Гојко Раичевић – Мета на челу

Која је цена истине у Црној Гори?

Гојко Раичевић, главни уредник опозиционог портала у Црној Гори ИН4С, пуштен је после саслушања и задржавања у притвору да се брани са слободе. Ово није први пут да плаћа цену истине. Док званична Подгорица тврди да он уноси панику међу грађанством, Раичевић као инспираторе свог хапшења и малтретирања у полицији види „амбасаду САД у Подгорици и ’супер’ НАТО антихибридни тим“.

Ни знак питања који сте ставили на крају наслова о експлозији у вили „Горица“ није помутио одлуку власти да вас тим поводом ухапсе? Да ли је овај текст послужио тек као непосредни повод?

Овдје је несумњиво ријеч о завјери Полиције, Тужилаштва и Судства, којом координира амбасада САД у Подгорици. То је најавила и америчка отправница послова, која је неизоставан фактор уређивачких политика неких медија у Црној Гори. Ту су и тзв. „антихибридни“ тим Атлантског савеза (НАТО испоставе у Подгорици) и одређени форензички тимови, који заједно са неким аналитичарима из Србије већ дуже вријеме цртају мету ИН4С-у. Када је у питању „спорни текст“ – он је и у самом наслову садржао знак питања из сензибилитета и опрезности према садржају, иако смо информацију добили из два различита извора. Такође, пошто је објављен демант од стране Владе, уредно и професионално смо га пренијели на порталу. Овакав однос власти према нашем порталу и мени лично осудила су бројна новинарска удружења у земљи и региону, опозиционе политичке партије, као и Европска комисија и ОЕБС. На званичном твитер налогу ОЕБС-а написано је – чак и да је вијест била лажна – неприхватљиво је против тога се борити „хапшењем“. А још једном ћу потврдити – намјере да се изазивају „паника и нереди“ није било, нити је до панике и нереда дошло.

Поменули сте Џуди Куо, отправницу послова у америчкој амбасади у Подгорици. Претпостављам да сте мислили на њену недавну изјаву да су „медији који заузимају критички став према поступцима САД и њених сателита – издајнички, инструисани и финансирани из Кремља“.

Америчка отправница Џуди Куо упутила је крајње неодмјерене изјаве којима је таргетирала и наш портал и портал „Борба“. Да иронија буде већа – све то је учинила на конференцији која је носила назив „Медијска писменост“. Изјава Џуди Куо представља директно кршење интегритета једне земље, и јасан удар на слободу медија. Да су у питању и смјернице за црногорску власт, показала су најновија дешавања.

Сајт који уређујете има улогу не само гласила већ трибунала и моралног коректива. У околностима уобличавања, па усвајања Закона о слободи вероисповести, први сте дунули у ратни рог не устручавајући се да изнесете истину и то у околностима које нису обећавале дебату већ казну. Колика је цена оваквог става?

Одбрана српских националних интереса и свега онога што Србе чини – Србима јесте мисија нашег портала – ИН4С. На тај пут кренули смо давно, наилазили смо на много различитих препрека, али одустали нисмо. Да будемо објективни једни према другима – нема сумње да вама у Србији ово изгледа мало драматичније јер је ваша јавност тек сада посветила пуну пажњу догађајима овдје, али морате да знате – да је код нас то постала свакодневица. Ми ово кроз различите облике живимо свакога дана. Истина, борба је сада интензивнија, а самим тим је и цијена борбе већа.

Дешавања на улицама градова Црне Горе с правом су оцењена као чудо, буђење саборности српске националне свести, историја уживо. Који је тренутак био пресудан за „рађање народа“?

Ова власт је Србима дала више пута повода да се деси оно што сте назвали „буђењем народа“. И разбијање заједништва са Србијом, и признање Косова, и многобројне афере, скандали, изборне махинације, државне злоупотребе, прогон српских писаца из уџбеника и школа, прогон српског језика, институционална дискриминација Срба, санкције Русији – све су то могли да буду разлози за буђење. У неким случајевима и јесу били – али су угушивани полицијском силом. Важно је напоменути да су Срби у Црној Гори у највећем броју случајева ако не и у свим – у тој борби били сами. А неријетко је са одређених адреса од којих је очекивана подршка или помоћ стизала саботажа или одмагање. Неко би то назвао и „нож у леђа“. Овога пута народ је пробудило – црквено звоно. У току је директан насртај на светиње, односно на саме темеље нашег духовног и националног бића. За разлику од минулих сличних дешавања, подршка је никад већа. И пристиже са свих меридијана од све српске браће.

Како објашњавате чињеницу да је Косово жила куцавица ових протеста? Да ли су песме о Косову које се певају испред манастира потврда заветног националног идентитета?

Српски народ у Црној Гори осјећа да је дужник нашој светој земљи, због чињенице да је црногорска власт похитала да почини издају и призна лажну државу Косово. Тај осјећај колективне одговорности носимо иако недужни, па у свакој прилици своју приврженост косовском завјету и Његошу показујемо пјевајући пјесме о Косову. Иво Андрић је примијетио својевремено да су најчешће ријечи код Његоша у Горском вијенцу – Бог и Косово. А то су ријечи које и данас најчешће спомињемо у својим пјесмама.

Упркос европској реторици, медијским спиновањима и привилегијама које ужива одређени круг присталица Миловог режима, чини се да је у Црној Гори немогуће вредносно редефинисање издаје? Да ли је могуће претпоставити кроз које личне или породичне драме пролазе појединци који у овом тренутку нису на страни народа?

Издаја у Црној Гори је толико експлоатисана ријеч, да се више не зна ко је коме упућује и због чега. Ми вјерујемо да са правом називамо владавину ДПС-а издајничком, а аргументе тражимо и налазимо у њиховом напуштању свих вриједности, идеја, идеала и творевина, наше вишевјековне традиције. Када Његош од најмудрије српске главе постаје „геноцидни пјесник“ а ослободилачка српска војска – окупациона сила, док ми који о томе пишемо и причамо, и бранимо наше вриједности – добијамо етикете издајника од црногорског режима и њихових сарадника. За разлику од њих, ми смо чисте савјести а можемо да претпоставимо кроз шта пролазе они који су изгласали тзв. Закон о слободи вјероисповијести, не само да су стављени на стуб срама од стране народа већ су и изопштени из Цркве. Ипак, услов за било коју унутрашњу драму је постојање свијести и савјести. За неке од њих, послије свега овога, тешко би се могло казати да је имају.

Да ли је могуће, и у каквим околностима, прекинути осмовековно присуство Српске цркве у Црној Гори? Да ли су наши архијереји одлучни да иду до краја?

Чврсто вјерујемо да су наши архијереји спремни да иду до краја. Митрополит црногорско-приморски и егзарх трона пећког, владика Амфилохије је недавно казао да „отпор неће стати док закон не буде повучен“, његове ријечи недавно је потврдио и поновио и то баш у изјавама за медије у Србији и Републици Српској отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, а епископ будимљанско-никшићки, владика Јоаникије „да Ђукановић отима имовину Српске Православне Цркве, горе и од Турака, али ми смо спремни да животом бранимо светиње“. Наше је да вјерујемо и да станемо иза ријечи наших владика.

Да ли објашњење истрајавања на доношењу спорног Закона лежи у покушају присвајања три велике светиње које се налазе у Цетињском манастиру?

Када говоримо о материјалној вриједности светиња, онда се врло често сријећемо са изразом „непроцјењиво“. Као што за све нас Косово нема цијену, исто тако ни наше светиње попут Острога, Цетињског манастира и других немају цијену. Али зато имају огромну и немјерљиву вриједност, почев од духовне.

Постоји ли веза између овог закона и Римокатоличке цркве, можда конкордата који је Црна Гора 2012. ратификовала с Ватиканом?

На основу онога што смо могли чути у медијима, представници Римокатоличке цркве казали су да је дијалог неопходан и да свако рјешење које није резултат консензуса свих – није добро и одрживо рјешење. Паралелу између конкордата и закона није потребно повлачити зато што уговор са Ватиканом има својство уговора двије државе.

У којој мери је ово и геополитичко питање – Алијанса јесте преко Црне Горе дошла у срце Балкана, али чини се да физичко присуство није довољан гарант опстанка…

Коалиција са ДПС-ом на челу увела је Црну Гору у НАТО не консултујући вољу народа, баш као и у случају признања Косова. Премијер Марковић прошле године је казао јавности да је одлука о признању Косова донесена иако је 85 одсто народа било против. Не би било изненађење да ове или наредне године чујемо слично „признање“ и о питању уласка у НАТО. Да би нека одлука имала валидну гаранцију, она мора почивати на вољи народа.

Које место припада опозицији у литијском референдуму?

То је свакако питање за опозицију. У сваком случају, спорни закон је питање које је у дневни ред уврстила политика, али последице овог питања надилазе политику. Важно је да останемо сабрани око наше Српске православне цркве у Црној Гори која је преузела одговорност за литије и она ће без сумње имати главну ријеч у овом процесу. А како су казале и саме владике – одређена политизације је неопходна, јер, понављам, све ово што се дешава резултат је политике. Опозиционе странке су на страни народа, и вјерујем да ће се и даље адекватно постављати у односу на све што се дешава. То им је, уосталом, и обавеза.

Да ли су председнику Црне Горе одбројани дани. Какав епилог се назире иза свега? Да ли је рано да констатујемо да је пресецање српског националног корпуса по границама НАТО творевина пројекат осуђен на неуспех?

То зависи од свих Срба и њихових представника и руководстава. Чврсто вјерујем у снагу српске солидарности, која је ових дана највидљивија у последњих неколико деценија. Историјски изазови у виду државних и административних граница српском народу нису непознати. А што се тиче предсједника ДПС-а, он је превазиђен политичар и у свакој демократској држави његова оставка одавно би била на столу.