На ивици националног понора

Несувисло држање официјелног Београда у околностима када је СПЦ у Црној Гори под ударом тамошњег опскурног режима, поново намеће питање колико је Србија у канџама лобиста Мила Ђукановића и криминално-пословних картела повезаних с њим? И куда нас то води?

Сви знамо шта проусташка и зеленашка власт у Црној Гори – ништа мање него што су то били Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија – жели да постигне на националном плану. Циљ јој је потпуно затирање српских корена земље на чијем је челу, те постепено али потпуно асимилирање и даље декларисаних Срба, односно заокруживање новоствореног црногорског тзв. националног идентитета на темељу супротности вредностима којима су вековима били одани преци данашњих Црногораца.

ИДЕНТИТЕТСКИ ПОКОЉ Ради тога званична Црна Гора чини готово све оно што је радила НДХ, само на мек, постмодеран начин. Од класичног тако смо стигли до идентитетског геноцида, заснованог на разним видовима дискриминације и притиска на грађане Црне Горе који се изјашњавају као Срби или не скривају своје српске корене, и на прогону српског језика, културе и цркве. Све то је скопчано са готово тоталитарном пропагандом срачунатом на дубинско испирање мозгова.
Актуелна офанзива против СПЦ – несумњиво најзначајније српске не само верске већ и националне институције у Црној Гори (али и генерално) – логичан је елемент у пакленом мозаику који слаже Ђукановић са својим помагачима. План је да на следећем попису становништва – који ће бити спроведен током већ недалеке 2021. године – број Срба буде преполовљен, а оних који се не плаше да кажу да је њихов матерњи језик српски, смањен за око 30 процената. Да би тако било, припрема се нова пописна методологија која би олакшала фалсификовање резултата, али се и интензивира прогон Српске православне цркве и политичких чинилаца у Црној Гори који су препрека окончању идентитетског геноцида над Србима и српством.

БЕОГРАДСКА ПОЛИТИКА „ИМИТИРАЊА НОЈА“ Док се наведено дешава и припрема у Црној Гори, званична Србија је пасивна. Исто важи и за Патријаршију. Није довољно да јадикују над оним што се дешава. Такође и позерске али стерилне реакције ту ништа не значе. Оне су само део политичког театра, чини се намењеног анестезирању грађана Србије. У поређењу са оним што сада ради политичка и црквена власт у Београду (а другој није оправдање то да је под притиском државног врха, нити је државном врху оправдање да му прети Милова хидра или њени глобални заштитници), понашање њихових претходника из времена Недићеве Србије (и то у много тежим условима и са много мање полуга моћи) на пољу борбе за заштиту Срба, и српских интереса ван Србије, делује изузетно патриотски. Уз то да нагласим: за српство је једнак губитак када неко Србе потире путем идентитетског геноцида и када то чини на класично-геноцидни начин као Павелић. Попис, као и нож, чини да нестајемо.
Државни и црквени врх на подручју Србије – која је и по уставу национална држава српског народа па је дужна да га штити и када се не ради о њеним грађанима – то прилично неактивно посматра. Понављам то још једном. А много тога би могли да учине. При томе не мислим на било шта што излази из оквира међународног права и савремених цивилизацијских стандарда. То знају и они који код нас на критику одговарају манипулативним питањима и констатацијама: „Зар треба да ратујемо?“ „Испровоцираћемо реакцију НАТО-а.“ „Отераћемо стране инвеститоре од којих зависи будућност нашег народа.“ „Што нешто није учињено када се Црна Гора одвајала?“ Све су то глупости. Србија данас много тога може да учини на миран, аргументован начин, али то не чини из неког разлога.
Српско питање у Црној Гори одавано је морало да буде с наше стране официјелно интернационализовано. Према европским стандардима националне заједнице морају адекватно свом броју да буду заступљене у државној управи. У црногорској администрацији на централном нивоу има мање од пет посто Срба (у њиховој државној безбедности њих и нема) а у локалним управама свега око осам процената припадника нашег народа је запослено у јавним структурама, иако је његов удео (говорим о људима који имају храбрости да се јавно попишу и изјасне као Срби) у популацији Црне Горе око 30 одсто. И да ли је Србија то питање покренула пред Европском унијом? Није чак ни површно, а камоли озбиљно како је дужна да то учини.

ЗНАЧАЈ ГЛОБАЛНОГ НАСТУПА Исто важи и за тренутни осорни насртај црногорске државе на имовину СПЦ, односно стварање „законских“ основа за предстојећу њену отимачину, само што је ту суодговоран и наш црквени врх. Држава или Црква већ су морале да се поводом тога обрате Организацији за европску безбедност (ОЕБС), Савету Европе, институцијама ЕУ, Уједињеним нацијама. Свим међународним форумима где постоји могућност да се тако нешто учини (а на многим местима и те како она постоји). При томе наш наступ тамо треба да буде правно утемељен, смирен и неострашћен али упоран. Таква акција не би могла да не да резултат с обзиром на то шта Подгорица ради. И они који су јој склони тада не би могли потпуно да игноришу њено, у бољшевичком духу насилно, те демократском (па чак и квазидемократском) амбијенту у потпуности противно, понашање.
Наравно, да би тако уистину и било, акција Србије не сме да буде само институционална. Важна је и легитимна међународна пропагандна активност. Наша власт прилично добро уме да реагује на том пољу када се осети угроженом. Налази разне канале како би преко најугледнијих светских медија пласирала поруке које жели. Зашто онда преко новинара с којима има линкове, путем директних огласа, али и кроз разне видове сарадње с нашом дијаспором, у неким европским и америчким средствима масовног информисања не би било покренуто питање антицивилизацијског насртаја на имовину СПЦ у Црној Гори? Ако нешто Запад разуме, то је значај владавине права у контексту имовинских односа.
А да не буде дилеме, у Црној Гори се буквално ради о ономе што су чинили бољшевици. Иде се на то да све цркве, манастири и друга имовина СПЦ настала пре 1918. буду конфисковани. Тако су комунисти поступали са онима које су прогласили „народним непријатељима“. Нема ту ни трунке права, демократске процедуре, владавине закона. Ради се о тоталитарној отимачини која се надвила над светињама СПЦ. И то Србија – јасно и гласно, каналима далеког домета – свима у свету мора да каже. То укључује и непосредно информисање разних компанија које послују у Црној Гори, од ланаца хотела па надаље. Јер као што тамошњи режим комунистичке провенијенције (на то обавезно мора да се укаже европској и америчкој пословној и широј јавности) сада покушава да отме црквену имовину, сутра ће можда покушати исто да учини с поседима страних инвеститора. Када се једном сруши имовинска сигурност, свако може да дође на ред за конфискацију. Верујте ми, таква аргументација упућена од званичне Србије или врха СПЦ – у форми директних писама управама компанија које раде или намеравају да раде у Црној Гори, преко медијских наступа и огласа у водећим светским пословним новинама – привукла би велику пажњу и нанела озбиљну штету властима Црне Горе. Ни НАТО ту не би много могао да помогне. Имовина је многима изнад свега.

СУДБОНОСНА ДИЛЕМА

Агенти утицаја (али и агенти на класичан начин) подгоричког режима инфилтрирани су у бројне владајуће и опозиционе партије (у оснивању неких странака, и то из владајућег блока, како се сматра, Ђукановић је из својих рачуна имао значајну улогу) и државне институције, од оних из безбедносно-обавештајне сфере до оних повезаних са усмеравањем привредних токова. Што се тиче самог врха власти, он то не може не да не зна него и да у некој мери у пакленим играма људи повезаних с поглавником Црне Горе не учествује. Питање је само да ли колаборира из лично-партијских интереса, настојећи да купи време пре него што макар о питању одбране српских интереса у Црној Гори крене својим путем, или су ствари, на овај или онај начин, много горе.
Сагледајмо то на примеру тзв. „Апела 88“. Ту, уз разне излапеле и истрошене, али и даље аутентичне тзв. другосрбијанце има и много оних који су у разним комбинацијама са садашњом влашћу. Од корисника синекура које она додељује за ћутање или благонаклоно климање главом, до плаћања за лажно-опозиционо контрирање. Наравно, ту је – уз покојег „независног“ србофоба – и сорошевски регионални антисрпски конгломерат који по потреби сарађује или се свађа са званичним Београдом. Свима њима је тачка спајања Милова екипа. Тако смо стигли до нове интерпретације већ постављеног питања: да ли Ђукановићева криминално-пословно-политичка асоцијација позајмљује многе полуге моћи садашњој српској власти и на тај начин на њу има велики утицај (може све то да окрене против ње) или су заједнички направиле монструозни амалгам?
Последње може да буде у црној или сивој варијанти. Друго подразумева само опасну колаборацију. Ако је „само“ то случај, дошло је крајње време да се она прекида. И због српства у Црној Гори и због саме Србије. После турског јарма и титоистичког ропства само нам још фали да и даље чамимо у феудалним лавиринтима које контролише зеленашки мафијашки конзорцијум. Тим пре што ћемо тако и иструнути. Нема тог ризика који званични Београд нема дужност да преузме како би се Србија ослободила тог зла и упоредно отпочела праву борбу за српске интересе у Црној Гори. А она не може да буде по принципу корак напред, корак назад. Половичне мере, а тим пре оне које имају само позерски карактер, неће дати плодове. Потребна је систематска и енергична акција Србије срачуната на пружање свестране подршке нашем народу и цркви у Црној Гори (укључујући и паметни, а не национално-штетни притисак на оне за које се евентуално, основано или не, сматра да тамо шурују с Милом) и свеобухватна а мудра интернационализација српског црквеног и националног питања у тој држави.

ЂУКАНОВИЋЕВ ЛОБИ У СРБИЈИ Београд је дужан да тако, на продуктиван начин, поступи. Стерилне ствари које се уместо тога чине како би био створен привид да се нешто ради – мало значе. То што ће се медији под контролом власти свађати са званичном Подгорицом, то што ће тако поступати наши лидери – како би то рекао наш народ – „мачку о реп“. Од тога нико нема користи осим црногорског и овдашњег естаблишмента. Једни другима, по принципу „што смо им скресали“, пумпају патриотски рејтинг и ништа више од тога, а црногорски антисрпски воз иде све даље и даље. Да ствари буду и горе, неки београдски таблоиди и електронски медији који се везују за власт поступају и шизофрено. Један дан нападају Мила Ђукановића и његов режим, а други дан – и то у околностима када и руски патријарх истиче митрополита црногорско-приморског као кључног браниоца православља у Црној Гори и позива на солидарност са Српском црквом у тој земљи – брутално и примитивно блате Амфилохија.
Делује да то наилази и на одобравање неких црквених кругова у Србији. Да не идеализујемо „вођство“ СПЦ (ма где оно било), и ту постоје различите фракције, интереси, комбинације и с њима повезане ниске страсти. Тако је и у другим црквеним структурама, од Ватикана до Москве. Али нека граница, као и када се ради о државном врху, не сме да се пређе, а њу чини све оно што угрожава опстанак нашег народа. Он је данас суштински угрожен у Црној Гори и у таквим околностима све наше унутрашње, црквене или политичке „ратне секире“ морају да се бар привремено закопају. Сада је једино битна одбрана националних интереса, а тренутно се она прелама преко судбине СПЦ у Црној Гори. Ко то не види или неће да види, или је обневидео од егоизма и лично-клановске острашћености, или је и директно (а не само индиректно) у функцији пословно-криминалне хидре повезане с Милом Ђукановићем, а врло присутне у разним друштвеним сферама Србије.
Колико су оне активне на плану креирања јавног мњења код нас, и посебно друштвеног контекста у вези с најновијим дешавањима у Црној Гори, види се по низу потеза које закулисно повлаче. Тзв. „Aпeл 88“, кojим je нeкoликo дeсeтинa jaвних личнoсти из Србије и рeгиoнa oсудилo угрoжaвaње Црнe Гoрe oд стрaнe звaничнoг Бeoгрaдa, очито је иницирао Ђукановићев лоби. Циљ је да и оно мало што Србија предузима, пре свега за потребе јавности у Србији и Црној Гори, буде представљено као сувише много. Тако су лансирани и многи (ако не баш и сви) напади на митрополита Амфилохија из редова не само анти-Србије већ и лажних патриота или макар патриотских корисних идиота. Ако њему може (као и многим другим владикама а камоли политичарима) штошта да се замери, ако је и правио грешке – сада је то небитно. Преусмеравање пажње на крајње негативан начин на њега има за циљ да збуни и пасивизира јавност Србије, и да пошаље поруку православном народу Црне Горе, окупљеном око Митрополије, да је Србија незаинтересована за његову судбину. То треба да допринесе његовој деморализацији.

НЕСТАНАК СРПСТВА?

Дошло је крајње време да се и због наших предака и потомака, и ради историјског сећања на садашње генерације и власт коју оне имају (бирају је или бар толеришу), раскину ланци који спутавају Србију да предузме одлучну и дуготрајну – али понављам то, утемељену на међународном праву и пракси препознатој као легитимној у савременом свету (за шта има много простора) – акцију одбране угроженог српства у Црној Гори. Ако се крене тим путем, резултати неће изостати. Макар нећемо трпети даље губитке, а верујем да ће доћи и до позитивног оживљавања наше ствари у Црној Гори. Међутим, ако то ускоро не буде учињено, ако се само буде констатовало шта нам се спрема (припрема народа на пораз методологијом „кувања жабе“) а избегавало да се томе супротставимо као држава, онда се не ради о изнуђеној колаборацији са злом већ о његовој метастази која је захватила виталне органе државног и друштвеног тела Србије.
Очито је циљ разних глобалних и регионалних центара моћи да српство у исконском смислу нестане и буде сведено само на Србију. Таква Србија би у националном смислу била једнако нова и погана као и оно што се сада прави од Црне Горе. Не желим ни да помислим да ико битан у нашем државном и црквеном вођству у томе саучествује, а камоли да такав дух преовладава, али врло брзо ћемо знати одговор. Ако се званична Србија муњевито а продуктивно не ангажује у одбрани СПЦ у Црној Гори, тамошњег српског народа и његовог културног наслеђа – одговор ће бити ужасан. А онда нек се спреми и Република Српска на оно што је чека, а већински народ Србије прихвати истину да пасивношћу помаже у копању раке својој кланој а још незакланој нацији и тако постаје нешто аналогно дукљанизованим Црногорцима.

ПОПИСНА РЕАЛНОСТ Ако се брзо не уследи систематска и енергична акција Србије на пружању подршке нашем народу, српство у Црној Гори ће претрпети неповратну штету. Засад је она, колико год била велика, ипак не и фатална. Но приближавамо се понору за који ће бити одговорне световна и црквена власт у Београду. На попису становништва Црне Горе 2003. године – пошто је дефинитивно напуштена комунистичка вишеслојна конструкција која је можда и ради лакшег наметања црногорског опредељења укључивала национално двојство (актуелно црногорство и српске корене) – 32 посто њених грађана се изјаснило у српском смислу, док је 63,5 одсто њих изабрало српски језик као матерњи (то су били и људи свесни српских корена у раније толерисаном смислу).
Већ 2011. године – услед страшних притисака црногорског режима и уз половичну подршку Србије српској ствари у Црној Гори (која је у много чему била већа него данас) – тамо се 29 одсто грађана декларисало као Срби, док је 43 посто њих изјавило да говоре српским језиком. Ако се на предстојећем попису 2021. догоди да број Срба и оних који и даље смеју да искажу истину да је њихов језик српски озбиљно опадне, то ће ићи на душу сада званичног Београда. Исто важи и за наше светиње ако на било који начин буде релативизована њихова припадност СПЦ. Но ту ће бити једнако одговорна и црквена власт. Историја ће о онима који воде Србију а и СПЦ умногоме судити и на основу онога што учине за опстанак српства у Црној Гори. Како њега ту бране, тако ће штитити и сваки други његов део, од Косова преко Војводине до Републике Српске, када на неком другом простору кулминира национална опасност.

3 коментара

  1. Avatar
    Tоплица

    Поводом задњих збивања, са нестрпљењем смо чекали реакцију ПЕЧАТА, једног од ретких патриотских светионика у овим тешким временима. И нисмо узалуд чекали. Искрено смо обрадовани анализом збивања у Црној Гори од стране тројице аутора којима се иначе поносимо. Посебно је утешно видети да су аутори уочили важност тренутка и све опасности, са једне стране, и неадекватност, ( ако је то права реч? ) овдашње власти са друге. Правим речима наговештено је оно од чега нас је све језа прожела док је наш врх власти ствари објашњавао.
    Но ми смо као друштво затечени ! У време кад је овде међу умним људима много великих патриота, а о простом свету да и не говоримо, назире се не само сва срамота са овом влашћу него је налицо и сазнање да оваквима имају шансу да конкуришу само исти такви или ко зна – можда још гори ! На време су мудро зачепљење све рупе у информисању, народ гледа само Дневник 2 и сном дубоким спава ! У оваквим ситуацијама Бог никако не помаже . . .

    1
    1
  2. Avatar
    Vaso Petković

    Tekst je dobar ali mu nedostaje-ISTINA.NIJE SRBIJA U KANDŽAMA KRIMINALNOG KARTELA MILA ĐUKANOVIĆA VEĆ JE SRBIJA I MILE U KANDŽAMA USTAŠA !!!Kada Srbi konačno shvate da je USTAŠA=KOMUNISTA=FAŠISTA,tada se mogu očekivati radikalne promjene.Prvo treba donijeti rezoluciju o osudi komunističkog režima kao totalitarnog,što su učinile sve zemlje istočnog lagera,pa poništiti sve zakone i odluke komunističkih vlasti !!!Moraju se srušiti avnojevske granice i stanje vratiti na vrijeme 1918.godine.
    Obnova Kraljevine je prioritet,bez toga nema nikakve promjene niti je može biti.Ustaše su infiltrirane u sve institucije države Srbije,RS,Crne gore,sve trgovine drže u svojim rukama,izdavačku djelatnos,kupuju zemlju,preduzeća,rade nesmetano u špiuniranju svega i svačeg bez ikakvih posledica je u svemu imaju svoje insajdere.
    Milu treba pod hitno ukloniti,to se ne može učiniti molebanom i mirnim protestom.Protesti se moraju radikalizovati,Srbija se mora odlučo umiješati i to na bazi reciprotiteta,što bi uradila svaka ozbiljna država.Beograd je ovdje najveći problem,to je još uočio genijalni Jovan Dučić,to je danas jasno svakom Srbinu.

    2
    1
  3. Avatar

    Lepi komentari.Beograd je naj veci prpoblem kako to rece prethodnik.I tu je kljuc svih nasih tragedija.Beograd kao srediste vlasti sa samim tim i vlast.Beograd kao naucni centar .SANU kao drzavni projekat Srbskog naroda i Srbskih interesa a ne obrnuto.Cast izuzecima.Beograd kao kulturni centar i intelektualni centar.Beograd kao steciste intelektualne elite ako se to uopste sme reci.Ponovo cast izuzecima.Beograd koji je preplavljen laznim autoritetima i kvazi akademskim gradjanima koji su se prodali za saku dolara i svoj autoritet kupili na zapadu radi rada protiv sopstvenog naroda i drzave.Jer zaboga narod je nepismen i nista nezna pa oni treba da mu odrede put u boljitak.IItd.Itd Ovo je samo blaga ocena stanja ove drzave Srbije blaga osuda svih onih koji su po zvanju i polozaju zaduzeni da brane interese ove drzave.Sramno do bola.Danas se sve moze demagoski osporiti jer nema merila.Jer izdajnicima nesmete reci da su izdajnici,jer zaboga oni samo iznose svoj stav.Glupost do besvesti.A tek mediji.A tek mediji.A tek ,ediji.Pa to je strasni sud. Hvala za pravo da kazem

    2
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *