АМЕРИЧКИ ХИБРИС АРОГАНЦИЈЕ

РУСКО ЛУДИЛО У ОЧИМА ЗАПАДА

У питању је, у ствари, само један отрцани клише, банални стереотип у западном поимању Русије који само потврђује неспособност Запада да о Русији размишља ван ригидних оквира који полазе од сумњиве претпоставке о сопственој супериорности

Путина је потребно уразумити: „Владимир Путин је изгубио осећај за реалност“, саопштила је Ангела Меркел Бараку Обами после разговора с руским председником 2014, у јеку украјинске кризе. Путин, тврдила је Меркелова, „живи у другом свету“. С констатацијом Меркелове о Путиновој неурачунљивости сложила се и Мадлен Олбрајт: „Слажем се са изјавом Ангеле Меркел… да је он у неком другом свету.“ „Путинови потези“, додала је Олбрајтова, „немају никаквог смисла.“ Реч је о „теорији Путиновог лудила“ (према изразу Патрика Бјукенена, политичког коментатора и саветника америчких председника), која је већ дуго у оптицају на Западу. Свој скромни допринос поменутој „теорији“ својевремено је пружио и амерички државни секретар Џон Кери, поредећи Путина с Наполеоном: „Не можете се у XXI веку понашати као у XIX веку и нападати другу државу на основу потпуно лажног разлога.“ Један од крунских доказа „Путиновог лудила“ била је и руска интервенција у Сирији, када је француски писац и академик Рафаел Гликсман позивао западне државнике да „зауставе Путиново лудило“. „Путиново лудило“ претило је да ће се „геноцид“, сматрао је филозоф, после Сребренице и Грозног пред очима цивилизованог света поновити у Алепу у Сирији.
Шта објашњава или оповргава поменута „теорија“? Ништа, изузев да је дијалог с Русијом („с Путином“) у ствари немогућ. Путина је потребно уразумити и поводом Украјине, Грузије, Сирије … па чак и Кине или Ирана. „Израз уразумити“, примећује швајцарски новинар Ги Метан, „инсинуира да Путин нема разум, и да га разум (увек) страшно изневерава.“ Али ако Путин ипак има разум, барем делимично, то би значило да је Запад погрешио. „А погрешити је неподношљиво за континент који тако снажно верује у универзалност својих вредности и надмоћ свог политичког и моралног поретка.“ Признати да је Русија, можда понекад, у праву, „то би био напад на наш најдубљи идентитет, на све оно на чему се наше опхођење према свету темељило хиљаду година“. Неподношљиво је, пре свега, признати сопствену грешку у односу према Русији. „Ко се, заправо“, пита се Патрик Бјукенен, „овде понаша неразумно? Путин или ми?“

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *