Почетна / Друштво / Дискриминисани

Дискриминисани

Пише Предраг Миодраг

Зашто ни после осамнаест година од увођења у образовни систем Републике Србије верска настава није стекла статус општеобразовног и општеобавезног предмета, а катихете и вероучитељи још нису добили адекватан и равноправан положај с професорима осталих предмета?

Знамо сви, или бар мислимо да знамо када и како је рођено ово наше чедо веронаука. То чедо може да буде сва три рода: као чедо је средњег, а као веронаука је женског рода. Али ако употребимо одговарајућу реч на руском језику која можда суштински боље пристаје нашој верској настави, онда она може да буде и мушког рода као – закон Божји. Дакле веронаука, верска настава или Божји закон, напунила је већ осамнаест година. Нажалост, можемо сви заједно констатовати да оно што су започели и у аманет нам оставили двојица наших заслужних савременика у служби патријарха и премијера, ми нисмо довели до краја, нити остварили у правом и пуном капацитету.

НЕДОУМИЦЕ И ПРЕДЛОЗИ Поменимо само неке свима знане слабости. То су: недостатак уџбеника, вероучитеља и катихета са одговарајућом спремом.
Ова два фактора могу да замене места. Првобитно је било важно да се некако започне са веронауком. Богословски институт при БФ је у прво време попунио ту велику празнину, одиграо своју епизодну улогу и отишао у историју. Временом су пристизали нови кандидати са студија теологије, да би и то, према стандардима школског система РС, посебно Закона о средњошколском образовању, временом постало незадовољавајуће. У преводу, ако добро разумемо законску регулативу, данас у средњим школама, гимназији, уметничким и струковним школама верску наставу требало би да предају катихете са дипломом мастера теологије. У основној школи веронауку могу да „изводе“ и кандидати са дипломом основних студија теологије, без мастера. Наравно, уз одговарајуће изузетке, уколико кандидат за вероучитеља има диплому неког сродног факултета који може да има „проходност“ у одговарајућој школи и струци.
Наше искуство извођења верске наставе у оквиру школског државног система је релативно младо. Стога бисмо могли погледати и узети за пример како су то уредиле неке друге друштвене заједнице и државе. Узмимо, рецимо, једну претежно католичку државу Аустрију, у којој је веронаука раније него код нас уведена у систем школског образовања, где вероучитељи на основу препоруке надлежног епископа заснивају радни однос на неодређено време. Да не помињемо Грчку, у којој је православље од давнина стекло право државне религије. Руска православна црква се још увек није изборила за веронауку у школском систему. Да ли Црква због тога има већих проблема у друштву? Моје искуство и сазнање, за време студија теологије и деценијама после тога, говоре супротно. Московска патријаршија, као и већина помесних православних цркава, у отаџбини а посебно у расејању, има врло добро организоване недељне школе верске наставе (Sunday school, код Руса Воскресные школы). Сјајни резултати који се постижу у тим црквеним школама веронауке не треба да чуде. Јер ако знамо где је веронаука изворно настала, добићемо најприроднији могући одговор – у Цркви. У цркви, храму за потребе верника који су долазили да траже Истину, тј. Живога Бога Христа. Ту су за новопридошле катихумене настале и чувене беседе и катихезе Св. Кирила Јерусалимског, беседе Св. Јована Златоустог и многих знаменитих Отаца.

РЕШЕНИ СТАТУС? Како постићи стални радни однос за вероучитеље и катихете; како да верска настава стекне право грађанства, тј. статус редовног и обавезног предмета који се оцењује, а њени предавачи стални радни однос и акредитацију?
Чињеница је да ни после осамнаест година од увођења у образовни систем Републике Србије верска настава није стекла статус општеобразовног и општеобавезног предмета, а катихете и вероучитељи још увек нису добили адекватан и равноправан положај с професорима осталих предмета. Штавише, да би неко постао катихета и професор верске наставе у вишим разредима, односно у средњим стручним, струковним и уметничким школама, поменули смо, потребно је да има диплому основних студија и мастер из теологије. С друге стране, алтернативни предмет верској настави Грађанско васпитање предају наставници најразличитијег профила образовања. Време је да се коначно том волунтаризму стане на крај.

ПО СЛОВУ УСТАВА Ресорно министарство, односно Црква и Свети синод који су и најодговорнији за увођење верске наставе у школе, као и мешовита Владина комисија којој је поверено решење овог питања, требало би коначно да преломе и разреше овај дводеценијски „статус кво“. Веронаука у школи, да или не?! Ако је, на пример, могла Република Српска да реши ово питање на релативно задовољавајући начин, зашто то не може Република Србија? Требало би видети како су то урадили и наши суседи, државе и цркве у окружењу, попут Хрватске и Словеније, где верска настава и нема алтернативни предмет.
Ако је Устав гарант слободе вероисповедања и ако је одавно учињен тај почетни корак, зашто српски народ као већински, не угрожавајући ничија верска права и осећања, у својој сопственој држави, у којој, како нас одавно уверавају, влада симфонија између државне и црквене власти, не може да се коначно избори – да несметано и регуларно, кроз обавезујући школски, основни и средњошколски образовни систем, васпитава своју децу у вери својих праотаца? Уколико је то из неких, нама незнаних и „оправданих“ разлога немогуће и неоствариво, онда треба поштено признати нашу немоћ и прекинути ово мучно стање, а верску наставу, веронауку вратити тамо где је она изворно настала и поверити је Цркви. Иначе, уколико се настави са постојећом праксом, полаганим потискивањем верске наставе и њеним самосталним урушавањем, веронаука би могла ускоро достићи статус нежељеног предмета, зрелог за (само)искључивање из образовног система.

ИЗМЕЂУ НАЈАВЕ И ЧИЊЕНИЦА Ипак има одређених назнака да би у догледно време и овом, за нас у Цркви болном питању могло да се приступи озбиљније и одговорније. Наиме, у електронском издању (не и у штампаном!) „Политике“ 10. јануар 2020. на првој страни појавио се обећавајући наслов „Ове године стални посао за велики број наставника“.
У тексту је најављено масовно, али контролисано проширење листе запослених на неодређено у школама. „Учитељи, наставници, професори који се истичу квалитетним и посвећеним радом, а годинама су запослени на одређено време у основним и средњим школама, добиће прилику да на конкурсу буду примљени у стални радни однос“, потврдио је новинару и Младен Шарчевић, министар просвете, науке и технолошког развоја.
Министар је најавио да отварање конкурса мора бити уз поштовање законске процедуре и јаку контролу што је став Уније синдиката просветних радника Србије.
Како Црква, односно Свети синод СПЦ треба да реагује на ову вест? Требало би благовремено, у договору и сарадњи с Министарством просвете и Владином комисијом за верску наставу, на првом месту, да пронађе најподеснији модел решавања питања верске наставе као редовног предмета, а затим, у том контексту и у сагласју са условима конкурса ресорног министарства, да решава и питање сталног радног односа катихета и вероучитеља, тј. професора верске наставе. Пошто Црква и вероучитељи немају свој синдикат, а није ми познато да су чланови Уније синдиката просветних радника Србије, Свети синод би тај недостатак могао надоместити обједињавањем у једно тело постојећих одбора и канцеларија за верску наставу при епархијама. У то тело могли би се кооптирати поједини свештеници, или намесници, односно одговорна лица која имају стручно знање и искуство из ове проблематике. Њихов заједнички задатак састојао би се у томе да на терену помогну координаторима и епископима по епархијама да сачине јединствен списак професора верске наставе, тј. кандидата заслужних и достојних да их Свети синод предложи Министарству просвете за професоре верске наставе са радним односом на неодређено време. 

ВЕРОНАУКА – ДА ИЛИ НЕ? Ово би уједно био најбољи и једини прави одговор на питање непотписаног читаоца поменутог чланка у насловници наведеног издања „Политике“. Питање на месту, јер у једној реченици сублимира дводеценијски труд, муку и искушења кроз која пролазе не само Српска православна црква као већинска него и све друге религиозне заједнице у Републици Србији, на које се дотични закон односи: „A вероучитељи? Да ли овај закон важи и за до сада у овом погледу од почетка д и с к р и м и н и с а н е наставнике верске наставе (који предају познавање православне, католичке, протестантско-реформаторске, исламске или јеврејске религиозне културе и традиције)?“
Међутим, понуђене законске измене отварају простор за потпуно решење статуса вероучитеља. Република Србија и шира друштвена заједница, преко својих јавних радника и просветних делатника, сабраних на недавно одржаном семинару за вероучитеље у Сремској Митровици (23. новембра 2019), исказали су свест о потреби веронауке као „свепрожимајућег предмета, без којег, без онога што нам веронаука говори, не могу да се разумеју ни други предмети“ (др Александар Јовановић, професор Учитељског факултета БУ). На сличан начин Црква, тј. Свети синод СПЦ, као и представници свих других верских заједница у РС требало би да буду свесни чињенице да само уз одговарајуће дипломе и квалификације, само с прописаним и одговарајућим уџбеницима, с додатном литературом и, у корелацији с другим предметима, уз одговарајућа (подразумевајућа) законска решења – може да се тежи ка потпуним решењима предмета верске наставе у српском школству, односно ка коначном решењу статуса вероучитеља (Славица Ракић, републички саветник за унапређење средњег образовања при Министарству просвете Републике Србије).

Аутор је кандидат богословских наука и магистар филолошких наука и књижевности, дугогодишњи црквени просветни радник; координатор верске наставе Епархије сремске

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *