Између стида и страха

РЕИНТЕГРАЦИЈА ИЛИ РАЗГРАНИЧЕЊЕ

Пише Митра Рељић

Нити смо ми мањи нити је албанска назовидржава на Косову снажнија, па ипак њени терористи упадају на север покрајине кад им се прохте

Присуство Срба на Косову и Метохији с разлогом се истиче као најважнији фактор очувања српског идентитета покрајине. С друге стране, током протекле две деценије, последњих година нарочито, код тог дела српског народа држава је подгревала, у првом реду, егзистенцијалне потребе (говорило се највише о улагањима), док је на делатном оснаживању индивидуалног и колективног идентитета, као првенственог смисла и услова њиховог опстанка на заветној земљи, мало шта чинила (…).

ОЧУВАЊЕ ЗАХТЕВА ОДРИЦАЊЕ Очување идентитета на Косову и Метохији, више неголи другде, подразумева одрицање. Спремност пак да се одрекне, па још, како би рекао Бела Хамваш, и расте у сразмери својих губитака, није својствена сваком, и то треба разумети. Али као што поседује механизме уз помоћ којих и слабијег може охрабрити да се, кад је то неопходно, одрекне и издржи (појединац понекад и није свестан граница властите издржљивости), држава својим нечињењем или погрешним чињењем такође може подстаћи процес духовног малаксавања, што ће код одређеног броја њених грађана резултирати изменом аксиолошке слике света, те идентитетским расцепом и, у крајњем исходу, конверзијом. Ако до националне конверзије и не дође, свакодневне поруке које одашиљу они који су, по речима проф. Часлава Копривице под притиском подлегли конверзији мишљења, имаће разорно дејство. Из мноштва таквих порука које сугеришу колективно „преумљење“, другим речима, одступање од властитих вредносних оријентира, поменућу само неке. (…) Овој манипулацији подлегао је и, процентуално узевши, немали број Срба на Косову и Метохији. Код човека код којег је интересни принцип изнад етичког, национална традиција, индивидуални и колективни идентитет и интегритет постаје потоња брига. У мноштву примера подстицања материјалне незајажљивости, довољно је поменути државну уредбу из 2017. године којом се, супротно Уставу Републике Србије, судије на Косову и Метохији награђују неприлично високим, посебним пензијама с додатном могућношћу да се укључе у правосудни систем самопроглашене „државне“ творевине, одакле ће им следовати и плата.
Ми смо мали о чијој судбини одлучују други – подједнако је честа реченица, а Бриселским договором истој као да се желела осигурати и конкретна потврда, па смо сведоци свакодневне забране уласка на Косово и Метохију не само политичарима већ и спортистима, сликарима, хуманитарним радницима итд., што је до 2012. године, док косовско-метохијским Србима још увек није било забрањено да се бране, било незамисливо. Нити смо ми мањи нити је албанска назовидржава на Косову снажнија, па ипак њени терористи упадају на север покрајине (по правилу у зору) кад им се прохте и остављају иза себе кундацима окрвављене главе српских домаћина, њихове престрављене жене и децу, што је до потписивања поменутог споразума тек било непојмљиво.

БЛАГИ ПРЕКОРИ Реакције наше државе на све бруталније терористичке акте и утамничење недужних грађана своде се на једнодневна „стања приправности“, те благе прекоре упућене западним „пријатељима“ који терор својих штићеника толеришу, и тако се том делу српског народа шаље јасна порука да му се ваља навићи на подаништво дивљаку, а држава ће се, сасвим занемарујући његову примарну жељу – жељу за слободом, побринути тек колико да не остане гладан.
Да нас и тако „мале“ сопствена држава може учинити још мањим, показује чињеница да наши политички представници Србе на Косову и Метохији, супротно Уставу Републике Србије, виде као националну мањину (тако их и називају – српска мањина, српска заједница) која, сходно захтевима из Брисела и Вашингтона, треба да се интегрише у тзв. косовско друштво. Свођењем косовско-метохијских Срба на националну мањину и убеђивање њих самих, као и Срба изван покрајине да ту реалност треба прихватити, најдиректније се подрива идентитетска сигурност српског народа и, ништа мање, српски идентитет васколиког простора Косова и Метохије. Мањина нужно не подразумева бројчану мањину у односу на друге групе, јер када би било тако, онда би и Срби, на пример, из Босилеграда или било ког краја матичне нам државе где не чине бројчану већину могли бити проглашени националном мањином. Ту чињеницу негде су имали на уму међународни и албански креатори косовског Закона о језику додељујући српском језику, макар и формално, статус службеног на целој територији покрајине.
(…) Додатна специфичност дискурса о Косову и Метохији огледа се у томе што мноштво обмањујућих, збуњујућих и самооптужујућих тврдњи (као оправдање властитих поступака) попут: Резолуција СБ УН 1244 је неважећа, будући да се односи на СРЈ, саветодавно мишљење МСП ставило је печат на независност Косова, границу на Брњаку и Јарињу поставила је претходна власт, данас имамо 100% српских полицајаца на северу Косова, на Косову и Метохији је мало шта остало српско, митови су нам стварност, сутра нам је најстрашнија реч, док једни раде Сизифов посао, већина Срба навија за камен итд., неретко прати признање председника државе да неће говорити оно што би други волели да чују већ како мора и како реалност налаже, што представља језичку злоупотребу с посебно негативним учинком, јер оставља утисак тобожње искрености и крајње преданости интересима народа и државе.

ЈЕДИНСТВО КАО ПУКИ ПРИВИД Диспуте о Косову и Метохији карактерише и посебна врста натукница (Јесте ли икад били у Качанику? Ја јесам, чини ми се, једном. Сигуран сам да већина Срба није, или јесте можда 0, 0001% њих) којима се јасно сугерише да Качаник, али и Штимље, Суву Реку, Ђаковицу, Глоговац, Дечане, те све градове и села из којих су Срби до последњег прогнани, треба засвагда заборавити. Ако и оставимо по страни чињеницу да би свакој озбиљној држави и само она чудесна Црква Светог пророка Илије била довољан разлог да се бори за Качаник, да не говоримо о стратешком значају Качаничке клисуре – по речима проф. М. Степића, једне од капија балканске макро-тврђаве, овакве и сличне поруке имају дубљи, неприхватљив смисао. Њима се сугерише противправна легитимизација масовног прогона српског становништва, као награда прогонитељу за учињена злодела.
Јединство косовско-метохијских Срба о којем актуелне власти говоре пуки је привид. Реч је о прикривеној и, надајмо се, привременој располућености српског народа на Косову и Метохији, као последици претпостављања партијских државним интересима и интересима народа (…).
Реинтеграција покрајине, о чему сања највише косовско-метохијских Срба и Горанаца, са своје стране подразумева, у првом реду, неодложно повлачење потписа с погубног и антиуставног Бриселског споразума. Небројени досадашњи поступци приштинских власти били су довољан повод да се та грешка, уколико је ненамерно учињена, исправи. Осим евентуалне решености српских политичких представника да учињену грешку исправе (судећи по ишчекивању укидања робне таксе како би се преговори наставили, те решености засад нема), реинтеграција Косова и Метохије подразумевала би промену културне и сваке друге политике на самом терену. Потребно је, у првом реду, поново успоставити јединство српског народа. Говорити о јединству на основу тобоже 96% гласова за Српску листу, све када би тај проценат био могућ, представља обману свих који не живе на Косову и Метохији. У циљу успостављања тог јединства, најпре треба престати са праксом да се Косовци и Метохијци који се противе партијском једноумљу и Бриселском споразуму сви без изузетка жигошу као противници државе, јер највише њих не само да је далеко од рашићевског одметништва него је и уверења да је држава, уместо да на време санкционише то одметништво, исто допуштала како би се њиме у датом тренутку (нпр. при доношењу неповољних решења) могло манипулисати. У прилог овоме је и одвећ толерантан однос према онима који примају по две пензије или плате – из Београда и Приштине (…).

ИЗМЕЂУ СЛОБОДЕ И РОПСТВА Према томе, избор између реинтеграције и разграничења није ништа друго до избор између стида и страха, слободе и свенародног ропства, избор између очувања оног језгра српског идентитета чуваног од памтивека и одустајања од истог, другим речима, неповратног одустајања од себе.
Током протеклих двадесет година српски народ на Косову и Метохији био је изложен незамисливим страдањима. Ипак, треба имати на уму да и онде има оних који, неспремни било чега да се одрекну, како неко рече, живе сасвим добро од Косова и Метохије, не и за Косово и Метохију. С друге стране, небројени су примери спремности на свакојака одрицања људи стално настањених изван покрајине. Спремност, на пример, проф. Милоша Ковића да своје студенте поведе у Призрен у који је од 1999. године мало ко и од Косоваца крочио. Само непосредно упућени у косовско-метохијске прилике могу појмити његову зебњу за животе студената и одговорност пред њиховим родитељима када су му, покошени вирусном инфекцијом, завршили у призренској болници. Стога желим напоменути да би, у процесу реинтеграције, пред оне косовско-метохијске Србе, свикле једино да примају, не и да штогод пруже, требало поставити и покоји захтев, ништа мањи од оног који су прегаоци изван Косова и Метохије сами себи поставили.

Део излагања Митре Рељић са шестог округлог стола РЕИНТЕГРАЦИЈА ИЛИ РАЗГРАНИЧЕЊЕ. Разговори о будућности Косова и Метохија, одржаног 26. децембра 2019. на Машинском факултету у Београду

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *