Буђење Инцка

Постало је јасно зашто аустријски комесар и остали бошњачки и међународни фактори толико инсистирају на томе да 9. јануар не може бити Дан Републике Српске, односно, зашто настоје да избришу чињеницу да је српска државна творевина у некадашњој централној југословенској републици рођена управо тог датума (1992.) неколико месеци пре избијања рата, а само потврђена у Дејтону непуне четири године касније

У Бањалуци и другим градовима мањег ентитета БиХ је – упркос противљењу Бошњака и њихових западних „пријатеља“ – свечано и достојанствено обележен 9. јануар, Дан Републике Српске. Најсвечаније је, наравно, било у граду на Врбасу где је у присуству челника Српске и гостију из Србије (патријарх Иринеј, председница Владе Србије Ана Брнабић, министар одбране Александар Вулин, начелник Генералштаба Милан Мојсиловић, као и глумац Милош Биковић) одржан дефиле на коме је наступило више од 2.400 припадника полиције, жандармерије, цивилне заштите и ватрогасних служби.

ПРАВО НА САМООПРЕДЕЉЕЊЕ Милорад Додик је на свечаној академији поводом 28. рођендана слављеника подсетио да су „једино Србија и Русија желели Републику Српску, док су многи са Запада хтели да је нема“. Члан Председништва БиХ је нагласио да ће РС, кад се за то стекну услови, искористити своје право на самоопредељење да се уједини са „матицом“: „Интегрисати се са Србијом не значи само духовно бити интегрисан. То је наша жеља и имамо право на самоопредељење. Доћи ће време када ћемо имати то право.“
Патријарх српски Иринеј је истакао да је РС „део српског народа и гарант његовог опстанка“, али и поручио да “Дрина није граница, него мост између Српске и Србије“.
„Другачије и не може да буде јер смо ми један народ са истим језиком, вером, обичајима и културом“, рекао је Патријарх Иринеј.

НЕГАТИВНЕ РЕАКЦИЈЕ САРАЈЕВА Наравно да је обележавање овог празника – супротно одлуци Уставног суда БиХ који га је захваљујући већинској коалицији бошњачких и страних судија прогласио неуставним – изазвало негативне реакције у Сарајеву.
„Аскер“ Бакира Изетбеговића у Председништву Босне и Херцеговине Шефик Џаферовић оценио је да је прослава Дана Републике Српске „неуставан чин и кривично дело“, те позвао домаће и међународне институције да „раде свој посао“.
Српско прослављање „неприхватљивог 9. јануара“ није могло да прође ни без оглашавања високог представника Валентина Инцка.
Аустријски дипломата, који од 2009. године у својству од Запада наметнутог колонијалног комесара зарађује у дејтонској творевини велике паре спроводећи нескривену антисрпску политику, у последње време настоји да својим активним деловањем покаже да – упркос инсистирању Бањалуке и Москве на његовом одласку – још увек није „сувишан човек“ на политичкој сцени БиХ. Након што је најавио да ће активирати своја „залеђена“ бонска овлашћења и, ако буде требало (уколико га претходно не усвоји Парламент БиХ), наметнути Закон о забрани негирања геноцида, овај чувар „јединствене Босне“ се „принципијелно“ позабавио и проблемом обележавања Дана Републике Српске.
Из канцеларије високог представника у БиХ (ОХР) добили смо саопштење да „прослава Дана РС представља непоштовање владавине права и судских одлука“, као и упозорење да су „одлуке Уставног суда БиХ коначне и обавезујуће, те се морају поштовати у целој држави“.

КРЕАТИВНО ТУМАЧЕЊЕ ДЕЈТОНА То, међутим, није било све што смо овом приликом чули од „пробуђеног“ Валентина Инцка. Дипломата из Клагенфурта је, преко своје канцеларије, најавио и да ће тужити Републику Српску Савету безбедности Уједињених нација због њеног новог великог „греха“ – тврдње Милорада Додика да је мањи ентитет БиХ држава.
Високи представник нам је, тумачећи Дејтонски споразум, „објаснио“ како Босна и Херцеговина „није састављена од два ентитета како се упорно и погрешно тврди, већ је међународно призната држава чији су суверенитет и територијални интегритет загарантовани Општим оквирним споразумом за мир“. Поента је, међутим, у томе што, по његовом тумачењу, „ентитети (а у првом реду РС) нису државе и немају право на отцепљење јер постоје само на основу Устава БиХ“.
Сад је, ваљда, јасно зашто аустријски комесар и остали бошњачки и међународни фактори толико инсистирају на томе да 9. јануар не може бити Дан Републике Српске, односно зашто настоје да избришу чињеницу да је српска државна творевина у некадашњој централној југословенској републици рођена управо тог датума (1992.) неколико месеци пре избијања рата, а само потврђена у Дејтону непуне четири године касније. Та истина се једноставно не уклапа у планове да се мањем ентитету БиХ по демонтирању Дејтонског споразума одузме право на државно самоопредељење, а РС пошаље у историју као сада „сувишно чедо“ превазиђеног договора из Охаја.

БОНСКА ОВЛАШЋЕЊА Јасно је, наравно и хер Инцку да његова тужба Савету безбедности неће донети никакве конкретне ефекте који би могли нашкодити Бањалуци. Ставове незваничног гувернера у БиХ ће, без сумње, подржати „забринути“ амбасадори западних држава али ће с друге стране представници Русије и Кине на Ист Риверу (а у првом реду Кремља!) изнети сасвим супротне оцене и – ако буде потребно – спречити усвајање резолуције супротне интересима Републике Српске.
Интересантно да Савет безбедности УН није дао никаква овлашћења високим представницима за БиХ, већ су такозвана „бонска овлашћења“ настала на основу Анекса десет Дејтонског споразума. Она – на шта ових дана подсећа Милорад Додик – чак ни по мишљењу некадашњег британског амбасадора у БиХ Чарлса Крофорда „немају никакав правни основ, већ су се изродила у међународно политичко блефирање и игру моћи коју високи представник узастопно умотава у неки правнички језик“.
Инцко се, као и готово сви његови претходници на овој функцији, уопште и не покушава представити као непристрасни представник целе (такозване) међународне заједнице, већ отворено у протекторату спроводи политику својих западних налогодаваца – гурајући БиХ ка НАТО-у и Европској унији. Он при том, као добро у прошлост упућени аустријски дипломата, уопште није извукао поуке из краха политике некадашње Аустроугарске монархије на простору, најпре окупиране, а затим и анектиране Босне и Херцеговине, односно неуспелог курса наметања бошњаштва и других видова пацификације реметилачког српског фактора коју су спроводили „земаљски поглавари“ Бењамин Калај, Маријан Варешанин, Оскар Поћорек… У измењеним историјским околностима и за рачун других налогодаваца Инцко сад наставља истим, добро трасираним антисрпским путем, не узимајући, међутим, у обзир чињеницу да су се у периоду од времена кад су дејтонској творевини наметнути високи представници знатно променили односи међу великим силама, као и став челника РС према страним гувернерима.

ЗАБРАНА НЕГИРАЊА ГЕНОЦИДА Далеко опасније (по могућим последицама) од најављене тужбе Савету безбедности УН могло би бити Инцково устрајавање у намери да, пре обележавање 25. годишњице злочина у Сребреници, наметне Закон о забрани негирања геноцида. Јасно је да би наметање овог закона – за чију реализацију аустријски дипломата, како сам истиче, „добија охрабрујуће сигнале“ од представника неких чланица Савета за спровођење мира (органу који, такође, нема упориште у Дејтонском споразуму и у чијем су саставу, осим Русије, све сами заговорници унитаризације БиХ) – требало да спречи даље преиспитивање наметнуте истине о трагичним догађајима у Сребреници, али и покаже да је ауторитет високог представника и „међународне заједнице“ и даље неприкосновен у Босни и Херцеговини.
Пошто је извесно да се Додик и Република Српска неће повиновати оваквом наметању закона, Инцко ће, уколико не жели да потпуно изгуби свој кредибилитет високог представника, морати да посегне за неком од ригорозних мера из не баш превеликог арсенала административних санкција. Хоће ли се одлучити да смени Милорада Додика или неке друге високе функционере РС за сада је само хипотетичко питање, међутим, очигледно је да би такав развој догађаја угрозио крхку равнотежу у некадашњој централној југословенској републици, а вероватно и означио крај дејтонске Босне и Херцеговине.

РАЗГОВОР ЕРДОГАНА И МИЛАНОВИЋА А да на међународној сцени има много заинтересованих за промену досадашњег дејтонског устројства БиХ, показала је – додуше непотврђена информација – о садржају телефонског разговора између Реџепа Тајипа Ердогана и новог председника Хрватске Зорана Милановића. Некрунисани султан из Анкаре и будући становник Пантовчака су, како тврди загребачки недељник „Национал“, знатан део свог дијалога посветили „ревизији Дејтонског споразума“, а с обзиром на добро познате пробошњачке ставове првог човека Турске, као и политичку блискост новог шефа хрватске државе са осведоченим противником сваке српске творевине у БиХ и потписником злогласног „Апела 88“ Стјепаном Месићем (Стипе је, не само подржао Милановића током кампање, већ и прогнозирао како би „он могао бити добар председник“), није тешко претпоставити на чију би штету требало да буде спроведена реформа уставног уређења Босне и Херцеговине.
Уследила је муњевита реакција српских челника са обе стране Дрине. Председник Србије Александар Вучић је после састанка са чланом Председништва БиХ из РС саопштио како „ни један од три народа који живе у БиХ не може да намеће одлуку о промени Дејтонског споразума, нити било ко са стране може да утиче на Дејтонски споразум без сагласности сва три народа која живе у Босни и Херцеговини“.
Још конкретнији је био државник из Лакташа, који је поручио да Република Српска неће остати у БиХ уколико Дејтонски споразум буде промењен.
„Република Српска нема намеру да разговара о било чему осим о повратку на изворни Дејтонски споразум и његове надлежности. Сваки разговор о промени Дејтона значио би смртну пресуду за БиХ. Наивни су они који мисле да би неки Дејтон 2 донео решења која би омогућила Бошњацима да спроведу своје концепције јер је промењена и међународна и регионална конфигурација односа,“ нагласио је Додик.
Зоран Милановић је демантовао да је са Ердоганом разговарао о ревизији Дејтонског споразума, објаснивши да се тако нешто не може спровести „због чињенице да је немогуће окупити све стране“. Можда нови хрватски председник и његов много искуснији турски колега нису заиста потрошили своје драгоцено време на размену идеја о промени уставног уређења БиХ. Па ипак, да је идеја о неопходности промене Дејтонског споразума и те како присутна у утицајним међународним круговима потврдио је, верујемо добро обавештени извођач радова на терену, у овом тексту толико спомињани Валентин Инцко.
Он је у интервју за телевизију Н1 најавио да до промена Дејтонског споразума мора доћи у складу са пресудом Европског суда за људска права у случају Сејдић–Финци, која омогућава свим грађанима Босне и Херцеговине да се кандидују за Дом народа и Председништво БиХ. Високи представник је поручио да би „то била једна измена Дејтонског споразума“, индиректно најавивши спремност да се учини још више, односно, да се у пакету са овом прогурају и друге уставне промене које би „ојачале државу Босну и Херцеговину“. Поставља се питање како аустријски дипломата и његови истомишљеници мисле да реализују овај пројекат, с обзиром на противљење руководства РС? Одговор можда можемо наћи у, за сада само хипотетичком, већ споменутом сценарију смењивања непослушних челника Републике Српске и разваљивању Дејтонског споразума.

Један коментар

  1. Avatar
    Душан Буковић

    Као што смо начисто са тим, да је Брозов диктаторски, великохрватски, интермаријумски, гастарбајтерски и робовласнички режим био под заштитом завојевачког НАТО пакта – “It also protected the Spanish dictatorship and the one communist state, Yugoslavia, which in 1948 had broken away from the Soviet bloc and in all likelihood would have been subjected to Soviet military pressure if NATO forces had not become available in Western Europe…” ( Види: Massimo Salvadori, NATO a twentieth-century community of nations, Princeton, New Jersey, Toronto, New York, London, 1957, стр. 89), тако смо начисто да се извесни привилегисани туркофили никад нису могли помирити са тим да опросте Србима слом Турске империји за време Балканског рата 1912. године, зато су се православним Србима крваво осветили у трагичном двадесетом столећу под окриљем извесних западоно-европских и америчких окупатора.

    Њихово опредељење је увек зависило од тренутних окупатора и од тога
    колико смо ми Срби сложни и јаки. Уколико смо сложни и јаки, утолико су туркофили донекле с нама, а уколико смо несложни и слабији и под туђинском окупацијом, утолико су туркофили отворено против нас. То је једино правило кога су се туркофили у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Србији кроз цијелу историју придржавали у својим односима с нама, и то је правило и данас на снази.

    Није ми намера да износим било шта против извесних муслиманских верника, али не видим разлога да их штедим од истине.

    Чињеница је, да се извесни муслимански империјалисти и туркофили нису моглу помирити турским поразом у Балканском рату 1912. године, зато су се припремили за „свети рат“ против Срба, Грка и Бугара – “In 1912 there was a surge of pan-Islamic sentiment among Indian Muslims aroused by the defeat of Turkey in the Balkans wars and the loss of Libya: there was some talk of jihad…
    In 1912 the Indonesians were greatly exercised by Turkey’s losses in the Balkan wars and the Italian invasion of Libya. That solidarity of sentiment still remains and is still quite lively…” ( Види: G. H. Jansen, Militant Islam, London, England, 1979, стр. 100, 131-132).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *