Почетна / Колумне / МЕГАЛОПОЛИС – „ЦПЦ“ И „НАШЕПРОСТОРНА“ КЊИЖЕВНОСТ

МЕГАЛОПОЛИС – „ЦПЦ“ И „НАШЕПРОСТОРНА“ КЊИЖЕВНОСТ

Овогодишњи састав и избор Ниновог жирија представља исто онако јасну поруку јавности колико и црногорски тзв. закон о слободи вероисповести, само што се тим тзв. законом показује да је крајњи циљ брисање Срба у Црној Гори, док се оваквим избором главнине Ниновог жирија показује да је крајњи циљ укидање српске књижевности и њено претварање у тзв. књижевност „наших простора“, регије, Ексјугославије…

Онај ко има проблем да разуме целину црногорског такозваног закона о слободи вероисповести добио је пре неки дан најкраћи могући резиме, чији је аутор један од функционера владине групе грађана под називом „Црногорска православна црква“. Отприлике онолико колико поменути закон има везе са слободом вероисповести, толико и та група грађана, необично обучена – издалека, наиме, подсећају на православне попове – има везе с Богом. Тај недостатак, међутим, покушавају да компензују добрим везама с владом Црне Горе – која их је окупила – па ишту, поред тога да их се избави од глади, и следеће: да се имовина Српске православне цркве у Црној Гори одузме Српској православној цркви, те да им се потом имовина удели као пословни простор који би онда послужио за извођење перформанса „вера у Бога“ у коме ће учествовати хонорарисани глумци који би глумили ,,свештенике“ и хонорарисани глумци који би глумили „вернике“.

ЗАКОН И БАНАЛНОСТ ЗЛА Ова операција носи орвелијански назив закон о слободи вероисповести, а није ни закон већ отимачина имовине, као што није ни давање слободе већ укидање слободе вероисповести верника Српске православне цркве у Црној Гори, као и тамошње Српске православне цркве. Најједноставније речено: то је још једна степеница до коначног решења – укидања српског идентитета Црне Горе и брисања свих оних који су Срби у Црној Гори.
Цео овај закон и његова интенција осим што су језиви – јер шта је језивије од укидања, брисања и ликвидације једног народа – јесу и веома банални. И то на начин на који је о баналности зла својевремено писала Хана Арент, говорећи о Адолфу Ајхману, нацистичком злочинцу, активном учеснику Холокауста: покушају укидања, брисања и на крају ликвидације Јевреја. Заиста, када човек размишља о тим људима из Црне Горе који су до јуче били Срби, а који сада сто одсто својих ресурса троше само на то да докажу да нису Срби и Српкиње (за већу или мању корист), онда човеку прво на памет пада баш та реч – баналност. То ми-нисмо-Срби стање свести нема никакве везе ни са Горским вијенцем ни са Златним руном, будући да Његош са „ЦПЦ“ перформерима није имао никакве везе, као што би и Пекић тешко пристао да му Мило Ђукановић и његова творевина буду политички узор и отаџбина, али зато имају везе с једним текстом из Зете, Независна држава Монтенегро, од 13. јуна 1941. године, Цетиње. Поменути текст гласи овако: „Бивши начелник управног одјељења бивше бановине и бивши срески начелник Војислав Пекић [отац Борислава Пекића] родом из Дробњака, изјавио је пред италијанским властима да за њега не постоји Црногорство и да се он као такав не осјећа. Одмах после ове његове изјаве саопштено му је да може напустити Црну Гору. Јуче поподне Пекић је морао извршити наређење, те је отпутовао са Цетиња. Његовим стопама требало би послати и све оне остале теразијске лижи сахане како би се Црна Гора ослободила оваквих ’родољуба’.“

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *