Билтова фатва

Како су везу између америчког генерала Кертиса Скапаротија и црногорског Закона о слободи вероисповести разоткрили Карл Билт и његов Европски савет за спољне односе

Сећате ли се, а како можете да га се не сетите ако иоле пажљиво проматрате све ово што нам се догађа, америчког генерала Кертиса Скапаротија и његовог – био је тада врховни савезнички (НАТО) заповедник Европе и командант Европске команде Сједињених Америчких Држава – сведочења пред Одбором за оружане снаге америчког Сената 8. марта 2018. године.
За сваки случај, да подсетимо шта је генерал тада рекао о непожељном расту непожељног руског утицаја у Европи, и како је с тим у вези нарочито апострофирао Западни Балкан, захтевајући због тога појачано америчко ангажовање на овом нашем простору. „Пре свега Србија“, одговорио је Скапароти на питање која га међу западнобалканским државама нарочито брине, а онда изговорио оно што теорије завере против српског народа разоткрива као њихову стварну заверу против нас, коју је уз то и јасно образложио: „Србија као држава, али и српски народ на Балкану. Постоје, очигледно, историјске везе и осећај припадности, а због тога и погодно тло за руски утицај, и они то користе у смислу дезинформација, утицаја на тај народ, али и у смислу кварења (америчких планова) у односу на Косово и у трипартитном Председништву Босне и Херцеговине. И тај утицај у последњих годину и по дана, колико сам на овој позицији, расте.“

МОЋ ПЕРСПЕКТИВЕ И ето га. Генерал Кертис Скапароти у међувремену је пензионисан, али није и идеја коју је он изнео. Проблем власника наше евроатлантске будућности, коју нам прижељкују уз сву подразумевајућу преданост њиховом а не нашем интересу, заиста и јесте читав српски народ на Балкану. И управо у томе, у тих неколико неопрезно изговорених речи које су споменуту теорију (завере) оголиле као нашу сурову реалност, и лежи кључ за разумевање разлога, и утицаја, који стоје иза, иначе, аутодеструктивног потеза власти Мила Ђукановића у виду доношења Закона о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Аутодеструктивног зато што му је успело оно што свакако није желео, да пробуди сав тај проблематични српски народ и тиме натера и званичну Србију да учини оно што није имала снаге (или смелости) да учини пре него што је тај закон донет.
Но није то сада тема, премда ћемо се и овом питању вратити касније, тема је наум који стоји иза читаве ове бласфемичне операције покушаја ампутације Српске православне цркве из Црне Горе. Тај наум, ако већ није постао очигледан после оних речи генерала Скапаротија, сасвим јасан постаје захваљујући – благодаримо – Европском савету за спољне односе (European Council on Foreign Relatins – ЕЦФР) и његовој публикацији „Моћ перспективе: Зашто је чланство у ЕУ и даље важно на Западном Балкану“.
Овај документ, објављен на наш Божић 7. јануара, њима је то обичан радни дан, посвећен је доказивању да перспектива учлањења у Европску унију – једног лепог дана а можда и пре, дакле реч је само о могућности прикључења, а не и заговарању нашег стварног чланства у ЕУ – има магичну моћ над Западнобалканцима утолико што их присиљава да, у име те перспективе, разреше међусобне проблеме, иначе племенит и хвале вредан циљ, али не на било који начин већ само на онај начин који одговара интересима, све време је реч о интересима а не о племенитим циљевима, моћних центара који стоје иза овог Европског савета. Што је, наравно, много мање вредно било какве похвале.
„Добросуседски односи“, напомиње се у уводу ове публикације, „постали су део услова Европске уније још када је отпочело њено проширење на Централну и Источну Европу. Али решавање билатералних неспоразума на Западном Балкану однедавно је постало експлицитан и веома наглашен предуслов за даље проширење (ЕУ). Примера ради, Европска комисија недавно је сасвим јасно навела: ’ЕУ не може и неће да увози билатералне несугласице и нестабилност коју оне могу да донесу са собом.’“
Овај извештај, објашњава се даље, доноси „мапу нерешених билатералних проблема држава Западног Балкана и нуди препоруке европским доносиоцима одлука“. А међу свим тим нерешеним проблемима – од Косова и Метохије, преко ратификације граница од Вардара па до Триглава, до питања Северне Македоније и Грчке – како је указано, „Српска православна црква на Косову и у Црној Гори могла би да се покаже као потенцијална горућа тачка“.

СРБИЈА И ЦРНА ГОРА Како је СПЦ већ постала горућа тачка на Косову и Метохији видели смо приликом погрома 17. марта 2004. године, но сада нам је нарочито интересантан њен положај у НАТО чланици Црној Гори.
Односе две државе, како се наводи, оптерећују црногорско „признање државности Косова“, одбијање Црне Горе да својим држављанима омогући истовремено поседовање српског држављанства, и – обратите пажњу – „деловање Српске православне цркве у Црној Гори“. Ово стога што „власти Црне Горе брину“, Његош и краљ Никола мора да се преврћу у гробу, „због улоге коју СПЦ има у Црној Гори“.
Цитирамо извештај ЕЦФР-а, суздржавајући се од коментара све док будемо имали снаге за то: „У последње време, тензије су нарасле пошто је влада усвојила нови закон о религиозној слободи који би власништво над већином црквене имовине у земљи ефективно пренео на црногорску државу… Сходно новом закону, усвојеном крајем 2019, свака црква, укључујући СПЦ, моћи ће да задржи власништво само ако може да произведе доказе о власништву пре 1918… Српски медији оптужују црногорску владу да покушава да опљачка СПЦ, док је патријарх СПЦ Иринеј припретио црногорском председнику Милу Ђукановићу анатемом. Српска влада, такође, припретила је Црној Гори погоршањем дипломатских односа. Насупрот томе, Венецијанска комисија Савета Европе поздравила је нацрт закона јер он ’доноси важне позитивне промене постојећој, застарелој легислативи’.“
Но суштински приговор улози коју СПЦ има у Црној Гори тек следи, и из њега се види да ова правничка акробатика Венецијанске комисије – уосталом, сећамо се како се Кањош Мацедоновић провео у Млецима – представља само прозирну маску којом се невешто прикривају њихови покварени циљеви: „Иако је одвојена Црногорска православна црква основана 1993, већина православних црногорских верника похађа СПЦ, која има велики утицај на јавно мњење. Многи свештеници СПЦ, међу њима и митрополит, исказују снажне националистичке и друштвено конзервативне погледе, укључујући порицање српских ратних злочина у југословенским конфликтима. Они су гласно против ЛГБТ права и равноправности полова; негирају постојање црногорског националног идентитета; НАТО називају Четвртим рајхом…“
Из свега тога следи и крунска оптужба, која нас враћа на оне отрежњујуће речи генерала Скапаротија: „СПЦ је такође блиско повезана с Русијом, те се често сматра заступником руских интереса… Све у свему, СПЦ је политички непријатељски настројена према црногорској држави и њеној западној оријентацији, због чега је Влада Црне Горе и види као безбедносну претњу.“
А нови закон ће, оптимистички предвиђа ЕЦФР и успут обелодањује намере његових инспиратора, „властима омогућити већи надзор и контролу над њом (Српском православном црквом)“. Те се стога, у закључку извештаја, износи и препорука: „У овом контексту, важно је да ЕУ и њене државе чланице узму у обзир проблеме с којима се суочава Влада Црне Горе.“
Ова пак препорука можда и не би завређивала оволику пажњу да и те какву пажњу, због значаја својих чланова, већ не завређује сам ЕЦФР. А ту је окупљен сам крем, ако је то крем, те евроатлантистичке елите. На челу му је Карл Билт, некадашњи шведски премијер и шеф дипломатије, а друштво му у ЕЦФР-у праве и бивши генсеци НАТО-а Хавијер Солана и Јап де Хоп Схефер, те Јошка Фишер, Дејвид Милибанд, Марти Ахтисари, Бернар Кушнер, Зигмар Габријел, Џорџ и његов син Александар Сорош, међу донаторима организације осим њиховог Фонда за отворено друштво је и Атлантски савет из Вашингтона…

ХИБРИДНИ РАТ Имајући, елем, све ово у виду, потпуно је очевидно и ко је, и због чега, донео спорни закон у Црној Гори. Мило Ђукановић је у свему томе, иако га то наравно нимало не аболира, само извођач радова на терену. А реч је, да не дужимо, о наставку борбе против, Скапаротијевим речима, српског народа на Балкану, у којој су се уосталом уважени припадници ЕЦФР-а већ добрано истакли, па је у овом случају њихове фатве изречене нашој православној цркви у Црној Гори изненађујуће само то што није донета и раније.
И та њихова борба против нас неће стати доношењем Закона о слободи вероисповести, већ треба очекивати да он буде и примењен; да треба да остане само мртво слово на папиру, најзад, не би га ни доносили.
А да треба очекивати и реакцију на устанак српског народа литијама, изазван усвајањем овог НАТО закона, говори и прошлонедељна седница Војног комитета НАТО-а, одржана у Бриселу, после које је њен председавајући, британски маршал Стјуарт Пич изјавио да се НАТО „директно суочава са покушајима Русије да изведе хибридне нападе, због чега је одлучено да НАТО у Црну Гору упути тим за борбу против хибридних претњи“: „НАТО контрахибридни тим за подршку распоређен је у нашу земљу савезницу Црну Гору, са циљем да помогне у јачању способности земље и одвраћању хибридних изазова.“
Како то мисле да ураде, тек остаје да се види. Али унапред је јасно да ће Србија на то морати да узврати мудро колико и одлучно, а пре свега одлучно. Ако ни због чега другог, а онда зато што српски народ на Балкану врло добро осећа да другачијег избора заправо и нема.

4 коментара

  1. Svaka čast g. dine Vrzić.

  2. Славица

    Нажалост успевају,немају непредвиђене сметње.Ми све знамо,и ко је предложио,и ко изводи радове,и када ће се завршити,и све њихове планове,иииии,

  3. Tacno je da mi sve znamo i da malo sta mozemo da ucinimo.Sve je jasno kao dan.Zavera protiv Srbskog naroda i drzave nije od juce.Tesko je biti pametan i naci odgovor i kontra mere.Ali postoji jedna mera koja je jaca od svih koje bi smo preduzeli.Svi smo svesni da zapad non stop insistira na promeni svesti,shvatanja,obicaja,Zakona,jednom recju na promeni mentaliteta.I zapad je shvatio da se oruzjem ne moze ostvariti cilj.To je kosmicki Zakon i pravila,malo komplikovano za objasnjenje.Nauka je dosla do te faze da se moze uticati na ljudski mozak i da se slabi i pokolebani mogu preveski na njihovu stranu.Zato su oni svoje teziste usmerili na SPC kao trenutno (sa svojim slabostima) jedinu kohezionu snagu Srbskog drustva.Samo izgradjeni ljudi verujuci ljudi ljudi verni korenima i tradiciji imaju snage da se odupru ovoj posasti.Dakle sve mogu da vam uzmu sem DUSE a oni samo nju hocu.Ne dozvolite da vam uzmu DUSU.Mozete mi verovati a i ne morate. Jos i ovo.Svi poroci ovog sveta od droge pa na dalje izmisljeni su upravo u ovu svrhu.Svrhu unistenja Duha.Duha svetog.

  4. Душан Буковић

    НЕКОЛИКО ПОДАТАКА О СРБОФОБИЧННОМ ПРОГРАМУ ИЗВЕСНИХ ЗАПАДНО-ЕВРОПСКИХ И АМЕРИЧКИХ ИМПЕРИЈАЛИСТА-ТРИЈАЛИСТА

    “Енглези ће нас увек сматрати својим виртуелним противницима, онима који више теже и нагињу Русима него њима, онима који ће у трајним ситуацијама ићи са Истоком а не са Западом” – Проф. др Лазо М. Костић

    Имајући у виду да је биша Југославија постала завојевачки и експериментални полигон НАТО пакта у којој су се сукобљавали интереси великих сила у трагичном двадесетом столећу, као што је случај и данас услед интезивног политичког, економског и психолошког рата, који је објављен Србима до истребљења, дирекно и индиректно, преко белосветских талога извесних „великих финансијера“, „великих изабраника“ и „кадрова“ западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста и њихових тајних и јавних структура и подземних организација и покрета сваке врсте у Београду-Јосипграду и Подгорици-Титограду, који су створили србофобични програм у другој половини деветнаестог столећа, да србски народ избришу из групе европских народа (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial?– Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967).

    Међутим, није тајна, да данашљи креатори глобалног хаоса под окриљем извесног естаблишмента Сједињених Америчких Држава и организатори конспиративних, реакционарних и револуционарних тајних и јавних подземних покрета и организација у Европи и Америци, раде далеко од очију јавности, преко извесних структура у Београду-Јосипграду и Подгорици-Титограду, да би успоставили једну светску владу под хегемонијом западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста. Они доносе србофобичне и драматичне одлуке у америчкој спољној политици против нашег несрећног, обесправљеног, обезглављеног, окупираног и пониженог србског народа, који је у два светска рата био савезник Сједињених Америчких Држава у корист терористичких покрета на Балкану и свету – “These CFR/TC members head State Department bureaus where dramatic shifts in American foreign policy to work against allies of the United States and in favor of revolutionary forces…” (Види: Editorial Staff, Say No! To the New World order CFR/TC, Metairie, LA., U.S.A, 1985).

    Србији су извесни србофобични западно-европски и амерички империјалисти-тријалисти преко својих структура у Београду-Јосипграду и Подгорици-Титограду, наменили улогу последњег бастиона комунистичких ћелија у Европи. О србофобичном моделу писао је у току 1978. године енглески герерал Sir John Hackett у књизи „The third world war“ ( „Трећи светски рат“ , где између осталог, стоји:

    „Овај ће се модел сигурно спроводити, пре него што ће то успети ослабљени режим у пост-Титовој Југославији, који није успео да се супростави успостављању просовјетских ћелија у Србији…

    Ако у Пољској или Источној Немачкој дође до побуне, Совјетски Савез неће послати трупе да их угуше. Али ће вероватно настојати да преко комунистичких ћелија у Србији угуше капиталистичку контрареволуцију у Словенији или Хрватској …

    Моја замерка Југославенској операцији у овој фази је, да ће највероватније од осталих четири операције имати широке последице … “ – “This is a model more likely to be followed then that of de weak new regime in post-Tito Yugoslavia, which has not been able to resist the establishment of pro-Soviet cells in Serbia. But Yugoslavia is another very possible flashpoint, precisely because it is so week. If there are near-revolts in Poland or East Germany, I do not think the Soviet Union will be eager to send in its own troops to put them down. But they might well engineer ( and accept ) an invitation from communist cell in Serbia to put down a so-called capitalist counter-revolution in Slovenia or Croatia…
    My objection to Operation Yugoslavia at this stage is that it would be more likely than the other four operations to have wide repercussions…” (Види: General Sir John Hackett & other top-ranking NATO generals & advisors, The third world war, London, Great Britain – New York, U.S.A., 1978, p. 36/37, 69).

    На србофобичном програму у двадесетом столећу радио је између извесних европских и америчких империјалиста-тријалиста и Џорџ Ф. Кенон, који се 90-тих годнина XX столећа залагао за “ограничени сувернитет за Србију”.

    Имајући на уму да је Кенон познат и као један од извесних режисера, ментора и пројектаната југословенског комунистичког, интермаријумског, фабијанско-бољшевичког режима на чијем челу се налазио великохрватски хегемониста, диктатор Јосип Броз Тито, који данас труне у фараонској могили, у извиканој „кући цвећа“ у Београду-Јосипграду, где му се и данас клањају извесни београдско-јосипградски полтрони и комунисти-интернационалисти на срамоту јуначке Србије.
    Кенон је у познатом тексту којег је објавио под насловом ”Балканска криза 1913. и 1993”, између осталог, рекао:

    “Турци су за време вишестолетног владања на Балкану били сразмерно сношљиви према немуслиманским верским установама. Однос турских власти према тим установама у сваком случају, није био главни приговор против њих…

    Не ваља бити преоштар када је реч о Турцима, зверства која им се приписују у извештајима нису већа од оних што су их починили хришћани према Турцима…

    Пре свега, јасно је да је ситуација на Балкану, према којој Сједињене Државе не могу остати равнодушне, у првом реду проблем Европљана…

    Обичај да се такав статус додељује Балканским народима није новост. Таква пракса је уследила пре једног столећа, кад се прва од њих ослободила турског ропства. Ни тада то није било срећно решење, што је јасно наглашено у Карнеги извештају 1914. Врло брзо, то је постало јасно да су нове државе имале велике тешкоће у односима једних према другима да сарађују у мирном и зрелом начину. У извесном смислу, било је више мира док су били под турском влашћу, него што су имали када су стекли своју независност…

    У вези са тим, постоји и додатни проблем због будућих односа појединих народа, посебно Срба, да их прикажемо као водећи пример кршења једног и темељног услова за примање у чланство Уједињених нација…” – “The Turk, for one thing, appear to have been, in the centuries of their one-time ascendancy in the Balkans, relatively tolerant in their treatment of non-Muslim religious institutions. Their treatment of such institutions was in any case not the leading grievance against them…

    One must not be too hard on the Turks. The atrocities attributed to them in this report were no worse than those that the Christian peoples were inflicting both on the Turks…

    First of all, let it be noted that while this Balkan situation is one to which the United States cannot be indifferent, it is primarily a problem for the Europeans…

    Now, the practice of conferring that status on Balkan people is not new. The same practice was followed more than a century ago when the first of them were liberated from Turkish rule. Even then, the result was not a happy one, as is so clearly shown in the Carnegie report of 1914. It very soon become evident that the new states had great difficulty in relating to one another in a mature and peaceful manner. In a sense, there was more peace when they were still under Turkish rule than there was after they gained their independence…

    A further complication exists, in that connection, in the question of the future relationship of certain of those peoples, and particularly the Serbs, to take them as the leading examples, have violated in every conceivable way the one and only requirement for membership in the United Nations…” (Види: George F. Kennan, The Balkan crisis: 1913 and 1993, The New York review of books, Volume 40, Number 13, New York, July 15, 1993, p. 3-7).

    Такође, имајући на уму, да је за време Балканских ратова 1912/13 године римски католички, езотериски, окултни, идолатриски корпоративни естаблишмент у Ватикану, био истог мишељња, што сведочи Anthony Rhodes у својој књизи „The power of Rome in the twentieth century…“, где дословно стоји:

    “Господин Грегори, британски отправник спољних послова у Риму, обавестио је своју Владу да је био у аудијенцији код Папе, Бенедикта XV, који има једну опсесију са Русијом. У свим разговорима које сам имао са њим, он никако није могао да се одвоји од те теме. Страхује од другог Културкампфа, ако немачка победи у рату, што бледи у његовим очима пред привиђањем руске победе и присуства руских трупа на Босфору.

    Бенедикт XV је само изразио стандардну политику Ватикана према Русији и Православној цркви. Ватикан је увек више волио Турке него Словене у Цариграду, на основу њихове толеранције и равнодушности, са којима у погледу бивших сматрају хришћанску веру. У очима Ватикана, боља је муслиманска равнодушност од православног фанатизма, и више воле да виде полумесец на куполи Свете Софије него православни крст. Британија и Русија су сада савезници ( Британија је напала Турску на Дардаленима), Ватикан је чврсто уверен да Британска империја намерава да турско становништво протера из Стамбола и да насели Словене. Поводом тога, писао је Сер Хенри Хавард, британски министер у Ватикану о спољним пословима Серу Едварду Греју, да је Ватикан испуњен узбуном и слутњом због споразума између владе Велике Британије и Русије, за коју сумњају да је добила у посед цркву Свете Софије и подручје на којем се налази Свети Синод, што може да се одрази на успостављање супротне установе, као што је Ватикан на обали Босфора. Ово касније може послужити, Ватикан верује, да Православна црква прошири свој пут до Јадранске обале.
    Страх Ваткана је био неоснован. Далеко смо од тога да смо желели Русе на Босфору, због којег је Британија ступила у рат 1854, на Криму да то спречи, и касније је због тога била на ивици рата са Русијом на Берлинском Конгресу 1878…” – “Mr Gregory, the British Charge d’Affaires in Rome during the war, reported of his audiences with the Pope, ‘Benedict XV has one obsession – Russia. In all the conversations I have had with him, he can never keep off the subject. Even the fear of another Kulturkampf, if Germany wins the war, pales in his eyes before the spectre of a Russian victory, and Russian troops on the Bosphorus’.

    Here Benedict XV was only voicing standard Vatican policy toward Russia and the Orthodox Church. The Vatican had always preferred the Turk to the Slave in Constantinopole, on account of the tolerance, indeed indifference, with which the former regarded the Christian faith. In Vatican eyes, Muslim indifference was preferable to Orthodox fanaticism; it preferred the Crescent on the cupola of Santa Sophia to the Greek Cross. As Britain and Russia were now allies ( and later the British attacked Turkey in the Dardanelles), the Vatican firmly believed that the British Empire intended to evict the Turk from Stamboul, and replace him by the Slav. Sir Henry Howard, the British Minister at the Vatican, wrote on this subject to the Foreign Secretary, Sir Edward Grey, ‘The Vatican is filled with alarm and foreboding by the agreement made between H. M.’s Government and Russia, giving Russia possession of Santa Sophia, with an extraterritorial zone to which the Holy Synod may be transferred – the erection of a rival establishment, as it were, to the Vatican on the shores of the Bosphorus. This can later lead, the Vatican believes, to the Orthodox Church extending its way to the shores of the Adriatic.

    Here the Vatican’s fears were unfounde. Far from wanting the Russians on the Bosphorus, Britain had gone to war in 1854 in the Crimea to prevent it: and again to the brink of war with Russia at the Congress of Berlin in 1878…” ( Види: Anthony Rhodes, The power of Rome in the twentieth century – The Vatican in the age of liberal democracies, 1870-1922, London, England, 1983, стр. 228/9 и 268).

    Ради историске истине ваља рећи да су у XIX столећу западно-европски империјалисти наоружали Турску империју са најмодернијим оружјем, јер су у њој видели свој „империјалистички насип“ противу ширења руских геостратегијских интереса према православном Балканском полуострву и Средоземном мору (Види: Адам Прибићевић, Мој живот – 1880-1980, Windsor, Ontario, Canada, 1980, стр. 136; Гргур Јакшић, Европа и васкрс Србије 1804-1834, Београд, 1933, стр. 157-158).

    Ми бисмо овде цитирали и америчког публицисту Џорџа Тахтараса ( George Tahtaras) који је публиковао књигу под насловом „American military empire“ ( „Америчка војна империја“), где између осталог, стоји:

    „У претходној прилици, када су балканске државе Грчка, Бугарска и Србија поразиле Турску, њиховог освајача и протерале турску војску из Европе назад у Азију одакле је дошла, велике силе, посебно Енглеска, интервенисале су и зауставили победничке балканске армије на осамдесет миља од Цариграда, иако је Цариград био колевка хришћанства … ” – “But on a previous occasion, when the Balkan states of Greece, Bulgaria an Servia had defeated Turkey, their conqueror, and were driving the Turkish army out of Europe back to Asia where it had come from, the big powers, especially England, intervened and stopped the victorious Balkan forces within eighty miles of Constantinople, although Constantinople was the cradle of Christianity…” (Види: George Tahtaras, American military empire, New York, 1971, p. 60).

    У значајној књизи Томаса Паркера Муна, коју је објавио под насловом „Империјализам и светска политика“, дословно стоји:

    “…Велика победа Балканских савезника у Немачкој и Аустрији схваћена је као велики корак уназад: за Русију као истинског заштитника Балканских савезника то је била дипломатска победа. Да је имала подршку Немачке и Италије, Аустрија би напала Србију у јулу 1913. године…

    Само у светлу ових сукобљених империјалистичких планова може се сагледати прави значај атентата, који је почињен на прашњавој улици у Сарајеву у јуну 1914, који је био повод аустриског напада на Србију. То је за Аустрију био већи повод за рат против Србије него сви сукоби који су били са маленим суседом; то је био већи повод за рат него што је било сузбијање пан-српског заговарања распада Хабзбуршке монархије. Такође, био је то кључни потез у игри на блиско-источној шаховској табли, коју су играли Европски дипломати и финансијери. Бечка Влада је вероватно намеравала да изврши окупацију Србије, да је држи у ропском стању, да додели један део српске територије Бугарској а други део Албанији, да је сведе на право ропско стање и да оснује про – аустриску Балканску лигу. На једној страни Берлин се претварао као незаинтересован због дипломатских разлога а на другој страни је био ангажован у подршци аустриској сили и престижу, како би могла да осигура Аустриско-Немачку превласт на Балкану. Иза Србије стала је Русија, која је имала намеру да доминира на Балкану и Цариграду а иза Аустрије стао је немачки империјализам, одлучан да по сваку цену оствари ‘Немачки продор на исток’ …” – “… For Germany and Austria the overwhelming victory of the Balkan allies against Turkey was therefore a distinct setback: for Russia, proud parent of the Balkan alliance, a diplomatic triumph. Austria would have drawn the sword against Serbia in July, 1913, had Germany and Italy been willing to back her…

    Only in the light of these clashing imperialist aims can one perceive the full significance of the crime that was committed in the dusty street of Sarajevo, in June 1914, and of the resulting Austrian attack on Serbia. It was more than a quarrel between Austria and her small neighbor; it was more than a question of suppressing pan-Serbian agitation for the dismemberment of the Hapsburg monarchy. It was also a crucial move in the Near Eastern chess game played by the financiers and diplomat of Europe. The Vienna Government probably intended to invade Serbia, assign some Serbian territory to Bulgaria and Albania, reduce Serbia to a properly servile condition, and found a pro-Austrian Balkan league. Berlin, though pretending disinterestedness for diplomatic reasons, was vitally concerned, not only to preserve Austria’s strength and prestige, but also to insure Austro-German predominance in the Balkans. Behind Serbia loomed the Russian aim of dominating the Balkans and Constantinople; behind Austria towered German imperialism, determined to safeguard the “German road to the East.” (Vidi: Parker Thomas Moon: Imperialism and world politics – Chapter XI, Near Eastern questions old and new, New York, The Macmillan Company, 1927, page 258 – 259). (Види: Parker Thomas Moon: Imperialism and world politics – Chapter XI, Near Eastern questions old and new, New York, The Macmillan Company, 1927, стр. 258 – 259, – „Империјализам и светска политика – Поглавље XИ, Блиско- источно питање старо и ново…).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *