Почетна / Интервју / Александар Николић – Израел нема право на пораз

Александар Николић – Израел нема право на пораз

Докле год Холокауст обавезује светску савест, а модерни Израел представља духовну, есхатолошку категорију, дотле је јеврејска држава кадра да у случају егзистенцијалног угрожавања понуди одговор

Пети међународни форум о Холокаусту, који је одржан у „Јад Вашему“ поводом 75 година од ослобођења логора смрти Аушвиц-Биркенау, на несвакидашњи начин истакао је Србију у први план. Подизање заставе с мотивом жуте траке и Давидовом звездом на згради Генералног секретаријата председника Републике од стране председника Србије Александра Вучића, касније пропраћено његовим твитом, у јеврејској држави, како институционално, тако и медијски, схваћено је као племенит гест. Председник Србије је на твитеру написао: „Овај знак био је симбол покушаја уништења јеврејског народа од стране нациста. Данас је симбол части. 75 година касније. Никада више.“ Уследили су ретвитови израелског премијера Нетанијахуа и министра спољних послова Израела Каца, са изразима добродошлице председнику Србије, који је потом и гостовао на форуму у Јерусалиму, а импозантан број медија на хебрејском и енглеском језику пренео је ову вест. Телевизијска станица Кан 11, иначе јавни сервис, фотографију са Новог двора прогласила је сликом дана. Заиста несвакидашња пажња, каже у разговору за „Печат“ почасни конзул Србије у Бер Шеви Александар Николић.

Као наш почасни конзул у Израелу упућени сте у све нијансе спољнополитичке сарадње наше две земље. Колико је чињеница да Израел није признао Косово учврстила темеље традиционално добрих односа?
Државно-политички односи су присни и у узлазној путањи, а саветовања надлежних редовна и садржајна. Томе свакако доприносе и амбасадори Фишер-Кам и Станојевић. Принципијелан став државе Израел о питању Косова и Метохије је без преседана у погледу праћења спољне политике САД. Јасно је да Израел не прихвата преседан због решавања преосталих блискоисточних сукоба. Улога председавајућег партије „Израел наш дом“ Авигдора Либермана, тада министра спољних послова, била је пресудна. Он је успео да одоли свим притисцима тадашњег државног секретара Кондолизе Рајс. Земља Циона је у то време била високо котирана мета на мапи планираних признања од стране власти у Приштини, која је рачунала на мас-медијско представљање и насилно повезивање наводне хуманитарне катастрофе током 1999. с Холокаустом. У то време нападно се инсистирало на понављању статистике броја Јевреја у Албанији пре и после Холокауста, али вешто избегавало помињање судбине Јевреја на подручјима КиМ припојених Великој Албанији, те улози 21. СС брдске Скендербег (1. албанскe) дивизије. Косово јесте наш духовни Јерусалим, али и наша Галилеја. Израелци управо то разумеју. Галилеја је суверена израелска северна област, половично насељена арапским становништвом. То је позитивно-правна паралела. Премда је КиМ такође територија над којом нема знака питања суверености, над њом је начињен опасан преседан.
Шимон Перес је говорио да бити оаза у пустињи у широком спектру друштвено-економског и цивилизацијског јаза с околином није здраво. Како се Израел носи с тим геополитичким и историјским датостима?
Ради се о мукотрпним процесима, током којих свака земља транзицију и процесе демократизације треба да усклађује са сопственим, партикуларним приликама. Борби српског народа на просторима бивше Југославије и прегарању Израела на Блиском истоку заједничко је пречесто одсуство воље оне друге стране да испоштује ставке споразума. То одсуство обесмишљује норму као правну категорију и стропоштава слово на папиру у додатна потраживања. Другим речима, доживљава се као слабост и почетна тачка за наредне захтеве. Ту треба наћи снагу за подвлачење линије и рекао бих да бивши министар одбране и спољних послова Авигдор Либерман свакако представља гранитну стену у том погледу. Израел је данас зрело и одговорно друштво, спремно на компромис по формули две државе за два народа, при чему би се коначно разграничење и безбедносни аранжмани утврдили током директних преговора, без априори условљавања. Ипак ту се поставља питање кредибилног и одрживог партнера с друге стране. Не заборавите да чак и у оквиру палестинске самоуправе постоји дуализам, ПУ у Јудеји и Самарији (Западна обала) и Хамас у Појасу Газе.
Када је говорио о Израелу, наш вероватно најумнији историчар Милорад Екмечић упозоравао је аналитичаре да би требало да буду опрезни када оцењују рат у овој земљи, тврдећи да је сваки рат Израела – рат против Холокауста. Колико је био у праву?
У потпуности, што не чуди од нашег великана Екмечића. Масовни глобални медији деценијама, у највећој мери, неизбалансирано извештавају с турбулентног Блиског истока. То се наставило чак и онда када је Израел подигао зид не би ли се заштитио од самоубица с територија палестинске самоуправе, а који су сејали смрт међу израелским цивилима. Та слика је обрнула улоге Давида и Голијата, при чему је занемарена чињеница да Израел, који је до сада победио у свим арапско-израелским ратовима, нема право чак ни на један једини пораз. Величине 20.770 км², у најтањем делу ширине свега 16 км, Израел је не само сателитска, војноиндустријска, иноваторска, генеричко-фармацеутска, водопривредна, пољопривредна и стартапска фасцинација већ и чудо опстанка у окружењу у коме се налази. Европа никада неће моћи да се искупи за миленијуме злостављања Јевреја, како с позиција антиизраиљизма, тако и касније с позиција антисемитизма. Холокауст је само врхунац тог беспућа. Када су Шпанци крајем 19. века показали интересовање за Españoles Sin Patria – Сефарде, чуваре језика из времена Сервантеса, увелико се одвијао процес расне нетрпељивости широм Старог континента. Балфурова декларација којом је Влада Уједињеног Краљевства Велике Британије и Ирске 1917. подржала јеврејске тежње за стварањем „националног огњишта“ у Палестини, те одлука Уједињених нација о подели Палестине 1947. и окончању британског мандата – одјеци су суочавања са сопственом савешћу. Искуство од случаја Драјфус па до насртаја на Јевреје широм расејања данас – уче јеврејски народ да он мора бити гарант сопствене безбедности. Докле год Холокауст обавезује светску савест, а модерни Израел представља духовну, есхатолошку категорију, дотле је јеврејска држава кадра да у случају егзистенцијалног угрожавања понуди одговор.
Колико је академска јавност Израела упозната с нашом заједничком историјом страдања у НДХ, те да ли постоје подстицаји да ова тема постане предмет истраживања на израелским институтима?
Шира израелска академска јавност је недовољно упозната с геноцидом и холокаустом у НДХ. Сарадња са центром „Јад Вашем“ је све разноврснија и компетентнија, од већ традиционалних годишњих семинара Међународне школе и сарадње с релевантним установама и архивима широм Србије па све до међународних тела попут Интернационалне алијансе за сећање на Холокауст (IHRA). Међутим, мало је израелских академских радника на државним универзитетима који се у оквиру своје ускостручне специјализације баве темом НДХ и система логора смрти Јасеновац. Разлог томе можемо потражити у чињеници да је ова тема вишедеценијски плански и систематски игнорисана у време ФНРЈ/СФРЈ, као и у нашим односима с Израелом, предводећи политику несврставања и прекида дипломатских односа 1967. године. Неопходно је разумети и јеврејски однос према посебностима јеврејских жртава геноцида у Другом светском рату – Холокаусту. Они инсистирају на јединствености Холокауста спрам свих других геноцида током људске историје, имајући у виду компоненте његове озакоњености, планску свеобухватност, те фазе и аспекте психичког, економског и коначно физичког уништења. Израел се градећи тип новог Јеврејина, те носећи се с егзистенцијалним питањима новоосноване државе, све до фасцинантног хватања и депортације Ајхмана из Аргентине и суђења у Јерусалиму 1961, није свеобухватно суочавао с понорним феноменом Холокауста у Пољској, Совјетском Савезу, Чехословачкој, Мађарској, Румунији па у наставку с језивом листом жртава ашкенаских и сефардских Јевреја, међу којима и оних страдалих с подручја раскомадане Краљевине Југославије.
Недавно, током нашег боравка у Јерусалиму, вођени су постизборни преговори за формирање власти у Израелу. Да ли су резултати изашли у сусрет очекивањима гласача? Колико дневна политика анимира Израелце да се ангажују, те по којим вредностима које заступају се разликују супротстављене политичке опције?
Нажалост, без резултата, консеквентно трећи пут за годину дана Израел излази на изборе. Ниједан блок нема натполовичну већину, а наратив је оптерећен и одлуком о подизању оптужнице против најдуже вршећег дужности премијера у историји земље Нетанијахуа. Идеолошке разлике су се умногоме истопиле, тако да више нема значајне партије левог центра. Данас државотворна Радничка/Лабуристичка партија, која је и неприкосновено владала до 1977. те наизменично до 2001, заједно са још једном, мањом, има пет од укупно 120 мандата, тако да једва прелази изборни праг. Блоковска подела се своди на Плаво-белу партију – странку центра, у коалирању са партијама левог центра и левице, те на Ликуд – странку десног центра, у коалирању с партијама деснице, религиозне деснице и ултрарелигиозним странкама.
Продубљивање друштвено-економског јаза, стамбена политика, образовни и здравствени систем још увек не завређују дужну пажњу међу агендама, док је фокус на односу државе и религиозних заједница у успону. Поново су у први план избили лични обрачуни и безбедносна питања. Видећемо да ли ће наредни круг избора, заказан за 2. март, донети промену у перцепцији. Млади бирачи су прилично резигнирани неформирањем власти што може довести до протестно ниже стопе излазности.
У ком прстену интересовања Израела се налази Балкан?
Не превише упркос географској близини. Балкан је опет доспео под лупу након откривања првих израелских ресурса природног гаса од глобалног комерцијалног значаја у басенима Левијатан и Тамар. Идеја је да се преко Средоземног мора подводни цевни токови, који би ишли дуж Кипра, потом кроз Грчку, једним краком упуте на север, путем вардарске и моравске долине. Тиме се и значај Балкана успиње на лествици овдашњих приоритета. Треба додати и праћење деловања фактора исламског радикализма на ширем подручју Балкана.
Како изгледа културна и научна сарадња наше две земље? Колико Израелци знају о Србији и Србима?
Готово да нема седмице током које се не одржава нека манифестација уз учешће културних радника, уметника и научника. Издвојио бих програме специјализација наших стручњака на међународно престижном Вајцмановом институту (The Weizmann Institute of Science) и годишње Конференције Друштва сефардских студија, у саорганизацији, између осталих, Универзитета Бен-Гурион у Негеву из Бер Шеве и Филозофског факултета Универзитета у Београду. Преводи књижевности у оба правца, пре свега од Ане Шомло и Дине Катан Бен-Цион, приближили су читалачке публике духу народа. По природи ствари, израелска јавност је нешто више упозната с јеврејским културним наслеђем из Србије, односно бивше Југославије. Јехуда Хај Алкалај, претеча ционизма, те Давид Албала, лекар, политичар и циониста, заслужан за ратни зајам 1917. у САД, и чињеница да је Краљевина Србија била прва држава која је у писаној форми подржала Балфурову декларацију нису непознате. Иво Андрић, Предраг Палавестра, Милорад Павић и Данило Киш међу књижевницима. Калми Барух, отац југословенске хиспанистике и међународно реномирани научник у области јеврејско-шпанског језика, затим некадашњи амбасадор СРЈ у Тел Авиву, са Института за књижевности и уметност у Београду Кринка Видаковић Петров, и Елиезер Папо из Центра „Моше Давид Гаон“ за ладино културу, Универзитета Бен-Гурион налазе се међу најеминентнијим научним радницима из области сефардике и писане речи јеврејско-шпанског језика с простора бивше Југославије. Жени Лебл у области историографије југословенског јеврејства. Ово су само нека имена заслужна за културну спону.
Израелци су преокупирани сопственим проблемима. Школовани и у некој врсти додира са Србима имају позитивна искуства и однос према Србији. Пречесто се чује да је Србија земља богата водом, природним ресурсима и на тако изузетном географском подручју. Али очекивати од просечног Израелца да познаје неки европски народ дубље, граничи се с гротеском.
Да ли је у Јерусалиму живо сећање на српско присуство у време Немањића?
Међу онима који су стручно и професионално упућени у тему интересовање за српско присуство у време Немањића је све живље, посебно будући да задужбине, ходочасна и света места нису јасно и довољно обележена. О томе би сестринске цркве требало да се договоре имајући у виду положај, одговорност и представничку позицију Јерусалимске патријаршије. Израелска академска заједница још увек изискује сарадњу у области византологије, што отвара простор и за оживљавање сећања на српско присуство у време Немањића у Јерусалиму. Сигуран сам да ће овоме својски дати допринос и активни учесници Отварања центра на колеџу ОНО, председник Матице српске Драган Станић и директор Архива Војводине Небојша Кузмановић.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *