рођен у Новом Саду 1847. године, а најдуже је стварао и радио у Сомбору, гдје се и упокојио 1909. Написао је више комедија и драма: (Мој џеп, Максим, По команди, Гусле и вила, Обмана, Преки лек, Свекрва), а потпуно је избрисан из нашег позоришног и књижевног живота. Написао је четири књиге огледа под заједничким називом Српски књижевници (1890–1895), а ниједном ријечју није поменут у нашим актуелним историјама српске књижевности. Поменућу овом приликом и име прозног писца и сликара Симе Жикића, који је рођен у Зајечару 1878. године, школовао се у Русији од 1897. до 1905, а најдуже је радио и стварао у Књажевцу, гдје се и упокојио 1964. Оставио је иза себе више романа (Говор срца, На своме послу, За указом), оставио је рукопис мемоара у којем исцрпно описује дјетињство, школовање у Русији, а поготово бугарску окупацију југоисточне Србије у Првом свјетском рату. Жикић је објавио и неколико десетина приповједака, а неке је оставио и у рукописима, а све на лијеп начин тематизују живот тимочког поднебља на крају 19. и у почетним деценијама 20. вијека. Жикић је написао и више расправа и чланака, а његово име, такође, не можете пронаћи у историјама српске књижевности, у прегледима историје умјетности, у историјама Српске православне цркве и сл. Тек у новије вријеме, заслугом Народне библиотеке „Његош“ из Књажевца, одштампана су Жикићева сабрана дјела у седам књига.

Учестала је појава „омаловажавања и клеветања“ истакнутих писаца из наше ближе и даље прошлости, попут Светог Саве или Његоша, Андрића и Црњанског?

Свему овоме што сам казао можемо додати и наглашени а веома сродан феномен намјерног клеветања и омаловажавања појединих истакнутих српских писаца и њихових дјела. Извргнути су руглу и грубим инсинуацијама и фалсификатима Свети Сава, Доситеј Обрадовић, Вук Караџић, Петар Други Петровић Његош, Петар Кочић, Слободан Јовановић, Милош Црњански, Иво Андрић, Васко Попа, Милорад Павић и сл. Недавно је о само једном сегменту тог проблема објављено истраживање вриједног Бориса Булатовића у књизи управо са таквим насловом Оклеветана књижевност (Нови Сад, 2017). Наведени феномен био је веома жив и у прошлости, поготово у доба аустроугарске окупације БиХ (1878–1918), те у двије окупационе фазе у току Првог и Другог св. рата, а затим и након Другог св. рата у комунистичким идеолошким чисткама, које су предводили тадашњи различити „зоговићи“ и слијепи партијски послушници. Интересантно би било да шира јавност поново буде упозната са неким раним радовима појединих истакнутих данашњих књижевника и тобожњих корифеја грађанских и демократских слобода у нашем друштву, у којима су педесетих и шездесетих година прошлог вијека клеветали Слободана Јовановића и Милоша Црњанског и проглашавали их за фашисте, само да би оправдали на лажима засноване судске пресуде против Слободана Јовановића или да би онемогућили повратак Милоша Црњанског у земљу.
Феномен клеветања српских писаца поново је ескалирао крајем 20. и у почетним деценијама 21. вијека кроз културтрегерско дјеловање бројних прозападних, углавном пронатовских, невладиних организација, које су по задатку кроз псеудоистраживачке пројекте радиле и интензивно раде на мијењању српског културног идентитета и омаловажавању свих вриједности српског народа, а поготово књижевних дјела која су добила статус класичних вриједности, што је за аутошовинисте и аутоколонијалисте идеалан полигон за агресивно дјеловање и доказивање пред страним менторима и финансијерима. Предмет њихових клевета су и сви они савремени писци, који књижевним дјелом исказују и афирмишу национални идентитет, који се баве националним тематизацијама и историјским догађајима важним за националну прошлост, те који своје књиге штампају на ћирилици. Посебно су изложени омаловажавању и клеветању они савремени писци који су на било који начин пружали јавну подршку или узели политичко учешће у грађанском рату у посљедњој деценији 20. вијека у Босни и Херцеговини и Хрватској и сл. На сличан начин организују се крајње примитивни напади, препуни научних фалсификата и елементарног незнања, на појединим посебно основаним културтрегерским порталима, а усмјерени су на све оне истраживаче и тумаче српске књижевности, историје и културе који се усуде да пишу на афирмативан начин о тим, за њих непожељним српским писцима и неприхватљивим темама. Заузврат, ти клеветници наплаћују то своје дјеловање тако што добијају прозападне стипендије по трећеразредним универзитетима или се запошљавају на појединим нашим научним институтима и катедрама на којима су се раније ухљебљавала „деца комунизма“, а данас гласници аутошовинизма, сервилног аутоколонијализма и „политичке коректности“, а изнад свега патолошке мржње према свом народу.

ЊЕГОШЕВ АМАНЕТ

„Не жалим што ћу умријети, али жалим што нисам у моме животу ништа знаменито учинио. Тако је хтјела моја зла судба, која ми је од почетка до краја ужасна била. Ти остајеш млад и здрав; на добром си мјесту за народни рад, и ту остани. Србија је матица Српства, без ње никада ништа. Аманет ти наша народна ствар, која неће успјети ако на њој не буду постојано радили разумни, самопрегоријевајући и одважни људи… Сјети ме се гдјегод кад ме већ не буде, и нека потомство бар дозна за наше намјере, кад му дјела не могох оставити.“

Колико смо се одужили Матији Бану?

Дубровчанин Матија Бан је једна од тих великих а скрајнутих личности наше прошлости, а подједнако је важан за историју српске књижевности, културе, као и разумијевање наше политичке историје. Многи то данас не знају, али по њему је названо београдско насеље Баново брдо, јер је ту изнад Савске аде био подигао љетниковац са виноградом гдје се настанио у посљедње двије деценије живота, од 1885. па све до смрти 1903. У Србију се доселио 1844. гдје је убрзо постао близак сарадник Илије Гарашанина, па је као повјерљиви човјек српске владе обављао у раздобљу од 1848. до 1850. више полузваничних дипломатских мисија (у Сремским Карловцима, Загребу, Задру, Дубровнику и Цетињу), гдје је носио поруке тадашњим водећим политичким и националним првацима (Рајачићу, Книћанину, Гају, Јелачићу и Његошу), ради сарадње на подизању устанка за цјелокупно ослобођење српског и свих других јужнословенских народа. Интересантно је напоменути да је управо те 1848. сачинио кованицу ријечи четник по узору на пољски језик да би означио герилца у Грбаљској буни, а касније се проширила на све српске родољубе и борце за слободу. У Дубровнику је 1849. покренуо забавни календар Дубровник и уредио три његове свеске, од 1852. предавао је на Лицеју у Београду који је од 1863. указом кнеза Михаила прерастао у Велику школу. Остао је упамћен по томе што је држао циклус предавања под насловом „Француско-славјанска присподобљена књижевност“, чиме је поставио темеље компаративистике у Срба. Недовољно је познато да је почетком 1879. први званично упутио предлог српској влади за подизање Храма Св. Саве на Врачару. Објавио је бројне лирске пјесме, два спјева, а остао је најпознатији по историјским драмама написаним у духу класицизма и романтизма, међу којима се као најуспјешније сматрају Мејрима или Бошњаци (из 1849. године) и Цар Лазар или Пропаст на Косову (из 1858. године). Био је редовни (прави) члан Друштва српске словесности, касније Српског ученог друштва и Српске краљевске академије, те дописни члан ЈАЗУ.
Мени су се учинили књижевно најдрагоцјенијим Банови мемоарски записи о четири дипломатска сусрета са Његошем на Цетињу (од 1848. до 1851. године), који су у наставцима публиковани у листу Преодница у Београду 1884. под уопштеним и неадекватним заједничким насловом „Подаци о Петру Петровићу Његошу“. Издвајамо из првог сусрета са владиком Радом, у марту 1848, чувену Његошеву владарску жудњу за остварењем цјелокупне српске слободе: „Ја бих тада у моју Пећку патријаршију, а књаз српски у Призрен. Мени духовна, а њему световна власт над народом слободним и усрећеним.“ Након тих мисли, које су биле израз вишевјековног хтијења цјелокупног српског народа, пресрећни Матија Бан узвратио је ријечима: „То је, господару, и мој златан сан.“ Управо тај „златан сан“ био је звијезда водиља свих животних активности.

Наставак у следећем броју

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *