Дизраелијево писмо краљици

Да ли је неискорењиво русофилство Срба разлог што Запад од Берлинског конгреса форсира албански фактор на Балкану?

Преглед места Косова и Метохије у међународним односима – од оног које је заузимало у решавању источног питања до Првог светског рата и касније – недвосмислено говори о томе да су око парчета овог тла кроз историју велике силе водиле беспоштедну борбу. У којој мери се то променило, да ли је косовско питање још увек еминентно политичко питање великих сила иза којих се назире бојазан од Русије, колики је простор био остављен српском чиниоцу у процесу реинтеграције, те уколико би до поделе дошло, зашто се предложен атонски модел сматра погубним. О овим питањима на шестом округлом столу из циклуса „Реинтеграција или разграничење – разговори о будућности Косова и Метохије“ говорили су др Милош Ковић, др Миша Ђурковић и др Александар Раковић.

СУЗБИЈАЊЕ РУСКОГ ФАКТОРА Косово и Метохија еминентно је питање међународних односа, иако се о њему ретко говори на начин који подразумeва да његово решење диктира однос светских снага. Оваква поставка крије латентну претњу да би у перспективи ово питање могло да се решава на међународној конференцији о КиМ чиме би се оно истргло из руку српског народа и предало у руке великих сила. Када су Косово и Метохија постали питање међународних односа и односа снага између великих сила?
По мишљењу историчара Милоша Ковића преломни тренутак новог ишчитавања значаја Косова и Метохије, односно Старе Србије био је Берлински конгрес 1878. Томе у прилог говоре писма која Дизраелију и Бизмарку у време одржавања конгреса стижу из Призрена и Скадра.
„Призренско писмо упутили су муслимани тражећи аутономију, а скадарско католици захтевајући независност од Османског царства. Ова питања нису инспирисале велике силе. Тек касније Дизраели пише краљици да би можда требало размислити о томе да Албанци, као народ чија је већина антируски оријентисана, постану ослонац Велике Британије на Балкану. Те његове речи звуче као нека врста пророчанства које ће доћи. У периоду од 1878. до 1912. питање ко ће владати Косовом и Метохијом – Албанци или Срби – улази у сферу интересовања великих сила. Ово је уједно и питање сукоба два национализма – српског националног покрета, који је утемељен у вековима пре модерне егзистенције, и албанског покрета, који је у стварању и у којем тек у наредним деценијама долази до изражаја пресудан утицај спољног фактора. Од утицаја спољног фактора, пре свих Хабзбуршке монархије, није изузет ни српски национални покрет, посебно у време Вука и Доситеја, када долази до идентитетског инжењеринга међу Србима како би се одвојили од Руса и приближили средњоевропском културном хрватском кругу, и с друге стране утицаја Русије који је верски, културни и политички. Но ни тада, 1878, па све до 1912. не говоримо о косовском питању већ питању Старе Србије и Македоније које је и те како међународно.“
Подсећајући на чињеницу да су велике силе биле укључене у националне покрете балканских народа од њихових почетака, Ковић истиче да се у њима тешко може раздвојити унутрашња динамика, заснована на предањима, традицији, друштвеним кретањима, од спољног фактора који по правилу покушава да балканске националисте искористи за своје циљеве.
„Иза албанског национализма у настанку уочљив је утицај Британије. На почетку стварања Призренске лиге видимо да су неки британски конзули прилично активни, али ту је кључна Турска, која користи албанску лигу како би се супротставила Србима у српској и црногорској држави. Утицај Аустроугарске на католичке Албанце је дугорочан, а у првој половини 19. века уочљиве су и везе које се успостављају између Хрвата и католика Албанаца на северу. О томе сведоче путописи, контакти, нарочито активности фрањеваца. Стварање албанске нације било је незамисливо без Хабзбуршке монархије, односно Рима и Ватикана. Управо је Аустроугарска кључни фактор у инренационализацији питања Метохије и Косова негде од 1896. када она поставља питање стварања албанске државе. Интересантно да је и гроф Николај Игњатијев, руски амбасадор у Цариграду, творац Санстефанске Бугарске, у време велике источне кризе рачунао на Албанце више него на Грке, у успостављању једне врсте осовине балканских народа која би била ослоњена на Русију и која би у једном тренутку могла да сруши турску власт.“

КАДА СЕ АЛБАНИЈА ДЕЛИЛА

Питање које 1912. долази на дневни ред српске спољне политике, али и политике великих сила је – албанско питање. Након царинског рата у Београду су, истиче Милош Ковић, процењивали да би излазак на море био кључно значајан у борби Србије за одбрану економске и политичке независности. На краља Николу се, после Бомбашке афере и његових разрачунавања са „агентима Београда“, више није могло рачунати. Зато је један од најпресуднијих ратних циљева Србије 1912. био излазак на море у северној Албанији.
„Српске елите показују спремност да интегришу нове масе албанског становништва. То је нешто што је тешко разумљиво из наше перспективе. Питање поделе Албаније је замало могло да изазове Први светски рат и то су биле најопасније кризе пре 1914.“

СРПСКИ КОМОНВЕЛТ Ако је у другој половини 19. века и у прве две деценије 20. века решење српског националног питања било кључ за решење балканског питања, да ли се онда данас од стране Запада решење албанског питања узима као основа за трајно решење проблема Западног Балкана, те у којој мери идеја о разграничењу јесте пут ка његовој реализацији?
Миша Ђурковић, директор Института за европске студије, сматра да идеја о разграничењу, изузев код једног дела енглеске елите која истрајава на томе да се на било који начин Цвијићева врата предају Албанцима, готово не постоји. Једина легитимна, морална, међународноправно оправдана и по његовом мишљењу реална позиција Србије је да по слову Резолуције 1244 тражи пуну реинтеграцију простора Косова и Метохије са свим његовим грађанима.
„Оно што ми дуго радимо, покушавамо да формулишемо јесте идеја да Србија направи модерну националну државу. По мом дубоком убеђењу нама то никада неће дозволити. Покојни Добрица Ћосић је маштао о томе, да се разграничимо, разменимо становништво, заокружимо територију и да коначно можемо да знамо где је и шта је наше. Одговорно тврдим, то нама никада неће дозволити – не само наши западни пријатељи него и друге империје које делују на овим просторима. Зато би требало размишљати у категорији српског комонвелта. За разлику од националне државе која је прецизно дефинисана, комонвелт је нешто што флуктуира – има границе које су мање-више отворене и има оно што је битно а то је идентитет који се развија на неколико нивоа. У том смислу део српског корпуса на неки начин данас чине и Власи, делови Македонаца или муслимана који су свесни свог словенског порекла, чак и корпус везан за Хрвате. Прича се враћа на тезу Балкан балканским народима. Београд је и даље магнет за највећи део омладине на Балкану. Ово је правац за размишљање како ми можемо да користимо наше потенцијале и нашим комшијама понудимо модел где би они видели себе укључене у ту ширу заједницу. Јер борба за то где су нам границе и како живимо са људима око нас остаје једна од кључних детерминанти у будућности.“
Стварање комонвелта без јасно исцртаних граница, а који би подразумевао суживот с другим народима, историчар Александар Раковић сматра илузорним јер Срби већ имају слично искуство које не говори у прилог томе да је рекапитулација идеје Балкан балканским народима могућа.
„Показало се да колико год да су Србија и српски народ пружали руку другима, да је та рука уједана. То је очигледно у Црној Гори данас. Исти случај је у Хрватској, па и с Албанцима. Када је реч о Косову и Метохији, верујем да реинтеграција не може да се догоди мирним путем, посебно не у догледној, али ни у оној даљој будућности. Али свака земља има могућност да изврши реинтеграцију на легитиман начин па и ослобађањем своје територије која је окупирана. С тим у вези Република Србија има право да у неком периоду, када се за то укажу међународне околности, поврати на сваки начин суверенитет на Косову и Метохији, а ако је то потребно и војном, пошто је то унутрашње питање, па и полицијском силом…“

ИСХИТРЕНЕ СИМЕТРИЈЕ

Поред Хиландара крајем 15. века српски манастири на Светој Гори били су и Дохијар, Григоријат, Свети Павле и Дионисијат. Пошто су, подсећа Александар Раковић, временом ова четири манастира остала без присуства српских монаха, њих су преузели грчки калуђери.
„Не треба исхитреним симетријама са светогорским решењем давати аргументе албанским сепаратистима да би у случају нових ломова могли да преузму српске цркве и манастире на Косову и Метохији а при томе се позову на ’светогорски модел’. Они би то једва дочекали. Посебно када је реч о римокатоличкој јерархији на Косову и Метохији, која делује са екстремних албанских позиција, а већ је много пута давала до знања како жели да преузме српске средњовековне светиње.“

ЗАМКА СВЕТОГОРСКОГ МОДЕЛА Када је пак реч о разграничењу, Раковић истиче да је порука била вербална и да ми о њој готово ништа не знамо, нити постоји документ који би објаснио на који начин би „две стране“ требало да се разграниче на Косову и Метохији.
„Ми нисмо видели тај предлог. О том питању покренут је унутрашњи дијалог и гласови, 95 од 99, били су да треба сачекати бољи тренутак. Ако се добро сећам, идеју физичког разграничења српске и албанске заједнице изнео је министар Ивица Дачић, а затим и предложио решавање положаја српских монашких заједница на Косову и Метохији ’према светогорском моделу’. Он није јасно прецизирао да ли монашке заједнице треба организовати ’према светогорском моделу’ у односу на Републику Србију или у односу на администрацију албанских сепаратиста на Косову и Метохији или у односу и на једне и на друге.“
Већ је из те нејасноће уочљиво колико је компликовано решити поменуто питање „према светогорском моделу“. Раковић истиче да је Света Гора територијална аутономија у оквиру Грчке, под канонском надлежношћу васељенског патријарха у Цариграду.
„Светогорски калуђери чином монашења постају грчки држављани. За улазак на Свету Гору је потребна виза. Света Гора има своју управу – Протат – а за комуникацију са њом је надлежан министар спољних послова Грчке. За безбедност Свете Горе надлежно је Министарство унутрашњих послова Грчке. Света Гора се у целости налази у окружењу православног становништва.“
Када је реч о предлогу министра Дачића да се положај српских цркава и манастира реши према моделу аутономије Свете Горе, управо је очигледно да се ништа из светогорског модела не може применити на српске светиње на Косову и Метохији.
„Није могуће остварити територијалну аутономију за српске цркве и манастире јер међусобно нису груписани, чак нису ни близу, и између њих не постоји физичка комуникација осим уобичајене мреже путева која пресеца простор насељен махом Албанцима муслиманске вероисповести. Дакле, није могуће територијалном аутономијом повезати Богородицу Љевишку у Призрену, Грачаницу, Високе Дечане и Пећку патријаршију нити остале цркве и манастире. Нити је могуће механички конструисати такву територијалну аутономију на читавом простору Косова и Метохије будући да ни Српска православна црква није простор јужне српске покрајине учинила јединственом епархијом у садашњим административним границама. Наиме, Епархија рашко-призренска поред простора Косова и Метохије заузима и јужне делове Старе Рашке, а српски патријарх у Београду, као архиепископ пећки, има право ставропигије над манастиром Пећка патријаршија и манастиром Будисавци. Даље, од 2013. упражњено је место викарног епископа хвостанског, а од 2014. упражњено је и место викарног епископа липљанског који обојица владичанске дужности могу обављати на Косову и Метохији. Поред тога, митрополит црногорско-приморски у титули носи и звање егзарха, односно чувара Пећког трона иако данас нема надлежност над деловима Метохије како је било некада.“
Раковић закључује да не треба журити са решењем косовско-метохијског питања у целини.
Прилике, сложили су се учесници скупа, биће повољније него што су данас, а знатно повољније него пре двадесетак година.

 

 

 

5 коментара

  1. Avatar

    Ponovo cu pokusati da objasnim.Niti smo mi ikakvi mali Rusi,naprotiv,niti smo mi na nekakvom putu koji se ne moze obici.niti mi imamo bilo kakav ekonomski,politicki ili vojni znacaj.
    Mi Srbi smo jednostavno naj stariji evropski narod sto potvrdjuje i nas kalendar od 7528.godina.
    Nikakav albanski faktor niti je privilegovan niti on ima nekakvog posebnog uticaja u odnosu na druge izvedene narode ovog prostora.
    Jedini uslov da bi neki izvedeni narod bio podrzan od zapada .ali ne samo od njega,je taj da je spreman da se bori protiv Srbai da od Srbskog etnickog prostora otkida deo po deo teritorije.To ti derivati mogu samo postici putem gole sile uz podrsku onih koji takodje imaju isti interes samo sa razlicitim pobudama.Berlinski kongres je za nas znacajan po tome sto su tu samo doneta nova pravila i resenja za devastirenje Srbskog nacionalnog bica.Zasto su stvoreni Albanija Crna Gora, kasnije Hrvatska i td.Sa jedinim ciljem da se Srebiji spreci izlazak na more.Jedina vodilja je da se Srbija sto vise smanji i ekonomski unisti.To pravilo vazi i dan danas.Da je evropa znala da Turska nije slomila kicmu Srbima,nikaka nas nebi pomogla da se oslobodimo.Oni su to uradili iz zapadnih imperijalistickih interesa.I u tekstu je receno.Cilj zapada je da se Srbiji nikada ne dozvoli da postane samostalna i suverena drzava jer ce se samo na taj nacin kontrolisati njen ekonomski i duhovni razvoj.E ovaj DUHOVNI razvoj je mnogo bitniji.Svim sredstvima ,ama bas svim poznatim i nepoznatim,mora se spreciti da istina izbije na videlo.Ako bi se to dozvolilo,celokupnaistorija,lazna istorija,ceo poredak pada u vodu.Sve lazi koje drze ovaj svet padaju u vodu itd itd.Zato svet koji je pred sunovaratom nema preceg posla nego da satre ovo malo Srba koji su prekoostali.Nista ovde nije preuvelicano.Sta mi da uradimo pre nego na dokrajce.Pod hitno moramo napisati Srbsku istoriju pocev od 7528 godina u nazad.Ali to ne mogu uraditi ovi koji su nas do sada zamlacivali.To moraju uraditi ovi iz senke,ovi koji ne mogu da dodju do medija sa drzavnom frekvencijom a ima ih hvala bogu dosta.Pa onda da sucelimo istine pa da vidimo na cijoj su strani argumrnti.Oni koji su nam servirali danasnju istinu,nazovi istinu,po njihovim voljama i cefovima odredili su i pravila igre.Pa ne misli naljda niko ozbiljan da se po njihovim kriterijumima mogu demontirati njihove lazi.Samo na ovaj nacin moze se razumeti zasto ni jedna institucija ove zemlje ne sme da komentarise izjavu Natenjahua.Znam ja da je ovo veoma problematicno i rizicno pitanje.Ali smatram ako istinom pobedimo laz,argumentima ili bar logikom prestace i potyreba onih drugih da vestacki odrzavaju sistem koji vodi ka samounistenju.Iz ovih istorijskih lazi proizilaze i ostale koje direktno uticu na zivot.Trebalo bi na drzavnom nivou formirati instituciju koja ce prikupljati i sistematizovati znanja i saznanja i publikovati bez prava na monopol nauke i kvazi nauke.Ne znam dali sam uspeo da dam dovoljno argumenata.Toliko se toga nakupilo da je pitanje da li ce i ovo neko procitati a nekmo li reagovati.Za mene nema nikakvih dilema.I jos nesto.Logika kaze da se zivot formirao na jednom mestu i odatle sirio dalje.Dakle ne moze se pobeci od svojih korena ili porekla.Ne moze se lupati ogledalo zto sto nam, slika ne valja.I nauka bi morala objasniti politici da se sve niti treba niti moze niti sme okretati u jednu stranu.To je kraj.Praviti jednu vladu i sve ostalo po tom receptu je takodje kraj.Svet ce postojati dok postoje razlike.

    • Avatar

      Vi ste u pravu. Ali ko, recimo, da napiše istoriju 7528. godina u nazad? Ko da ponovo reafirmiše pojam i vrednost SlavenoSrbin? Srba baštinara danas je manje od 20%. Kada nekome pokažem turske deftere iz kojih se vidi naš porodični rodoslov u nazad do 1476. a da nam je rodonačelnik iz 1528. posmatraju me ko “Turskog špijuna”. Sve go popravoslavljen Vlaj i posrbice. Moji preci nisu južni Slaveni, jedno od 27 plemena, već Beli Srbi, zapadni Slaveni. To su Srbi koji su posrbili južne Slavene a oni se sami slavenizirali. Kome to danas objasniti. Onima što više vole rusko g…o od američke torte. Dositej Obradović je u Srbiju doneo prosvetiteljstvo i krompir. Na žalost, “primio” se samo krompir.

  2. Avatar
    unutrašnji dijalog

    OKRUGLI STO: Reintegracija ili razgraničenje – razgovori o budućnosti KiM

    Kroz istoriju, velike sile su vodile borbu za KiM i uticaja na balkanu iz različitih interesa. Treba konkretnije precizirati danas koji je interes SAD-Nato da nam otimaju teritoriju (u kontekstu širih interesa na Balkanu). A to je definicija: SAD-Nato “proizvode” i “koriste” krizna žarišta u svetu za svoje geopolitičke interese (širenje Nato snage na Rusku granicu za potencijalnu agresiju u budućnosti), nakon toga sledi Kina. Na KiM je “iskorišteno” krizno žarište, nije proizvedeno od Amerike.

    OKRUGLI STO o reintegraciji ili razgraničenju je najbitniji politički potez u zadnjem trenutku, ali moramo da konstatujemo da je pokrenuti proces sa velikim zakašnjenjem. Trebao je biti organizovan pre Briselskog sporazuma, jer danas kakve god “pozitivne” odluke da se donesu za zaštitu srpskog suvereniteta i integriteta, nacionalnih intesa – značilo bi promenu (trebalo bi gašenje) Briselskog sporazuma. Zapoćeti proces na okruglom stolu ima i ozbiljnih nedostataka (iz objektivnog sagledavanja), kako i ja vidim. Na primer, trebalo je na debatu pozvati i pet-šest lidera kosovskih Srba iz patriotskog bloka (Marko Jakšić itd), koji su pradedovski vezani za KiM i najbolje poznaju političke probleme i proces za rešenje (“ne o nama bez nas”), a ne da diktira Srpska lista za Kosovo koja isključivo sprovodi Vučićevu politiku Briselskog sporazuma da se preda celo Kosovo Šiptarima-Albancima? Drugo, ima i površnih nedostataka… Vučićev poziv o “razgraničenju” (bez precizne formulacije “Kakvo razgraničenje”?) – JE ZAMKA da Srbija prihvati Razgraničenje (Integrisanu administrativnu liniju Briselskim sporazumom 2013 god. u GRANICU sa albanskom carinom), da proglase KOMPROMIS o normalizaciji da Kosovo prime u punopravno članstvo UN(!)? Tako je Srbija prihvatila Briselski sporazum – PO TUMAČENJU Vučića – a ne PO ODREDBAMA sporazuma kojim je Kosovo dobilo sve atribute albanske države (!)? Ja lično imam neke predloge, ali sam zakasnio…?

    SNAŽNO podržavam započeti PROCES o reintegraciji Kosova, ja bih dodao i – gašenje veleizdajničkog Brielskog sporazuma?! Hvala na ustupljenom prostoru!

  3. Avatar

    Neko je ipak procitao.Dovoljno.Bitno je da informacija ode u etar.Neko ce se vec postarati za realizacije.Pitate ko ce to da pise i kako 7528 u nazad.Pa ne moramo bas sve .Za pocetak bi bilo dovoljno utvrditi razliku u godinama izmedju Svetog Pisma i naseg kalendara.To je 1748 ako sam dobro izracunao.Gde su se te godine zaturile.Razumem ja i onu drugu dilemu.Ko ce to kad smo takvi kakvi smo…

    • Avatar

      “Pa ne moramo baš sve”. I tu se krije jedan od naših problema. Mi svet razumemo i doživljavamo prema sebi. Kao neko ko se školovao među “Latinima”, mnogo bolje vidim i razumem naše probleme i slabosti. Recimo, u R.Hrvatskoj se tačno zna dokle se prostiru “zemlje” Hrvatska, Dalmacija, Slavonija, Lika, Banija, Kordun, Baranja, Srem … . Srbi ne znaju gde je južna granica “zemlje” Srbije (ne R.Srbije-države). Prihvatili smo i pristali na boljševičko-kominternovske granice i to nam je postalo normalno stanje svesti. A da nam neko “čudo” odmah vrati Kosovo već sutra bi govorili o Bitolju kao svetoj srpskoj zemlji. Južna granica zemlje Srbije su reke Drim, Lab i Sitnica. To je oduvek tako a kao najbolji dokaz je što i Sveta Stolica upravo isto tvrdi. I samo zbog toga nije priznala Kosovo. Druga bitna stvar je da su Slaveno Srbi po civilizacijskim vrednostima deo zapadne hemisfere. Rastkovo Zakonopravilo je drugi evropski zakono-pravni akt. Kulturne i duhovne vrednosti je preuzeo sa istoka i vešto ih ukomponovao u društvo. Učinio je gotovo nemoguće, sjedinio je razum i dušu. Drevno je pravilo, “Civilizacija dolazi sa zapada a kultura sa istoka”. Danas se mnogi predstavljaju kao spasioci a u stvari radi lične sujete, vajde ili zauarice manipulišu srpskim rodom. Zapitajmo se zašto danas nigde nema Rastkovog Zakonopravila, temeljnog dokumenta na čijim su osnovama sabrana južno slavenska plemena u jedan rod i stvoren srpski na(d)rod.(narod-iznad roda, nad rodom). Poslednje izdanje je štampano u 100 primeraka pre oko 15-30 godina i čak tamo gde su ga izdali ne postoji ni jedan primerak, duhovni centar Žiča. Posle Rastka Nemanjinog Zavidovića i Dositeja Obradovića, valjda će srpski rod iznjedriti nekog novog prosvetitelja i rodoljuba. Vreme je, inače će Komimternina doktrina definitivno da zavlada.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *