КЊАЗ НИКОЛА УСТУПА ПРЕСТО ЗА 20.000 ДУКАТА

 Све свађе Србије и Црне Горе – од династичких сукоба до стварања нове нације (други део)

Пише Иван Миладиновић

Прекрајање историје Црне Горе потврђује да свака прича о историји извире из садашњости и да су прошлост и наше знање о њој – различити а понекад и опречни појмови

Српско-црногорски односи до 1918. године вероватно су најистраженија област у нашој савременој историји. То подразумева, наравно, и објављену архивску грађу, публицистичку, мемоарску литературу и другу документацију. Међутим, тумачење овог обиља података прати велики и нимало безначајан проблем. Реч је о наглашено политизованом и идеологизованом тумачењу тих односа, зависно од времена и прилика у којима су одређена дела настајала. Последица тога су сасвим супротстављене историјске оцене. А то, као по неком неписаном правилу, прати нашу историографију и потврђује речи старог циника да свака прича о прошлости извире из садашњости. Најбољи пример је управо оно што се последњих година дешава на научној релацији између Београда и Подгорице: што потврђује стару истину да су прошлост и наше знање о њој – различити а понекад и опречни појмови.
„Бестидно је, а на срећу се показало и бесплодно, било дугогодишње плашење црногорског народа потенцијалним великосрпским хегемонизмом, као негатором црногорске нације и државе. На таквим, рекао бих – болесним халуцинацијама у доброј мјери се тражио, а све доскоро и налазио начин за одржавање на власти и скретање народне и политичке пажње са себе“, говорио је равно пре три деценије Мило Ђукановић, креатор нове истине Црне Горе.
А само пре неки месец тај исти човек ће без трунке стида изговорити: „Очигледно је проблем СПЦ да свакога ко није попут њих, слијепи послушник интереса руског империјализма, великосрпског национализма и агресивног светосавља, којег промовише СПЦ, проглашава издајником. Издајником чега, издајником њихових интереса? Да, тај сам. Зато што мислим да Црна Гора не смије да слиједи ни руски империјализам, ни великосрпски национализам, ни агресивно светосавље које поништава црногорски вјерски и национални идентитет“, поручио је Ђукановић.

ПOЧЕТКОМ ОВОГ ВЕКА, а нарочито после осамостаљења Црне Горе 2006. године, на јавну сцену у новонасталој држави ступа читава плејада историчара и интелектуалаца опште праксе ношених таласом нове политике и новог огледа на прошлост, попут оних ветроказа у облику петла који су красили димњаке диљем Србије и Црне Горе, и окретали се у правцу одакле ветар дува.
Преко ноћи су почела да настају нова тумачења односа две „до јуче“ братске српске земље. А шта се заправо дешавало када су оне почињале да добијају обрисе модерних европских држава
Кнез Михаило Обреновић ће врло рано схватити колико је за ово наше полуострво Балканско пресудан, а чешће погубан, утицај великих сила и да им се ниједан народ понаособ не може одупрети. Гесло „Балкан балканским народима“ био је мото његове политике. Склопио је тајне уговоре с Румунима, Грцима и Црном Гором о здруженој акцији против Турака. Србија тог времена је постала уточиште свих оних који су сањали револуционарне процесе у Османском царству. И с Бугарима је склопио договор о заједничкој борби против Турака, али и о формирању јединствене државе. Пружао је заштиту бугарским емигрантима.
Али најзначајнији део ове његове активности било је закључење тајног уговора између Србије и Црне Горе, којим је постављен чврст темељ не само за заједнички рад ове две земље на ослобођењу српског народа већ и за јединство будуће српске државе.
Договори представника Београда и Цетиња одвијали су се у најстрожој конспирацији у Италији, где је 5. октобра 1866. године потписан тајни војни споразум о заједничкој активности на ослобађању Србије и Црне Горе од Турске. Овим тајним актом Србија се обавезала да Црној Гори „уручи 50.000 дуката, извесну количину оружја, војне опреме и пошаље војне старешине – официре и подофицире за обучавање црногорске војске“. Црна Гора је „пристала“ да, после ослобођења од Турака, „приступи српској држави“. Споразумом се, такође, предвиђало да на престо заједничке државе „засједне“ српски кнез Михаило Обреновић, а књаз Никола Петровић беше се овим уговором обавезао да у корист српскога идеала – стварање једне европске државе – абдицира. Као компензацију за одрицање од суверенитета имао је да и убудуће носи титулу српског принца, и да као такав прима од Србије годишњу апанажу од 20.000 дуката. Овде ваља споменути да је овим тајним актом предвиђено да у случају ако кнез Михаило не буде имао наследника, на престо ступио црногорски књаз.
Никола је иначе знао да његов кум, кнез Михаило Обреновић (кумовао на крштењу књегиње Зорке 1864. године) нема потомака, и сасвим је природно што је очекивао да он једног дана постане „цар српског Балкана“.

НАКОН ПОТПИСИВАЊА ТАЈНОГ српско-црногорског споразума у Италији, у Београду је усвојен и потписан посебан Протокол. Претходно су, на Цетињу, 14. септембра 1866. године, Протокол усагласили изасланик српског кнеза Михаила Обреновића – Милоје Лешњанин, и црногорског књаза Николе Петровића – војвода Петар Вукотић. После решавања неких спорних питања овај документ, у два „једногласна егземплара“, потписан је у Београду. Параф у име српског кнеза ставио је Илија Гарашанин, а у име црногорског књаза – Нићифор Дучић.
Михаила ће убрзо стићи трагична судбина на Кошутњаку јер његове идеје нису годиле ушима великих сила. Његовим губитком Срби и сви житељи са југоистока Европе изгубили су човека са визијом о ослобођењу Балкана од Османске империје. И од тог тренутка Тајни споразум ће прекрити вео заборава а у историјском развоју односа ових држава настаће само један камен спотицања – која ће династија понети барјак уједињења српског народа. И Петровићи и Обреновићи су били убеђени да то припада управо њима. А ту су били и Карађорђевићи који су из прикрајка чекали своју шансу.
На делу су неспоразуми, трвења, размимоилажења, отворени сукоби, подметања, оптуживања … ко је био кривац? На Цетињу се углас тврдило да је то двор у Србији, а у Београду да је то књаз Никола.

УЗ ТО НА ЦЕТИЊУ је ширена прича да у Србији цвета антицрногорство, које је „нарочито узело ’маха’ од пунолетства краља Милана и да је трајало све до његове абдикације“. Готово да није било чељадета подно Орловог крша које није знало речи Илије Гарашанина изговорене у часу кад се Данило Петровић закнежио, уместо да се завладичи – да је то „највећа несрећа за Србију и Српство“.
Говорило се да се државници у Србији служе свим средствима да династију Петровића и Црну Гору омаловаже, да јој не допуштају да се увећа. Гавро Вуковић, министар књаза Николе, у Мемоарима пише: „Србијански агенти крстарили су свуд унаоколо наших граница, да маме и мите народ да не гледа на Црну Гору, већ да тражи помоћ и себи спас у Србији…“
Све то што се говорило против Србије, и оно што је било тачно, и оно што је било преувеличано или измишљено, одговарало је кнезу Николи.
Од убиства Михаила Обреновића он мења „своје држање према Србији“ а од устоличења Милана Обреновића све више бива преокупиран идејом да Петровићи постану свесрпска династија и устоличена на „престолу“ у Београду. Из тог времена, наводно, потиче и његова изрека – „да су лична права по себи праведна, и ако се не слажу са општом идејом“. Главари око књаза здушно су га подржавали и тврдили да су Петровићи – „једина династија у српству која има традиционалне признате врлине од свог постојања и која се никад ни у свом унутрашњем моралу, нити према целини српског народа, ни у чему није огрешила“.
Али начин на који је књаз Никола хтео да оствари овај циљ о „свесрпском престолу“ није био лако разумљив његовим савременицима, као ни и будућем истраживачима. Одлука да руку његове најстарије кћерке Зорке да Петру Карађорђевићу, потоњем краљу, можда је најбољи пример за ову тврдњу, јер је Никола имао идеју да за кума позове владара Србије, краља Милана Обреновића…

УДАЈОМ КЋЕРКЕ за једног од претендената на српску круну није постигао ништа. Није успео да будућег краља Србије придобије и само је погоршао односе са Србијом. Петар Карађорђевић се показао много мање савитљивим него што се кнез Никола надао да ће бити. Није много помогло ни то што је Зорка, кћерка кнеза Николе, била јака и ауторитативна личност и што је и она покушавала да свог супруга приволи да своје понашање прилагоди интересима њеног оца… То је само довело до тога да се између таста и зета створила огромна нетрпељивост. Тако Петар Карађорђевић није допуштао да се Николино име спомиње у његовом присуству.
Врхунац сукоба са зетом Петром настао је 1885. у време српско-бугарског рата. Тада се на Цетињу десило нешто невероватно: Никола и сви његови главари, изузев Гавра Вуковића, били су на страни Бугарске, прижељкујући њену победу – записао је историчар Васа Казимировић. Петар Карађорђевић, међутим, био је на страни Србије и хтео је да с добровољцима из Васојевића крене у помоћ српској војсци, што кнез Никола није дозволио…
И четири године касније дошло је до оштрог сукоба између таста и зета. После абдикације краља Милана, 1889. године, Петар је оптуживао Николу „да га је жртвовао београдском двору, јер је примио обавезу да ускрати агитације Карађорђевића у Србији“. Суштина њиховог сукоба била је што су обојица искрено били убеђени да су једини позвани да заузму место на српском престолу.
Петар Карађорђевић је тако васпитавао и учио своју децу. Његов првенац Ђорђе је на Цетињу, као деран, стално понављао црногорским главарима да је његов отац „прави краљ Срба“ и да је њему дужан да се покорава и сам књаз Никола.
И књаза Николу никада није напуштала помисао да би он требало да буде владар у обе, или у уједињеној српској држави. Често је знао да каже, у разговору са најоданијим главарима, како би „он већ знао за најкраће време задобити Србијанце за себе…“

БАЛКАНСКЕ ПРИЛИКЕ и ослободилачке тежње црногорског и српског народа, нарочито одлука књаза Николе да се забране акције против Србије и краља Милана Обреновића које је организовао његов зет Петар Карађорђевић, допринеле су да се међудинастичка црногорско-српска трвења смире, те почињу да се побољшавају односи између два двора. Тако Никола успева 1878. године да приволи српску владу да широм отвори границе и допусти насељавање Црногораца у Србију.
Када је то обнародовано у Црној Гори, настало је велико одушевљење у народу. Црногорци су, пише Гавро Вуковић, очекивали да их у Србији чека изобиље, готове куће, урађене земље… Пријавило се близу 50 хиљада за пресељење… Коначно је на пут Србије, као у библијску обећану земљу, кренуло 12.000 Црногораца, делом преко Фоче, а делом преко Берана: „На граници Србије, пресељеници су били дочекани од власти и народа, само се је могло тако пожељети. Кола, коњи за пренос нејачи. Сва средства за исхрану, поткрепљење, па и одећу, оскуднијема су на граници давали и дуж цијелог пута преко Србије, до Топличког округа, гдје су се пресељеници имали настанити…“, сведочи војвода Гавро Вуковић у својим мемоарима.
Добре везе успостављене са Обреновићима Никола је хтео да крунише удајом кћерке Ксеније за краља Александра. За ово успостављање рођачких односа две династије највише се залагала руска дипломатија. Међутим, на Цетињу највернији и најоданији главари били су против те идеје. Они су тврдили да би Ксенијина удаја за српског краља дефинитивно онемогућила да Петровићи дођу на престо будуће српско-црногорске државе. Против овог брака био је и бивши краљ Србије Милан Обреновић. У једном писму Јовану Ристићу он изричито каже: „Ко да пусти гладнога кнеза Николу, с његовим легијоном просјачке дечурлије, да окупира Србију. Они ју бише тако оглодали, да јој ништа до костура оставили не бише…“

„Бестидно је, а на срећу се показало и бесплодно, било дугогодишње плашење црногорског народа потенцијалним великосрпским хегемонизмом, као негатором црногорске нације и државе“, говорио је (пре три деценије) Мило Ђукановић

НА САХРАНИ РУСКОГ цара Александра III, у Петрограду, у јесен 1894. године дошло је до првог сусрета краља Александра и књаза Николе. Владари су један другоме обећали да ће убудуће отклањати и сузбијати све оно што је њихове домове завађало, да у својим државама неће дозволити никакво политичко деловање против друге стране, да неће примати „интриганте“ којима је само циљ да сеју раздор. Краљ и књаз су се договорили да убудуће писмима чешће размјењују мисли.
На Видовдан, 28. јуна по старом календару, 1896. године, у девет сати, кнез Никола и краљ Александар загрлили су се на београдској железничкој станици. Потом је свечана поворка пошла искићеним улицама, праћена одушевљеним овацијама народа из Београда, унутрашњости Србије и Војводине. Новине су до ситница извештавале о разним церемонијама владара: о присуству парастосу у Саборној цркви, о посети Академији наука, Дому Св. Саве, Народном музеју, Великој школи, Војној академији…
На свечаној вечери два дана касније кнез Никола је одржао здравицу у којој је рекао: „Доносим поздрав Јужнога Српства – Црне Горе – Зете Балшића, Црнојевића и дома мога… Српски владари треба да свој народ поведу правцем његових праведних тежњи; јер српски народ хоће само да буде посједник свога, пошто је позван да буде ревносни судионик на пољу напретка, развића и цивилизације.“
Књаз Никола је, свечано испраћен, отпутовао из Београда 18. јуна увече. Посета се ограничила само на Београд, али је по патриотским мерилима спољним ефектима била величанствена. На узвратну посету краља Александра Цетињу чекало се много дуже него што је било предвиђено, због удаје књегиње Јелене за италијанског престолонаследника Виктора Емануела, у октобру 1896. године и смрти Олге, кћерке књаза Данила. Књаз Никола је писмом објаснио Александру ове околности, па га је молио да изабере време доласка, кад му најбоље одговара.

КРАЉ АЛЕКСАНДАР је кренуо из Београда 8. априла 1897. Ишао је возом до Ријеке, а потом бродом до Бара где је стигао 21. априла. У Бару га је дочекао престолонаследник Данило одакле се свечана поворка, уз бурне овације народа, упутила за Цетиње. Од Вирпазара до Ријеке Црнојевића ишли су паробродом „Даница“. У престоницу су стигли предвече одушевљено дочекани од Цетињана…
Боравак краља Александра на Цетињу био је много скромнији од Николиног у Београду. По програму, био је лепо испуњен и угодан. Сутрадан је одржано благодарење у манастирској цркви, а увече је у двору приређен богат пријем. Трећега дана владари су присуствовали смотри тек установљене редовне црногорске војске на Обилића пољани. На свечаном ручку владари су одржали кратке здравице. Последњег дана боравка на Цетињу краљ Александар је обишао Зетски дом и болницу, а књаз је приредио породични ручак. После подне књаз Никола је испратио краља, преко Његуша до аустријске границе. Александар је из Котора отпловио за Ријеку.
На Цетињу су вођени и политички разговори. Књаз Никола и црногорска влада потврдили су спремност да са српском владом и краљем „споразумно раде у свим питањима која се тичу српског народа“.

У следећем броју: Српство књаза Николе и стварање велике Црне Горе

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *