Зечевизија – Призор српских Термопила

Телевизијски народ једва је чекао да види истинити призор српских Термопила и учествује у откривању новог мита који се у српској души стопио с изворима косовског предања

У 2019. години, која је већ за нама, два изузетна ТВ филма Слађане Зарић – Ратне приче са Кошара и Приче са Паштрика (РТС) – уписала су се у сам врх телевизијске продукције и из темеља покренула национални корпус (укупно око 8.500.000 прегледа до данас!), који одавно није имао прилике да се суочи са пробуђеном сликом своје епохе. Телевизијски народ једва је чекао да види истинити призор српских Термопила и учествује у откривању новог мита који се у српској души стопио са изворима косовског предања. Тај колективни отисак народног искуства назива се архетипом и има облик покретне слике на заслону наше имагинације, кажу Јунг и Владета Јеротић. Видовдански култ доживео је тако нову апотеозу кроз филм о стварној драми и трагедији целог народа, кога је у пролеће 1999. на врховима Проклетија, на границама Србије, јуначки заступао наш млади нараштај. Али и нешто дубоко духовно, што припада српском идентитету: исконску борбу за опстанак. Мит је поново одигран пред нашим очима; Лазар и Милош оживели су у страшном призору. Тешко да је икада ишта уверљивије, драматичније и узбудљивије виђено на нашим екранима. Ми можда још нисмо свесни епских размера драме у чијој смо се матици сви заједно нашли, али то народ зна и осећа и то му се више не може отети из колективног памћења. У томе је заслуга филма као уметничког медијума, чију је главну тему још означио отац документарца Роберт Флаерти; борба за опстанак, survival.

[restrict] У филмовима говоре стварни актери битака на Кошарама и Паштрику, али су у њихово ткиво уткани и јунаци, који су се из крваве збиље преселили у мит. Такав је војник Тибор Церна, који је положио живот на Кошарама и временом прерастао у симбол заједничке жртве једног поколења. Видели смо и филмски призор његове погибије: говорио је да вреди погинути за Србију и гинуо усправно, грудима против душмана, као хомерски јунак. „Он нам је служио за морал“, сећају се у филму његови другови. Он и данас служи за морал. За то се постарао филм, који је величанствена машина за стварање и репродуковање мита. Одавно је откривено да се бит уметничког филма крије у аутентичности и афективном дејству тзв. „утиска стварности“, по коме је сам филм реалистички одливак чулног, чак и кад је фикционални отисак збиље. Моћ кинематографа почива на тој аутентичности, говорио је отац модерног филма Андре Базен, зато он више од свега другог на овом свету „личи“ на стварност. Отуд је и Годар дошао до закључка да добар играни филм мора да делује као документарац. И обрнуто. У томе је једна од дубоких тајни филма, коју је много година после Базена и Годара открила Слађана Зарић: оба њена филма плене својом уверљивошћу, узбудљивим призорима народне одбране епских размера и средствима веродостојне евокације ратних збивања; ту више не раздвајамо Тибора од Хомера.
Филм не може променити геополитику, али и те како може мењати свест и то наши „пријатељи“ из Вашингтона и Лондона добро знају. Довољно је само гледати живу истину Кошара и Паштрика на екрану, не фикцију него праву правцату истину о нашем оружаном отпору и потпуном моралном тријумфу над злом; филмски мит натопљен веродостојним призором, збиљом од које застаје дах и пред којом све друго постаје неважно; морално прочишћење које би прописао сам творац Поетике. Ово је права уметничка фикција, дакле играни наратив par excellence, зато што ништа не измишља, ничим не манипулише, ништа не соли, већ – сасвим аристотелски! – подражава радњу која се догодила и то тако да та радња делује као стварност сама. Један од учесника чуда на Паштрику (26. мај – 10. јун 1999), војник Андрија Лукић каже: „Филм о биткама за Паштрик, који је емитован у недељу увече на РТС-у, снимљен је изванредно! Све је тако аутентично, да просто не би могло боље да се сними, нити уради.“ Даље Лукић описује како је још једном прошао кроз сав пакао ове битке, сада заједно са милионским гледалиштем, које до тада није било свесно ове националне драме. Такав пример редак је у историји филма, редак у целој историји приказивачких уметности јер открива дубоки, древни смисао уметничког преображаја. Што се филма тиче, „базеновско дејство“ стварносног призора дословно се открива у Лукићевом исказу. Сва је прилика да овде на делу посматрамо дубоко јединство чулне стварности и чулне илузије (филм) у тренутку у коме и једно и друго срастају у велики знак не у издвојеном, апстрактном времену и простору него у конкретној датости, како је сваки прави мит разумевао Мирча Елијаде. Речју, Кошаре и Паштрик постали су национална знамења и захваљујући дејству филмског призора, које је створила Слађана Зарић. Стога је њен диптихон и најбоље што је у домаћем ТВ програму виђено у 2019. години.
А то је много више од филма. То је извесни метафилм, надзнак у коме распознајемо једно време у његовом тоталитету, у античком јединству етичког и естетског. Више од филма је свакако и питање које нам лебди на уснама од почетка: показује ли ова херојска одбрана да није тачно да смо најгоре поколење Срба одвајкада? Кошаре и Паштрик, у стварности и на филму, изненада нам показују да ствари не стоје тако: да из дубине душе народа расте снага кадра да нас поведе напред.
Да измени ток историје.

[/restrict]