ЕП О ЂЕДУ И ТРОБОЈЦИ

Једном Данилу – Данилу Вукадиновићу из Подгорице – ових дана је у сан долазио покојни ђед. Шта се тада догодило – објавили су медији, продискутовале интернет-мреже, разгласио шапат нове урбане гериле, а потом је овај подгорички случај с ђедом и унуком потврдио да се епски заплети у животу најчешће догађају спонтано, те да се њихова снага не може контролисати, планирати, измислити. Ево шта је сам Вукадиновић изјавио у полицијској станици у коју је био приведен прошле суботе: „Вечерас око 23 часа изашао сам испред своје куће и на трафостаници, која се налази поред пута, почео да цртам црногорску тробојку спрејом. Ово сам урадио јер сам синоћ сањао мог покојног ђеда, који се борио за ову државу и био велики Црногорац, и у сну ми је рекао да жели да је нацртам, да жели да види из гроба, јер се гробље и ђедов гроб налазе у непосредној близини.“
Данило је био озбиљан, али све и да се, измишљајући снове, ругао иследницима, драматика ове згоде не би била умањена. Ђедова воља је закон, поручио је саслушани. Разумели су то и они који су га саслушавали. Када нам преци заповедају, то уме да нас до сржи узнемири а потом и управља нашим животом. Отуда подгорички прозни еп о тробојци и ђеду може рачунати на дуже трајање, свеједно што је записан нелитерарно, у званичној полицијској бележници.
У данима који су уследили догодио се заплет који је увећао моћ епске цртице о деди и унуку – овом епизодом почела је у Црној Гори неочекивана и фасцинантна револуција названа „графитном“. „Талас мирне, ненасилне, па и шмекерске графитне револуције захватио је нашу земљу, а њени носиоци нису ни политичари, а ни јавне личности, већ су главни протагонисти млади људи“, твитују одушевљени посматрачи. Духовита и неукротива снага отпора настављена је и још увек траје широм Црне Горе, у градовима и селима, на путевима, мостовима, зидовима и јавним местима. Тробојка – стара црногорска и српска застава – постала је лозинка којом се дозивају и препознају они који су уједињени у храбром пркосу, у одлучности да бране и одбране оно у шта верују. Учествују стотине и хиљаде младића налик поменутом ђедовом потомку Данилу. „Шмекери“ опремљени четкама, фарбом и спрејовима пркосе, зачикавају, чине смешним и немоћним наоружане режимске батинаше, фрустрирају званичнике који наређују да се тробојка, као симбол стран савременом монтенегринском бићу, прекречи, префарба, уништи…
Исправност уверења да велики драматичари заплете својих драма не измишљају јер живот увек иде испред маште, данас потврђују усталасана и одлучна Црна Гора и тамошња догађања епских размера. Од изгласавања злонамерног и опасног Закона о слободи вероисповести, отпор (донедавно) незамисливе снаге, уз учешће десетина хиљада грађана, претворио је готово целу земљу у јединствену европску позорницу. На тој великој сцени, у достојанственој, митској тишини, исказује се чврста воља и изводи комад за сада безимен, али неретко шифрован појмовима „чојство“, „снага“, „јунаштво“. Када су дан уочи празника Светог Саве широм Црне Горе одржани нови молебани и прошле литије масовније него икад, а владика будимљанско-никшићки Јоаникије пред близу 20.000 људи у Бијелом Пољу поручио: „Боримо се вером и љубављу за наше светиње, а ако буде требало, борићемо се и својим животима“, постало је јасно да се Црна Гора умирити неће!
Поруку о „животима“ као највреднијем залогу у борби од које се неће одустајати, владика је рекао једноставно, непосредно, чак без призвука претње владајућем режиму. Време је тробојке. Време је српског бића Црне Горе. И није случајно што је баш уочи празновања Светог Саве у Српској кући у Подгорици отворена изложба Црна Гора – народ, језик, црква кроз историјска документа, у којој је аутор Јован Б. Маркуш сабрао „документа која сведоче о српском бићу Црне Горе“.
Из овдашње перспективе бива јасно да се у актуелним догађањима у овој држави проговара митским језиком и да се успостављају везе с историјским категоријама. Стога се у покушају разумевања смисла у овом јединственом и неочекиваном покрету народа без устезања потежу и прејаке речи и заоштрене дихотомије: добро–зло, величанствено–обесхрабрујуће, привлачно–одвратно…
У великој друштвеној драми која дуже од месец дана потреса земљу, владајућа црногорска елита доследно се држи улоге актера који живе у својеврсном паралелном свету, у ирационалном, дакле неутемељеном конструкту чија су правила и истине другачији од очигледних! „Ударом на темеље Цркве, власт већ сноси тешке последице, од којих, у политичком смислу, нема опоравка“, каже нам подгорички новинар Дражен Живковић.
Феномен друштвених и политичких паралелних светова – у оквиру којих се у једној националној заједници „о истом тврди различито“ – дакако није својствен само савременој црногорској јавној сцени. Искуства растакања смисла, неговања хаотичности и одсуства стратегије у различитим аспектима јавних и државних политика нису ексклузивна подгоричка пракса. Када харвардски професор Стивен Волт (текст „Амерички хибрис ароганције“ у овом броју Печата!) данас констатује: „Једном када јавни дискурс постане потпуно одвојен од реалног света, проналажење стратегије која ће заправо функционисати у том свету постаје готово немогуће“, не препознајемо ли у овој језгровитој и опомињућој мисли посредни анатомски рез, или добар савет подгоричкој управљачкој касти?
Према правилу да се у великим драмама поштују унутрашњи захтеви композиције, па после увода и заплета следе „врхунац, преокрет, расплет и крај“, актуелни владар Црне Горе доприноси заплету, на начин из којег се не могу наслутити ни ваљан расплет, а ни разуман крај. Обраћајући се најпре оним грађанима Црне Горе који учествују у молебанима и литијама, али и актерима поменуте спреј-револуције, Мило Ђукановић почетком ове недеље поручује да не дозволе да буду „део лудачког пројекта“: „Нама се чини да сте у мисији посрбљавања Црне Горе. Чини ми се да желите да вратите Црну Гору у ону пређашњу представу како је Црна Гора друга српска држава. И то је заправо суштинско неслагање великосрпског национализма са црногорском независношћу.“
Оним грађанима његове земље који због оваквих и сличних изјава кажу да је „режим отуђен од реалности и да живи у некаквом свом имагинарном свијету“, Ђукановић је, иступајући управо на Савиндан у Тивту, здушно изашао у сусрет. „За сваког ко познаје историју, нема дилеме, све док је трајала црногорска држава, трајала је и Црногорска православна црква. С обзиром да је Црна Гора присаједињена Србији логично је било да црква буде присаједињена СПЦ. Одлука је била политичка – нестала је држава. Ако је било логично да 1918. нестане црква када је нестала држава, шта ћемо са 2006. када је обновљена држава? Обновићемо цркву, наравно.“
Закључимо: за сваког ко у стварности узнемирене и духом националног бунта дубоко прожете државе (са)слуша цитирано Ђукановићево резоновање, послужимо ли се његовом говорном фигуром – нема дилеме. Луцидно је о томе пресудио харвардски професор: „Проналажење стратегије која ће функционисати у том свету постаје готово немогуће.“ Тако бива када се званични политички дискурс, у својој фантазији, потпуно отуђи и с реалним светом престане да комуницира. Премда раздвојени, ови светови, наравно, слуте да такво – паралелно и удаљено – живљење носи клицу која није безопасна и најављује будућност која није успокојавајућа.

Један коментар

  1. Душан Буковић

    ПОДЈАРМЉЕНИ НАЦИОНАЛНИ БЕЗБОЖНИЦИ МЕЂУ СРБИМА

    Дешавају се и такви случајеви да се подјармљени национални безбожници међу Србима, као предводници туђинских структура стављају на чело државе и да се њихове штетне последице по србски народ данас немогу поправити. У овом случају подсетили бисмо на један чланак војводе Момчила Р. Ђујића, који је објављен у априлу 1949. године у „Динарском Гласнику“, где дословно стоји:

    „Српском народу који је сву своју славу и величину доживео кроз хришћанство, највише је потребан повратак Христов у његову кућу. Већ два века безбожни, „просвећени“ одроди српски бичем су изгонили сина Божијега из народног српског дома. Данас је тај дом у пуној власти сатане. Нема српског спаса, без поновног усвајања науке Христове. Срби морају да крваво окају грехове дедова, отаца и унука који су отворили врата народне заједнице да кроз њих несметано у земљу св. Саве и свих српских светитеља умаршира Тито и црвени крволоци…

    Нема народног ослобођења и народне среће док се сатанско семе зла не искорени у душама свих савремених Срба. Огњишта српска морају поново постати домаћи српски, у краљевском двору, у свим олтари васкрслога Господа. Сви послови у школским и васпитним установама, на њиви сељаковој у колиби чобанској морају отпочињати призивом имена Божијег и провером свукупне народне делатности моралним заповестима јеванђеља. Тако ће се Срби једино вратити себи и својој срећи. Без поновног ускрса Христовог у свеукупном животу српском нема више Србима спаса, као што га нема ни осталим народима света, који нису још доживели сву страхоту зла у којег је запао српски народ.

    Српски борци са Динаре су у име Христове битке водили и у Његово име у бели свет пошли да би се у то исто име у слободну земљу вратили. Они знају да једини услов истинског српског ускрса и пуног народног препорода и одлучно спровођење у живот свих Срба проповеди Исуса Христа, чије васкрсење ових дана слави сав слободни хришћански свет. И, ако се од српских бораца из рата и револуције тражи данас да се изјасне за одређени програм о утврђењу будућег живота нашег народа, они ће одлучно и једногласно моћи да укажу само на један и основни свој програм. Он је изражен у непоклебивој одлуци српског народа, да се врати, после страшних лутања и беспућа, једином путу Српске праве слободе и величине – путу васкрслог Господа Христа…“ (Види: Војвода Момчило Р. Ђујић, Изјава.., „Динарски Гласник“, Орган српских бораца са Динаре, Год, V, Бр. IV, Париз, Април 1949).

    Што се тиче националних безбожника међу Србима о којима говори војвода Момчило Р. Ђујић, подјармљеним под србофобичним туђинским структурама, њиховом раду и њиховим резултатима, на овом месту цитирали бисмо и чланак владике Николаја Велимировића о “Националним безбожницима”, који је објављен у току 1953. године у “Американском Србобрану” и „Србији“ 1977. године. Чланак је и данас актуелан за наш несрећни, обесправљени, обезглављени, окупирани и понижени србски народ. Чланак у целости гласи…

    НАЦИОНАЛНИ БЕЗБОЖНИЦИ

    Главни савезник комунистичких безбожника јесу национални безбожници. Њих има у свима народима света, мање или више, али шта ће они међу Србима?

    У својој историји “Пада Римске Империје”, енглески историчар Гибон овако пише о римским царевима: “Цар је био први властодржац, први свештеник (понтифекс) и први атеист”. Из атеизма текла је мутна бујица корупције и неморала, која је угушила империју.

    У време Христа национални атеисти били су садукеји. Они су били патриоти али без вере у духовни свет и у васкрсење мртвих. Они су допринели осуди Праведника на распеће и кроз то бескрајним несрећама свога народа.

    Та нит националних атеиста провлачи се кроз све векове до у модерно време. Последњи филозоф немачки Фридрих Ниче био је страшан атеист а у исто време глорификатор германске нације као “супернације”. У наше дане Мусолини је био фуриозни националист и фуриозни атеист. Знамо како је прошао. Такав је био и Кемал паша, турски реформатор. Многе његове реформе Турци су прихватили, али његов атеизам потпуно су одбацили после његове смрти. Данас се Коран чита по турским државним школама и хоџе вичу на џамијама као и раније. Народ хоће Бога, и Бог хоће народ. Против Бога и народа нема јунака ни оружја. Као што месец изазива пролазно помрачење кад стане између сунца и земље, тако и атеисти кад стану између Бога и побожног народа. Но народ је трпељив, Бог још трпељивији. Чекајући побеђују.

    Мени се чини, да Америка има мање атеиста међу националистима него европски народи. У време Џеферсона Американци су тукли камењем Тому Пејна, чувеног патриота, за кога се само држало да је атеист. Крајем прошлог века био је јавни и агресивни атеист Роберт Ингерсол, такође патриот американски. Поред све његове необичне речитости, народ га је презирао и исмевао, не као патриота него као безбожника.

    Разлику између националног и комунистичког атеизма само чини само једно а. Први је национални атеизам а други је анационални атеизам. Но корен је и једном и другом исти – безверје. Па имајући исти корен, није ни мало чудна појава, што безбожници једног типа често прескачу у табор другог типа. Једина светлост што светли у савести човечјој као путоказ на привременом нашем земаљском путовању долази од вере у Бога. Од оних који ту светлост у себи угасе може се очекивати све само не добро, и сваки пут само не прави пут.

    Питате: има ли неки средњи пут? Нема. Нити треба тражити средњи него прави пут. А прави пут је познат хришћанским народима па и српском. Гле, више од дванаест столећа српски народ се клања Ономе који је рекао: Ја сам пут. Његовом се крвљу причешћује и Њиме се обожава. Ево има седам столећа како су Срби назвали тај пут и Светосавским. Но како атеисти могу узимати у уста име светог Саве? Како ли запевати са српском децом Ускликнимо с љубављу светитељу Сави?

    По чему ћете познати националне атеисте? По њиховој философији: свет се, веле, састоји из два компонента, материје и силе, без духа (тако и комунисти); морамо се дакле борити материјом против материје и савлађивати силу силом, говоре. (Другим речима: гасити огањ огњем, од поплаве бранити се водом). Црквом ћемо се, веле, користити до наше победе над комунистичком тиранијом ( као да ма какав атеизам може бити нешто друго него тиранија!), а после ћемо цркву одбацити, па васпитати народ на рационализму и практичности. Тада ћемо створити благостање и срећу у нашој отаџбини, која ће бити прави земаљски Рај, говоре. – Ај Земљо Недођијо, на сваком кораку сретамо твоје апостоле, димиш се под сваком капом!

    Даље: национални атеисти не дају ништа на цркву; ако кад посете цркву, то је само да их “маса” види; ако се понекад прекрсте у храму Божем, то као оловном руком; Крсну славу не држе, Богу се не моле, на гробља не иду нити даћу дају упокојеним, са женом се лако разводе, и мењају жене по грађанском уговору. Незадовољни су, напрасити, заједљиви, жучни, несрећни. Несрећни – баш како мора бити свак одсечен од Бога, као грана одсечена од живог дрвета. Сви народи пате од таквих несрећних људи, јер несрећни унесрећују. Али шта ће ти несрећници и несрећоносци међу светосавским Србима?

    Ми можемо хвалити њихов патриотизам, али и осуђивати њихов атеизам. Но какав је то патриотизам без ичега духовног и народног? Празан бубањ, који много бубња али остаје празан. Шта ће национални атеисти међу Србима? Шта ће “чвор на праву младику”? Где они захватише тај отровни бакцил атеизма, и по чијем шаблону обукоше своје душе у самртну црнину безбоштва? Не од свог српског народа, извесно. Не од својих предака – већ противно. Нити од историје и културе словенских народа.

    Шта да им кажемо и шта да им поручимо уз овај Часни Пост, кад се сав народ каје и причешћује, да би као покајан и обожен радосно дочекао светло Христово Васкрсење? Очински и братски их поздрављамо и поручујемо: покајте се и ви с народом, и понизите се пред Богом, и пробите пликове ваше гордости, да би се исцедили и спласнули. Ми вас волимо као патриоте, али ко вас може волети, осим ђавола, као атеисте?

    Признајте факт, да сте ви авангарда комунизма, бињекташ са кога комунист ускаче на седло да покори свет. Ви сте одговорни за комунизам. Јер пре појаве комунизма ви, и вама слични, одрекли сте се вере и цркве, што чини Алфу комунизма. Запаљене шибице, које су произвели светски пожар.

    Покајте се истински, и повратите се народу истински. Читали сте и читате и обневидећете читајући стотине дебелих књига, да би нашли истину. Али знајте да је истина у једној маленој књижици коју сте ви некада читали па заборавили. Зове се “Хришћанска веронаука за основне школе”. Почните опет с том књижицом у којој су основне контуре драматичне истине живота, па уђите дубље у верску литературу, док се не просветите и не оспособите да станете у врсте са својим светим народом.

    Ви сте несрећни, и ми вас дубоко жалимо. Ми знамо да ви нисте само никли као безбожници него сте филијала туђинске трговачке фирме. Докле ћете бити туђинска филијала и агентура? Народ ваш је богатији од свих туђинских трговачких кућа у сваком духовном и моралном богаству, у свему што је истинито, племенито, добро и славно. Што тражите злато у Елдораду, кад газите по њему у својој авлији? Покајте се дакле, и окрените другом улицом, јер сте залутали. Вратите се народу, што значи, вратите се цркви. Јер народ и црква једно је и исто. Сад сте цинични без радости, а с народом бићете радосни без цинизма. Сад сте ви главна сметња народном ослобођењу, јер не верујете у Бога, пред којим народ клечи и моли се за помоћ. Сједините се с народом у његовој прастарој и моћној вери, у његовој молитви, у његовој визији неба и чудеса и у величању Творца свих светова, и бићете спокојни без нервозе срећни без великих напора.

    Што вам ја не рекох овде рећи ће вам ваш свештеник, који одавно чека на вас. Сваке недеље он, с олтара гледа народ (“масу” како ви говорите), народ Божји, а вас не види. И тугује, и уздиже молитве за вас.

    Повратити цркви националне атеисте, то је у наше време врло важан задатак СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ АКЦИЈЕ СПАСЕЊА.

    Епископ Николај

    (Види: Епископ Николај (Велимировић), Национални безбожници, “Србија – Serbia”, Број 157, мај 1977, Winona – Fruitland, Ontario, Canada).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *