Почетна / Фељтон / ПОБРКАНА ЛОЈАЛНОСТ КРАЉУ НИКОЛИ, БОЉШЕВИЗАМ И ГЛОБАЛИЗАМ

ПОБРКАНА ЛОЈАЛНОСТ КРАЉУ НИКОЛИ, БОЉШЕВИЗАМ И ГЛОБАЛИЗАМ

Пише Иван Миладиновић

После осамостаљења Црне Горе на јавној сцени ће се појавити читава плејада зеленашких интелектуалаца и политичара, првог и другог ешелона, који ће на трибинама, у новинама и емисијама државне телевизије сва зла овога света видети само у Србији и „Србијанцима“

Одакле долазимо, ко смо, куда идемо, питања су која, као измаглица, лебде над реком људске историје. Сваки човек и сваки народ, у свом цивилизацијском ходу, изнова и изнова морају да одговарају на питања на која одговора нема, изузев у тражењу одговора. Ко смо, одакле смо, куда идемо? И шта је историја, осим сазнања да више видимо зато што стојимо на раменима оних који су живели пре нас? И где почиње историја, ако не у свести да овај свет није наш јер смо га позајмили од предака, и да га дугујемо потомцима.
Такав поглед на свет је вековима посебно негован на простору на коме је формирана црногорска држава и преношен на готово све крајеве у којима су живели Срби. И самим тим, откако су Србија и Црна Гора, ослобођене југословенског баласта, саме остале да стоје, као посебне државе на светској позорници, и које су свакакве невоље снашле, најприродније је било да Београд и Подгорица заједно приступе изради једног озбиљног погледа на историјска кретања. Без оптерећења пропалом комунистичком идеологијом и југословенством. Ваљда су нас заједничке и понаособ големе несреће научиле да ће само они који буду добро познавали модерну, објективну, двовековну историју обеју држава моћи да разумеју шта се то учинило с нама и шта нам ваља чинити.
Да ли на овом месту треба набрајати све разлоге за један такав подухват? Да ли је неопходно подсећати колико су се житељи ових простора, у сталним балканским миграцијама, мешали, саживљавали, орођавали, помагали једни другима, колико је Црногораца населило Топлицу, Шумадију, Војводину… Колико је Црногораца одшколовано у Београду добијајући кредите из српских фондова за ту намену, а већина их никад није враћена. Ко је утемељио прве факултете и Универзитет у Црној Гори…
И уместо заједничког пројекта о заједничкој прошлости, на делу је принцип „психологије малих разлика“, како би то рекао историчар Предраг Марковић. У Црној Гори се одавно води политика у којој се српство перфидно омаловажава и темељно се мења све оно што нас је вековима спајало.

ПОСЛЕ ОСАМОСТАЉЕЊА Црне Горе 2006. године наступа нови историјски призор – прва почиње да страда истина. На јавној сцени ће се појавити читава плејада зеленашких интелектуалаца и политичара, првог и другог ешелона, који ће на трибинама, у новинама и емисијама државне телевизије, сва зла овога света видети само у Србији и „Србијанцима“. „Окупатори, експлоататори, асимилатори, фалсификатори историје“…, понавља се разним поводима и у разним контекстима. Импрегнира се подсвест младим генерацијама. И све помало личи на Секулу Дрљевића, који је говорио да су „Србијанци људски деформисани, неспособни за правду, хуманост, смисао за државу“. Асортиман оптужби проширен је ових дана, после усвајања Закона о слободи вероисповести, посредно преко потписа 120 „интелектуалаца“ у Апелу међународној јавности у коме се тврди да су „споменици Српске православне цркве, и политике званичног Београда – геноцид, етничко чишћење, масовни ратни злочини против хуманости почињени у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову“.
Духови прошлости су се пробудили, говори се језиком перјаника краља Николе из времена изгнанства, избацују се пароле поданика Коминтерне, попут оних на Трећем и Четвртом конгресу КП Југославије у Бечу и Дрездену, као и на оснивачком конгресу КП Црне Горе, у октобру 1948, на Цетињу. Тада је речено да је такозвано уједињење Црне Горе са Србијом извршено не само против воље и расположења црногорског народа него и уз помоћ бајонета српске војске, и то на најгрубљи начин, путем силе и преваре. Уједињење се представља као некакав баук, авет и зло које опомиње и прети, чак и после једног века.
У том антисрпском вишегласју побркани су бољшевизам, лојалност династији Петровић и глобализам. Све помало личи на 1932. годину, када је припреман „оружани устанак“ комуниста и федералиста у Црној Гори, и у ту сврху набављано оружје из Италије. Додуше, променио се стратешки циљ, са Истока на Запад. Замисао идејног вође „устанка“ Адолфа Мука, истакнутог партијског функционера комуниста, била је да се Црна Гора директно припоји Совјетском Савезу. За разлику од њега данашњи вођа обукао је НАТО костим.
Готово хистеричну антисрпску кампању, с препознатљивом реториком коришћеном у прошлом веку, у различитим околностима, званична Подгорица озваничиће 9. октобра 2008. када је ондашњи министар иностраних послова Милан Роћен саопштио да је Влада Црне Горе једногласно признала независност Косова. Ту одлуку Кабинет Мила Ђукановића је донео само дан након што је Генерална скупштина УН изгласала предлог Србије да се једнострано проглашена независност Косова и Метохије ставља у надлежност Међународног суда правде у Хагу.

У ГОДИНАМА КОЈЕ ЋЕ ДОЛАЗИТИ тај широк мозаик „тоталног рата“ против српског идентитета добиће и практичну примену. Црна Гора је преко ноћи латинизована, иако је сва њена писана грађа, од „Октоиха“ па све до 1990-их година била написана ћирилицом. Ћирилично писмо и српски језик елиминисани су из званичне употребе – чиме је иначе прекршен Устав који гарантује равноправност писма и језика. Све државне институције користе искључиво латиницу и новокомпоновани црногорски језик са неколико слова више. Оправдање је више него банално – због техничких околности.
Срби који чине трећину становништва у Црној Гори, колико се изјаснило на последњем попису, тако немају права на свој језик и не уживају иста права као и остале националне заједнице. Њима је онемогућено да чувају, развијају и јавно испољавају националне, етничке, културне и верске посебности. Не дозвољавају се употреба и јавно истицање националних симбола и обележавање националних празника. Национални савет српског народа, који представља 30 одсто укупног становништва, добија исто онолико средстава колико и национални савети који представљају један или испод једног процента становништва Црне Горе.
Положај српског народа у овој држави најбоље илуструје број запослених у државним органима. У кабинету председника и више министарства их уопште нема. А у Министарству унутрашњих послова од 2.852 запослених само је 149 Срба.
Из црногорских уџбеника и лектира избачени су поједини велики и значајни српски песници и писци, попут Алексе Шантића и Десанке Максимовић, Јована Јовановића Змаја… У уџбеницима пише да су Срби окупатори не само од 1918. године већ да су ЦГ окупирали и Немањићи…

ДА СУ СРБИ ОКУПАТОРИ, асимилатори и експлоататори озваничено је 29. новембра 2018. године, какве ли симболике. Посланици црногорског парламента усвојили су Резолуцију којом се одлуке Подгоричке скупштине проглашавају ништавним. Образложење је било „да је нелегалност и незаконито конституисање Подгоричке скупштине формално-правни основ за ништавост свих њених одлука“. Осим тога, наводи се да је Подгоричка скупштина била „инструмент којим је извршен преврат у Црној Гори“.
Тако смо постали сведоци стварања нове историје која настаје не по наслеђу и народној вољи него под новонасталим околностима. Непосредно пре усвајања споменуте Резолуције представници владајуће ДПС оптужили су организаторе другог Фестивала књижевности „Ћирилицом“ у Будви да ударају на темељ државе и да прекрајају историју, зато што су позвали песника Матију Бећковића да буде гост…
Црногорски покрет поднео је кривичну пријаву против Општине Будва због намере да обнови спомен-обележје српском краљу Петру Карађорђевићу и српској окупационој војсци…
Црна Гора забрањује учешће појединих српских интелектуалаца на скуповима по црногорским градовима, који су обележавали стогодишњицу уједињења и ослобођења. Међу непожељнима су били песник Матија Бећковић, историчари Чедомир Антић и Александар Раковић и правник Дејан Мировић, због, како је наведено, „угрожавања националне сигурности и безбедности Црне Горе“…
Без икакве гриже савести официр Војске Црне Горе присуствује у Книну централној прослави обележавања годишњице највећег погрома Срба из Хрватске у војнополицијској акцији „Олуја“…
Председник Владе Црне Горе Душко Марковић рекао је, коментаришући билборде постављене у Будви, на којима пише да је српска војска 1918. године ослободила тај град, да Влада неће допустити прекрајања историје…

ПОЧЕТКОМ ФЕБРУАРА 2017. године, на београдском аеродрому, тог истог црногорског премијера Душка Марковића дочекао је потпредседник Владе Србије Расим Љајић. После тога, у то време премијер Александар Вучић дочекао је, испред Палате „Србија“, уз највише државне почасти, колегу из Подгорице.
У обраћању новинарима, црногорски премијер је казао да није случајно што је у прву билатералну посету дошао у Србију, додајући да би било неприродно да није тако, и да су разговори које је водио с Вучићем били садржајни и отворени, и обострано корисни.
Годину касније Марковић је посетио Косово 14. фебруара, на Дан државности Србије, да честита десетогодишњицу „независности Косова“. Непосредно после повратка из Приштине Влада Црне Горе демантовала је наводе председника Вучића да му је црногорски премијер Душко Марковић током боравка у Београду 2017. обећао да ће Црна Гора водити рачуна о интересима Србије пред важне и значајне датуме. Неће то бити Марковићева прва ни последња лаж … изрећи ће их неколико после усвајања Закона о слободи вероисповести у Црногорској скупштини и првих реакција незадовољних грађана, изласком на улице, широм ове комшијске и „братске“ државе, али и испред њихове амбасаде у Београду.
А пола године пре доношења овог, по много чему спорног закона, председник Црне Горе Мило Ђукановић, и то баш у Никшићу, рекао је: „Иза генерације наших предака остао је један важан корак који ћемо исправити, једну тешку неправду учињену Црној Гори на почетку 20. века, а то је обнова црногорске аутокефалне цркве“ … „СПЦ покушава да кроз разне форме опструира оно што су европска хтења, европске амбиције савременог црногорског друштва, желећи да на тај начин опструира успостављање правне државе“ … „СПЦ користи оно што јој сагласно правном систему Црне Горе не припада…“ Рекао је и да Српска православна црква у Црној Гори чува инфраструктуру идеје „велике Србије“.
И ево примера фабриковања националног идентитета када нема специфичних аргумента за различитост Црногораца од Срба. За то је наравно потребна прилагођена славна историја без икакве мрље са исконструисаним митовима, а то се врло успешно спроводи на обали Рибнице. А за Србе и Србију резервисани су пакао, мрачна прошлост и садашњост…
У име садашње генерације и оних долазећих дајмо реч нашим прецима, преко архивских грађа, забележених сећања, мемоара, написаних књига. Можда нам то помогне да утврдимо ко коме шта дугује, ко је чинио неправде и ко смо и одакле долазимо…

НЕСПОРАЗУМА, ТРВЕЊА, РАЗМИМОИЛАЖЕЊА, отворених сукоба, подметања, оптуживања између Србије и Црне Горе било је одвајкада. Није ништа почело од спора између Мила Ђукановића и Слободана Милошевића, од Велике народне скупштине у Подгорици 1918. године, нити од Обреновића или краља Александра Карађорђевића и његовог деде краља Николе Петровића.
Све је заправо почело још од времена када није ни постојала свест о националној припадности (мада ђаци у Црној Гори уче да су још тад били окупирани), када је у првом плану била искључиво борба за превласт, тамо негде од средине 11. века, у време Зете и Рашке. Доласком на власт Стефана Немање, Зета, као самостална држава, потпуно је нестала. Али борбе, вођене између Зете и Рашке, нису престале. Кад је Немањин старији син Вукан добио Зету на управу, а млађи Стефан – Рашку, између ове две српске земље поново је дошло до борбе. Вукан се дигао на Стефана, уз помоћ папе у Риму и Мађара. За овај сукоб историчар Владимир Ћоровић тврди да је био један од најранијих и најдужих грађанских ратова међу Србима уопште.
Ваљда од тад, без обзира на то колико су се житељи са ових простора, у сталним балканским миграцијама, мешали, саживљавали, орођавали, помагали једни другима, генетски вео династичких неспоразума наставио је да лебди над црногорским брдима и валовитом Шумадијом, у другој половини 19. века, и добијаће само „нову храну“.
Када Србија и Црна Гора добијају обрисе модерних држава, једна на другу гледаће као на братске земље, по свему најближе, земље у којој живи исти народ. Било је то у време Петра II Петровића Његоша и Илије Гарашанина који су имали сличне националне и духовне видике и били свесни времена у коме живе. Свесни тога да су „Сирак тужни без иђе икога“, како је то написао владика Раде, а што их је учврстило у идеји да колико год могу зближе Србију и Црну Гору. Влада Србије, на Гарашаниново заузимање, одредила је Његошу, односно Црној Гори, сталну новчану годишњу помоћ, прво од 1.000, а потом од 3.000 дуката.
У једном од бројних писама упућених Гарашанину, у знак захвалности што Србија чини за Црну Гору, и поједине Црногорце, владика пише: „Не има ни једног Србина који више за Србство послује и мисли од Вас, не има ни једног Србина, којега Србство искрено љуби и почитује од Вас, а не има једнога Србина који Вас више од мене љуби и почитује…“

И КНЕЗ ДАНИЛО ПЕТРОВИЋ, синовац владике Рада, а кога ће народ због ниског раста прозвати Зеко Мали, и који је одвојио у Црној Гори световну од духовне власти, наставио је путем свог великог стрица. У његовом Законику установљеном 1855, параграф 92, пише: У овој земљи нема никакве друге народности до једине српске и никакве друге вјере до једине православне источне… У писму кнезу Александру Карађорђевићу, априла 1856, Данило захваљује на послатим уџбеницима: „Дјело ово да служи за залог новог и крепког братског јединства, које ће бити основ будућој нашој свези братског согласја, основ бољој будућој срећи једнородног народа српског. Књаз црногорски носи на скрижали својега срца урезано чувство љубави и преданости не само за свој народ, већ за све Српство и за све оно, што се српско зове и именује.“
Две године касније земља у којој је настала најстарија штампарија међу Јужним Словенима, она Црнојевића на Ободу, у којој је штампан „Октоих“, добиће 1958. године штампарију која је купљена у Бечу из буџета Владе Србије за културне потребе своје сабраће у Црној Гори. О трошку Србије у иностранство су послата тројица момака са Цетиња да се обуче штампарском послу.
Промена на „престолу“ у Београду није утицала на национална убеђења кнеза Данила и његове визије о будућности Србије и Црне Горе. У једном од писама кнезу Михаилу Обреновићу каже: да би био „најсрећнији кад би видео Српство уједињено, под његовим скиптром, и да би му држао стражу, пред двором…“ А преко Љубе Ненадовића шаље му поруку: Нека само започне књаз Михаило, ја му са својим Црногорцима пођох на сусрет, да ослободимо српски народ, па ма ја био у војсци књаза Михаила прости војник.
За време његове владавине одиграла се чувена битка на Грахову у којој су Црногорци и њихов заповедник војвода Мирко, брат Данилов, овенчани славом. Турци су имали око шест хиљада мртвих и рањених а Црногорци дванаест пута мање. Ова победа је била увод у независност и разграничење Црне Горе и Турске.
О тим годинама чувени историчар Владимир Ћоровић ће написати да се у другој половини 19. века, поготово од Граховске битке (1858) до Берлинског конгреса (1878), у Србији и Војводини у омладинском свету певало и причало само о Црној Гори. Није било песника који јој није испевао бар једну песму… Бранко Радичевић је писао: „Црна Горо, поносито стење, круне српске ти драго камење!“
Изгледа да је време поезије прошло и да су песници отпевали своје. Зато је данас, ваљда, и забрањен долазак у Црну Гору Матији Бећковићу, нашем највећем живом, и не само живом песнику.

У следећем броју:
Књаз Никола уступа престо за 20.000 дуката

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *