Проф. др Горан Максимовић – Идентитетски инжењеринг против Срба (други део)

О књижевноисторијском памћењу, преименовању српског језика

Проф. др Горан Максимовић је велики део свог научноистраживачког рада посветио изузетним писцима који су кроз историју остали у запећку. Зашто маргинализујемо много тога вредног и како се изборити за нашу књижевност, језик и писмо говоримо у овом броју „Печата“ с нашим саговорником.

У књизи „Идентитет и памћење“ пишете о српским уметницима и прегаоцима из Дубровника, већином о Србима католицима. Зашто су олако заборављени Срби католици?
У неколико расправа те књиге, између осталог, пишем и о српским писцима у Дубровнику 19. вијека. Посматрао сам их као јединствену појаву, независно од тога да ли су били католици или православци, јер ни они у то доба међу собом нису правили разлику по вјери, већ су на јединствен начин припадали српској књижевности и култури. Издвајам оглед о каснијем митрополиту Ђорђу Николајевићу, који је био досељеник, али је оставио дубок траг као свештеник Српске православне цркве за двије деценије колико је живио у Дубровнику, али и огледе о рођеним Дубровчанима: Матији Бану, Дум Ивану Стојановићу, Антонију Вучетићу, Антуну Фабрису. Међу њима је и образовани Спира Калик, који је рођен у Дубровнику а највећи дио професионалне каријере остварио у Србији предајући у гимназијама у Нишу, Крагујевцу, Крушевцу и Београду. Срби католици којих је у 19. вијеку, али и у првој половини 20. вијека било највише на простору Далмације, Дубровника, Кварнера и Истре, али и Боке Которске, западне Херцеговине, средње Босне и Славоније, олако су заборављени из два разлога: зато што је Католичка црква уз снажну подршку Аустроугарске монархије до 1918. године радила на интензивном превођењу Срба католика у хрватство, а затим је тај вјерско-национални инжењеринг настављен и у политици Брозовог тзв. братства и јединства.
Какав је ваш став о дубровачкој књижевности – чија је то књижевност?
Статус дубровачке књижевности условљен је бројним историјским и политичким околностима. Изворно се та књижевност наслањала на двије традиције: српско-словенску и латинско-италијанску. Српско-словенска традиција је утемељена на српском језику који се говорио у Дубровнику, на српској историји, традицији, митовима и јунацима, али и на приказивању свакодневног живота Дубровника који је био прожет са животом дубровачког источнохерцеговачког залеђа, гдје су такође живјели и гдје и данас живе Срби. Латинско-италијанска традиција исказивана је на латинском језику и народним италијанским говорима, са бројним библијским мотивима из католичке традиције, а у Дубровник је дошла преко млетачко-далматинске традиције. Српском идентитету дубровачке књижевности доприносила је и чињеница о постојању многобројних Срба не само православне него и католичке вјере у том граду, који су све до краја 19. вијека, а једним дијелом и све до почетка Другог свјетског рата показивали изразиту српску народносну свијест. Уосталом, најстарије средњовјековне штампане књиге намијењене дубровачким читаоцима објављиване су ћириличним писмом. Након пада Дубровачке републике у читавом 19. вијеку Католичка црква, потпомогнута властима Аустроугарске монархије, интензивно је радила на унијаћењу православних Срба и на процесу превођења Срба католика у хрватство. Напоредо са тим процесом започет је и процес присвајања и превођења дубровачке књижевности у хрватску књижевност. Најочигледније то видимо у покретању издавачке едиције „Стари писци хрватски“ у коју су укључени и писци Дубровника. Нажалост, у реализацији тог издавачког пројекта значајну улогу је одиграо и наш лингвиста Ђура Даничић, који очигледно није тада био свјестан далекосежности посљедица, а помогла им је и чињеница да су „бечким књижевним договором“ са Србима практично Хрвати присвојили српске штокавске говоре и постепено их прогласили хрватским књижевним језиком. Изгледа да су ту српски лингвисти, прије свега Вук Караџић, а највише несрећни Ђура Даничић, платили цијену тадашњој романтичној политичкој илузији о могућности остварења државотворног јединства свих јужнословенских народа, а самим тим и Срба сва три закона. Независно од тога, наглашавам да је Вуков значај за српску књижевност, фолклористику, етнографију и читаву културу, а поготово за српски језик, несумњив и огроман. Требало би поново прочитати Вукову расправу „Срби сви и свуда“, која је написана још 1836, а објављена у Ковчежићу, за историју, језик и обичаје Срба сва три закона тек 1849. године, па схватити колико су поједине његове идеје биле далекосежне. Исто тако ћемо схватити и колико су касније генерације биле недорасле да реализују Вукове идеје, а да јесу историја српског народа у 20. вијеку била би потпуно другачија.
Захваљујући том агресивном идентитетском инжењерингу, који је трајао готово два вијека, као и чињеници да је нарочито у току два свјетска рата у 20. вијеку мијењана етничка структура града, Хрвати су данас на крајње искључив начин присвојили дубровачку књижевност и углавном нису спремни ни да помену њен српски идентитет. То је било веома изражено у доба Брозове државе, јер је тада сваки помен о српском идентитету дубровачке књижевности проглашаван за великосрпски национализам и шовинизам. Српска књижевна историографија, она старија и ова новија, заузимала је много помирљивији и свакако утемељенији став и углавном је говорила о дубровачкој књижевности као „контактној и граничној“ књижевности која би требало да припада подједнако и Србима и Хрватима. Додао бих на све то – да изворно припада Србима, а посредно Хрватима кроз успјешно остварен културни инжењеринг присвајања и усвајања ове књижевности.
Како коментаришете преименовање српског језика?
То је само касни епилог оних старих процеса идентитетског инжењеринга на овим просторима који су провођени под будним патронатом клерикалних католичких кругова и Аустроугарске монархије, а касније и комунистичких власти у доба Брозове државе. Били су актуелни крајем 19. и почетком 20. вијека у аустријској акцији насилног стварања тзв. босанског језика на простору окупиране Босне и Херцеговине, а онда су нови замах добили у коминтерновској стратегији стварања нових нација и њихових језика. Распад Титове државе 90-их година 20. вијека само је оголио и убрзао те процесе, тако да се наједном пред нашим очима повампирило више политичких језика, попут „црногорског“ и „бошњачког“. За овај други поменути језик, босански муслимани окупљени око политичке псеудоидеологије, оних који су по налогу прозападних и пронатовских демократија и изазвали грађански рат 90-их година, а онда су бјесомучном пропагандом из тих прозападних кругова за то оптужили Србе, на сваки начин желе да тај језик назову „босанским језиком“, јер вјерују да тиме могу потиснути српски језик којим говори српски народ у Републици Српској и Босни и Херцеговини, а самим тим, у перспективи повампирити стару и пропалу аустријску идеју о „босанској нацији“ у коју би насилно требало угурати и тамошњи српски народ, који је као што знамо аутохтони дио цјелокупне српске културе и живи и ствара вијековима на тим просторима. Због тога се различитим политичким одлукама протјерује и ћирилично писмо на тим просторима, а са истим циљем се прибјегава најопскурнијим научним фалсификатима, па се српско ћирилично писмо у најстаријим сачуваним писаним документима проглашава за некакву измишљену „босанчицу“, српски владари средњовјековне Херцеговине и Босне проглашавају се за некакве „босанске краљеве“ и сл. Језички инжењеринг у данашњој Црној Гори је још трагичнији и бесмисленији, али је под снажним патронатом тамошње криминализоване власти направио већ много штете и биће потребне деценије да се све то што је упропашћено поправи и врати на прави пут. Сличне, само на други начин замаскиране, циљеве спроводе и најновији заговорници тзв. заједничког језика по којем би Срби требало да забораве да имају свој језик или да се одрекну свог језика и утопе га у неки заједнички језик са већ поменутим новоформираним политичким језицима и нацијама.
Једно је извјесно, сви они могу насилно стварати „политичке језике“ накарадним или насилним политичким одлукама, могу му дати и нека нова имена, могу насилно стварати нову лексику или утрпавати туђице, могу компиловати неко накарадно туђе писмо и правопис, али не могу измислити нови лингвистички систем. Зато сви ти политички назовијезици садрже лингвистички систем изведен из српског језика, што се види у идентичном фонолошком, фонетском и морфо-синтаксичком систему, тј. гласовним промјенама, глаголским временима, падежима и слично, али и највећим дијелом подударној лексици упркос агресивном ковању нових ријечи или усвајању туђица из турског или енглеског и неких других језика. Из свега овога можемо извести само један закључак – да наша борба за очување српског језика, а свакако и ћириличног писма, мора бити непрестана и да се у њој налази основа за очување наше националне свијести и идентитета.
Какав је положај српске науке о језику и колико чувамо свој језик и писмо?
Кад је ријеч о катедрама у Србији и РС, као и у ЦГ, нису све у истом положају и нису увијек запослени на тим катедрама заиста и одани или нису дорасли својој научној мисији. Поред врхунских и непоткупљивих истраживача који су потпуно свјесни научне мисије на коју нас обавезује изучавање националне филологије, имамо и оне који су спремни да ситно тргују својим научним увјерењима или да формирају искривљене научне ставове у духу актуелне аутоколонијалне свијести, само да се не би некоме замјерили или да не би остали ускраћени за неку туђинску стипендијицу. Путујући по свијету, држећи предавања на многим страним универзитетима, обављајући шест година, у два изборна мандата, функцију декана Филозофског факултета у Нишу и креирајући бројне споразуме о међународној сарадњи, увјерио сам се да ће нас у иностранству поштовати само ако заступамо непоткупљиве научне аргументе и ставове, те ако поштујемо свој идентитет. Они који су сервилни, који пропагирају некакву „политичку коректност“, што је друго име за бескичмењаштво, брзо бивају одбачени као безначајна крпа, а на њихово мјесто долазе нови поданици и извршиоци задатих радова. Ријечју, морамо неупоредиво више радити на моралном и интелектуалном квалитету научних кадрова, ако желимо да на адекватан начин развијамо цјелокупну савремену науку, а самим тим и науку о српском језику и српској књижевности. С друге стране, а дубоко повезано са квалитетом кадрова, морамо водити рачуна и о томе ко су људи који долазе на чело наших научних и образовних институција и да ли су дорасли том послу у моралном и у научном смислу. Није добро да на чело неких универзитета и факултета или института долазе људи без икаквог научног имена или без академске свијести и личне и институционалне одговорности.
Захваљујући свему овоме што сам укратко напоменуо, потребно је да водимо много више рачуна о свим аспектима друштвеног и научног живота, а самим тим и да много више чувамо, на свим нивоима образовања и у свим институцијама културе и јавног живота, српски језик и ћирилично писмо, српску књижевност и историју. И када смо то до сада радили, наш суштински проблем је био у томе што смо дјеловали на махове и у виду краткотрајних кампања, умјесто да то чинимо непрестано и на сваком мјесту. Онолико колико будемо поштовали становиште да је српски народ један и недјељив, да је очување српског језика, српског писма и српске књижевности и историје подједнако важно на свим меридијанима гдје живи српски народ, утолико ћемо више допринијети очувању наше свијести и идентитета. Онолико колико будемо чували свој идентитет толико ћемо постојати као народ који заслужује поштовање.

БОКА СИМЕ МАТАВУЉА

Захваљујући вашем изучавању много тога се зна и о личности Симе Матавуља, али и његове везаности за Боку Которску? Колико је изучена наша књижевност с тог подручја?
Симо Матавуљ је један од највећих писаца српског језика и несумњиви класик српске реалистичке књижевности. Иво Андрић га је с пуним правом назвао „мајстором приповедачем“ зато што је препознао у Матавуљевој прози невјероватан приповиједни дар и способност обликовања најнеобичнијих јунака које је дала српска књижевност. Ниједан наш писац није тако успјешно у своме дјелу ујединио различите српске крајеве као што је то урадио Матавуљ. Писао је с подједнаким надахнућем о родном Шибенику и Далмацији, али и о градовима и срединама у којима је касније живио: о Херцег Новом и Боки Которској, о Цетињу и Црној Гори, те о Београду и Србији.
За ових тридесетак година изучавања књижевности писао сам о готово свим Матавуљевим дјелима, о романима и приповијеткама, путописима и драмама. Посебно сам усмјерио пажњу на истраживање Матавуљевог боравка у Боки Которској, јер је живио у Херцег Новом од 1874. до 1881. године и предавао у средњој поморској школи у том граду. Издвојио сам и приредио за штампу Матавуљева дјела из бокељског живота и објавио их 2015. у издању вриједних и посвећених људи из Градске библиотеке и читаонице у Херцег Новом. Ради се о књизи у којој су увршћене приповијетке из бокељског живота, путопис Бока и Бокељи, као и поглавља из мемоарских Биљежака једног писца, а која су посвећена приказу Матављуевог живота у Херцег Новом. Наглашавам да се ради о неким од најуспјешнијих Матавуљевих приповједака, као што су „Бодулица“, „Нови свијет у старом Розопеку“, „Љубав није шала ни у Ребесињу“, „Догађаји у Сеоцу“ и слично, које су раније углавном потпуно безразложно сврставане у круг прича из црногорског живота, иако немају ближих тематских, а ни поетичких прожимања са Матавуљевим црногорским дјелима. Као финале тих вишегодишњих истраживања Матавуљевог бокељског периода појавила се крајем 2018. у новопокренутом Центру за српске студије у Бањалуци, моја монографија „Симо Матавуљ и Бока Которска“, у којој сам с доста пажње интерпретирао бокељске књижевне текстове, али и Матавуљева бокељска пријатељства с Лазаром Томановићем, Марком Царем и Томом К. Поповићем и сл. Матавуљ је с много искрених емоција писао о својим бокељским годинама, наглашавајући да је ту провео најљепше године своје младости, да је ту доживио највећу љубав свога живота, да се ту сусрео с најплеменитијим дијелом српског народа и најљепшим говором српског језика и сл.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *