Печат недеље

Да ли процес дигитализације, ма како га неко оправдавао разлозима техничког и економског прогреса, ипак мора да се одвија у границама уставних одредби о људским правима?

Ових дана у српским школама професори луде од „електронских дневника“, а у школским зградама у којима су плафони трули и мокри чворови нису уређени све у шеснаест се уводе компјутери као апсолут. Информатика, роботика, будућност куца на врата… У августу 2019. председник Владе Србије Ана Брнабић најавила је даља умрежавања, тврдећи да је Јединствени информациони систем просвете (ЈИСП) највећа реформа српског образовног система деценијама уназад: „Тај систем ће нама омогућити да први пут у Србији имамо тачан преглед колико имамо ученика, у које школе иду, након основних школа у које школе се уписују, да ли у гимназије, средње техничке школе, шта раде након тога, да ли уписују факултете или иду на тржиште рада, колико брзо су се запослили, где су се запослили, за коју просечну плату, тако да ћемо имати практично на једном месту целу слику нашег образовног система и наше привреде“, наводи Брнабићева.

ОРВЕЛОВСКА ЈЕЗА Са имплементацијом ЈИСП-а се практично почело у јуну 2019. године када је кренуо електронски упис у школе и факултете само уз личну карту. У марту ове године биће завршена прва фаза овог „пројекта“ а то подразумева да ће сваком ученику и студенту у Србији бити додељен Јединствени образовни број (ЈОБ). Додељивањем овог броја, држава ће бити у могућности да ученике и студенте прати кроз њихово даље школовање. Умрежавањем низа података знаће се тачно из којих школа и локалних самоуправа долазе и како тече процес њиховог школовања и запошљавања, каже премијерка.
Новина је и да ће ови подаци бити повезани са Централним регистром обавезног социјалног осигурања што ће омогућити, истиче, да држава лакше сагледа потребе привреде или колико након завршених студија дипломци чекају на посао. „Да ли се запошљавају у струци или ван ње, и на основу тога ћемо можда моћи да обезбедимо мало другачије финансирање нашег просветног система“, указује Брнабићева. Ако се овоме дода прича министра Младенa Шарчевића о увођењу „холограмских наставника“ у наше учионице, са све роботима, постаје нам јасно да и у нашем, као и у глобалном, лудилу има система, што рече Шекспиров Полоније у „Хамлету“. Обузима нас орвеловска језа. Иван Иљин је говорио да тоталитаризам није у облику него у обиму власти, а наш правни историчар Зоран Чворовић истиче: „Изјава Ане Брнабић показује две запрепашћујуће ствари. Као прво, премијер нема свест о томе да процес дигитализације, ма како га неко оправдавао разлозима техничког и економског прогреса, мора да се одвија у границама уставних одредби о људским правима. Уз то, њена изјава јасно потврђује одсуство било какве свести о томе да заштита личних података о деци мора имати апсолутни приоритет у односу на захтеве дигитализације, те да се свако прикупљање, а нарочито коришћење личних података о деци и њиховим породицама мора свести на минимум, уз испуњење строгог техничког и правног контролног механизма у корист даваоца података. Премијер каже да ће се подаци о деци и њиховим породицама, пошто се при упису деце дају и бројни подаци о породичном статусу, здравственом стању, користити не само у школске сврхе већ ће се ови подаци трајно архивирати у личној бази података, заједно са подацима о професионалној каријери, личним примањима итд, па ће корисници ових података бити и други државни органи (нпр. НСЗ), а посредно и компаније.“

ПРАВО НА ДОСТОЈАНСТВО? Насупрот томе, члан 42 став 2 Устава Србије прописује да, наводи Чворовић, „забрањена је и кажњива употреба података о личности изван сврхе за коју су прикупљени“, па сходно томе родитељ не може дати држави генералну сагласност за прикупљање и коришћење података о детету, већ само за школске сврхе. Уз то, напомиње саговорник, члан 18 Устава Србије прописује да се свако људско право, па и право на заштиту података о личности може законом ограничити само изузетно.
„Стварање ЈИСП-а претвара право на заштиту података о личности у изузетак, док ограничење овог права, под оправдањем нужности дигитализације, постаје правило. Који податак ће бити тајан, ако се сви подаци о једној личност, подједнако афирмативни и негативни, буду прикупљали, обрађивали и трајно чували. Посматрано из угла установе брисања осуде у кривичном законодавству, ЈИСП делује као трајна стигматизација, због које ће лице осуђено на три године затвора бити у повољнијем положају него онај који је у пубертетском ’лудилу’ правио инциденте у школи. При томе, нема говора о техничким решењима која ће омогућити носиоцу података да приступајући систему спречи злоупотребу података и што је још важније да му омогући да се утврди прави виновник оваквог противправног акта, који неће моћи да се сакрива иза анонимног система. И најважније, не оставља се право избора лицима која не желе да се њихови подаци о њиховој деци и породици електронски прикупљају, обрађују и чувају у јединственој електронској бази података, чиме се драстично угрожава право на достојанство и слободан развој личности.“
Паметном доста.