Почетна / In Memoriam / НАДА ПАВИЋЕВИЋ (1951–2020) – Већи је од мене српски језик

НАДА ПАВИЋЕВИЋ (1951–2020) – Већи је од мене српски језик

Пише Драган Лакићевић

На самом почетку године 2020. из Бијелог Поља стиже вест да се упокојила Нада Павићевић, професор и песник, и још понешто, а све то честито и племенито.
Рођена је у Андријевици 1951, студије књижевности завршила на Филолошком факултету у Београду, где је студирала и италијанску књижевност. Као професор књижевности и српског језика радила је најпре у Београду, а највише у гимназији „Милоје Добрашиновић“ у Бијелом Пољу. Била је активна у Бјелопољском позоришту.
Књижевни рад Наде Д. Павићевић обележиле су песничке књиге: „Привито сунце“ (2002), „Изгубљена сјенка“ (2004), „Памћење бола“ (2007), „Дар завјетни“ (2016). Заједно са Митром Рељић приредила је поезију из заоставштине Даринке Јеврић, под насловом „Посланице с Проклетија“, у издању Српске књижевне задруге (2008). Са Даринком Јеврић, заточницом Косова и Метохије, није се раздвајала ни после окупације српске заветне земље 1999.
У некрологу који је објавила Митрополија црногорско-приморска стоји да је била „потпуно посвећена одбрани, чувању и љепоти српскога језика“.
Сахрањена је на градском гробљу Никољац, у Бијелом Пољу.

ЗАВЕТНИ ДАР У књизи „Дар завјетни“, пре три године, између осталог, написао сам: Предмет њеног певања није свакодневица живота, чак ни свакодневица бића него тренуци душе, и то мисаони и опсесивни акценти на доживљајима наших одговорности човека и Бога у нама и око нас.
На почетку књиге „Дар завјетни“ налази се поема „У небо се гледа из Јерусалима“ у 19 делова или песама лирског путописа кроз Свету земљу и њена знамења. Светиње вере постају песничка знамења када их сагледа, доживи и опише песник. Нада Павићевић то чини повишеним патосом у којем има трагова интонације литургије и молитве, библијског тона и уопште свечаности говора, тим пре што тај песнички говор не одјекује споља него унутра, у бићу, у души субјекта-песника и света…
У осталим песмама Нада Павићевић на суптилан и оригиналан начин слика своје „безљудно вријеме“. Као у бројаници, нижу се лирске одреднице дана, сећања, снова, обмана, тајни и страсти – препуних слика и симбола, згуснутих метафора дубоке човекове унутарње природе. Мала енциклопедија осетљивости реализована је у песмама као у каквом ликовном албуму мисаоних тренутака и трепета, препуним чистог и бистрог језика, налик роси у младој трави као метафори бића…
Нада Павићевић била је десетак година повереник Српске књижевне задруге у Бијелом Пољу. Окупила је подружницу од пет чланова, од којих је један била она, а други – њен брат. Када је преминуо брат, остало их је четворо. Сваке године, о Сајму књига, Нада је долазила у Београд, доносила чланске књижице СКЗ са чланарином, оверавала их и враћала члановима, са скромним поклонима старе Задруге… Српска књижевна задруга је установа која памти – памтиће и лик и удео Наде Павићевић.

ИДЕМО КОД НАДЕ, НА СРПСКИ Од свих њених задужбина највећу је оставила у знањима и душама својих многих ученика. То је била њена настава из књижевности и српског језика… Када су недобронамерне власти, силом на срамоту, промениле име језика, Нада је својим ђацима рекла да она и даље предаје српски, и само српски. Било је то толико искрено и снажно, да су јој сви поверовали – и ученици и родитељи њихови, колеге, а можда и део просветних власти, поготово што јој се ближио одлазак у пензију… Тек, ученици су говорили: „Идемо код Наде, на српски!“ Код Наде се могло само на – српски.
Када је један од наших владика, у Бијелом Пољу, срео Наду Павићевић, рекао је: „Чујем да ви предајете само српски!“ Она је одговорила: „Морам, владико, српски је већи од мене!“
Памтиће Наду Павићевић и њени ученици и њен језик, и сви ми који смо је, скромну и пожртвовану, познавали.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *