Док издавачка спорења трају – бонус за читаоце остаје

Када се осврнемо на управо минулу издавачку 2019. годину, закључујемо да „великих прелома“ није било: Књижевне награде додељиване за остварења из претходне године нису донеле већа изненађења, мада јесу извесна разочарања, пошто завађених страна имамо, ето, чак и на тој малецкој парцели културе, званој књижевност

Као што је уобичајено, улазак у сваку нову издавачку годину започиње Ниновом наградом, тако су се и почетком 2019. припадници завађених групација на домаћој књижевној и културној сцени, не мање ни у „литерарној чаршији“, подједнако нашли на муци да ишчитају роман Ниновог лауреата Владимира Табашевића Заблуде Светог Себастијана. И док су једни отворено негодовали и давали књижевнокритичке аргументе о непроходности кроз ово штиво, други су тврдили да ако би читалац био довољно упоран и стрпљив (и вероватно у стању да пре читања овог романа на брзака заврши студије књижевности и филозофије и напредне курсеве из пост-постмодернизма, пост-постструктурализма и нео-неосимболизма), могао би да се пробије до основног значења текста. Какво је то значење, на крају је ипак остало недоречено, односно речено је, али истим језиком којим нам се обраћа и награђени роман.

КА УЧВРШЋИВАЊУ НАЦИОНАЛНОГ ДУХА Сасвим другачији тоналитет зазвонио је књижевном чаршијом након признања „Меша Селимовић“ и „Андрићева награда“, чији су добитници били, за прву, Мило Ломпар за књигу Црњански – биографија једног сећања и Алек Вукадиновић за збирку песама У ватри се бог одмара и, за другу, Драган Стојановић за књигу Ћерка шпанског борца. Узимајући у обзир да су лауреати обе награде универзитетски професори (и антологијски песник који је на књижевној сцени већ 50 година) који и својим научним радом (Ломпар) и својим књижевним делом (Стојановић), те друштвеним ангажманом заступају идеју ревитализације националног духа и консолидације националног идентитета, показало се да ова признања имају кредибилитет и да ситуација на књижевној сцени није у тој мери црна, односно да има и оних које није „захватила западњачка река“.

„Западњачке“ и „националне“ воде у домаћој књижевности током 2019. године су текле свака својим коритом без тенденције да се измешају и слију у један ток. Тако је из „Геопоетике“ стигло неколико безбојних књига попут З Дане Тодоровић, Суве игле Радивоја Шајтинца или Разбрајалице за Андреаса Сама Филипа Чоловића, књига које све одишу самонабеђеном артифицијелношћу, „уметношћу ради уметности“, односно тежњом да се покажу достојним следбеницима (опонашатељима) европског културног и књижевног модела (Тодоровић) или проевропског југословенско-српски амбивалентног великог писца Данила Киша (Чоловић). Шта би читаоци са овом прозом могли да раде осим да се евентуално „диве“ образованости њених аутора, остаје да видимо у наредним месецима. Европејски награђивани писац Дарко Тушевљаковић (Европска награда за књижевност) остао је и са својим наредним радовима на опробаном колосеку, али за разлику од помињаних писаца, у његовом новом роману Јегермајстер, у издању „Архипелага“, читалац може да се ухвати за опште употребљиве теме о трагању за смислом живота младог човека, на путовању. Jош једна добитница Европске награде, а у издању истог издавача, Тања Ступар Трифуновић била је по укусу овогодишњег Ниновог жирија, па се и њен роман о лезбијској љубави и страсти Откако сам купила лабуда већ нашао на листи за шири избор за роман године. Искрено и готово огољујуће признање о неналажењу смисла, погрешном путу и великим слабостима ишчитава се из новог романа Игора Маројевића Роман о пијанствима („Лагуна“), чиме се овај аутор враћа аутентичности свог прозног израза који трага по дубоким слојевима душе, након излета у популарну „ријалитистичку“ прозу о Београђанкама претходних година. У 2019. години „Лагуна“ је објавила и нови роман Љубице Арсић Четири кише, који би требало да поред мотива љубави, пријатељства, одрастања, неких прошлих временима успостави и везу с књижевним кодовима који нас одређују у културном и националном смислу увођењем теме о фикционалном дневнику Ленке Дунђерски. Овај роман, међутим, није прошао преки суд Ниновог жирија па се не налази чак ни на листи за шири избор за роман године. На тој листи се, поред већ помињаног Маројевића, нашао нови роман Јовице Аћина Пилот трамваја, који евоцира историјске мотиве описујући живот српске емиграције у Француској након преласка Албаније и страшних искустава Првог светског рата. У ширем избору је и нови роман двоструког Ниновог лауреата Драгана Великића, Адреса, који је, међутим, знатно слабији од целине његовог опуса.
Поред амбициозног дистопијског романа Мухарема Баздуља Посљедњи мушкарац, о којем смо већ писали у „Печату“, „Вулкан“ је објавио и ново дело Ивана Токина Нели, за који Нинов жири ове године такође није имао слуха, а где би читаоци којима се допао његов исповедни роман о човеку који не ради ништа и не иде никуда Најнормалнији човек на свету, требало да уроне у његов даљи приповедни развој и приме исто тако непретенциозну драму о пријатељству, сазревању, нормалности и ненормалности.
Бавећи се ових првих јануарских дана анализом Нинове листе од 30 одабраних романа за шири избор, можемо увидети да су се на њој нашла, с једне стране, дела ранијих добитника Видосава Стевановића Паучина („Службени гласник“), Зорана Ћирића Ланац слободе („Дерета“) и Слободана Тишме Грозота или („Чаробна књига“), с друге стране читав низ првенаца, а с треће стране новитети као посластице за другосрбијанску публику попут романа Пас и контрабас Саше Илића.
Како добре књижевности има и ван Нина, односно баш тамо где Нина нема, читаоци могу да споје представу Београдског драмског позоришта по драми Златка Грушановића Москвичем до пакла с књигом истог аутора Москвичем до драме ’У паклу’ у издању „Платоа“ коју поред драме чине и дневнички записи, интервју и фотографије који заједно дају аутобиографско утемељење за читање драме о трагедији која настаје када се допринесе смрти вољене особе у саобраћајној несрећи.

ДОБРО ВРЕМЕ ЗА ЧИТАОЦЕ Крај 2019. године обележило је и гостовање израелског писаца Етгара Керета којем је „Лагуна“ објавила две књиге у преводу с енглеског Миле Гавриловић Изненада неко покуца на врата и Седам добрих година. Овај писац познат по кратким причама постао је књижевна звезда и у својој земљи и ван ње услед многобројних превода и филмова сниманих по његовим причама. Ранији израелски гост у Београду, писац Давид Гросман, у овој години је представљен новим романом Живот се са мном много поиграо (превод с хебрејског Душице Стојановић Чворић), где прати судбину јунакиње с наших простора, отварајући тему страдања на Голом отоку.
Овај мали осврт, којим су, можда, изостављене још неке помена вредне књиге, али и писци или догађаји, показао нам је да се на издавачкој сцени код нас стално нешто креће иако се иза брега ништа велико не ваља, а да читалац, између ентузијазма појединих издавача и комерцијализма других, може доста добро да прође у том извлачењу књижевних карата. Ако се мало потруди
. денежный займ на картувзять кредит займзайм онлайн на карту сбербанк