Учитавање могућег смисла – ДОМАЋЕ ПОЗОРИШТЕ АПСУРДА

Драматургија је обогаћена једним елементом који се код класика не среће. Они су се са злом постојања носили на ванвременој равни, док су се према текућим друштвеним приликама држали са очајничком равнодушношћу. Наши су импровизатори-аматери у спорење са судбином убацили отров међусобне нетрпељивости. Излаз је у уништењу супарника, у његовом физичком склањању са сцене

Садашње спорење на делу јавне сцене има неке одлике театра апсурда: дијалог је сведен на аутистичко надвикивање, општење је онемогућено одбијањем да се саговорник уистину разуме, сви говоре а нико никог не слуша, радња се не помера ни у једном правцу, општење је дошло на раван опсесивних реплика, заплет не тежи разрешењу пошто је метафизичке природе, свако изводи своју нумеру егзистенцијалне тескобе, затечени безизлаз има космичке размере, учесници игре су пристали на тапкање у месту и врћење у затвореном кругу… Мајстори жанра, Бекет, Јонеско и Адамов (Адамов најмрачнији, ваљда зато што је словенског порекла), поигравали су се са проклетством постојања на даскама које живот значе, док смо ми, необазриви читаоци и гледаоци медија, наведени да мучне игроказе свакодневно пратимо на политичкој арени, и да завидимо срећницима искљученим из полиса, које су Грци звали идиотима.
Драматургија је обогаћена једним елементом који се код класика не среће. Они су се са злом постојања носили на ванвременој равни, док су се према текућим друштвеним приликама држали са очајничком равнодушношћу. Наши су импровизатори-аматери у спорење са судбином убацили отров међусобне нетрпељивости. Излаз је у уништењу супарника, у његовом физичком склањању са сцене. Тако наступају они који су на одговорним положајима, тако и они који би да их потисну, е да би заузели њихова места. И ту нема основних претпоставки међусобног уважавања, ни предуслова за размену мишљења. Речи се добацују преко зидова, а преносе их попростачена гласила и друштвене мреже са јединим циљем да нанесу увреду. Сва су средства допуштена, од недоказаних оптужби до произвољних сумњичења и подметања. Судске власти се тим предметима не баве, не потврђују доставе нити их обезвређују, чиме, ваљда, желе да истакну резервисаност према театарској фикцији: слобода измишљања у позоришту апсурда је загарантована и неограничена.
Животни простор је затрован тим наплавинама сурове мржње; један слој стварности се уздигао изнад свакидашњице и освојио статус мета-реалности; рекло би се да учесници представе перверзно уживају у загађеној атмосфери. У средишту игре су власт и њена вајна опозиција. Противник је противнику крив што уопште постоји. Неодољива мржња не види даље од себе и нема куда из себе. Стање уклетости и зачараности дође као домаћа подврста оријенталног фатализма, али је садашњу ударну снагу добила уплитањем Запада у наше ионако замршене, прошлошћу оптерећене односе и везе. У ваздух који дишемо, у храну коју једемо, у оно што знамо и мислимо, убачени су свакојаки и дугоделујући отрови. Поред ослабљеног уранијума, ту су експлозивна пуњења пропагандне лажи, отвореног презира, неодговорних сумњичења и бахатих пресуда, без саслушања окривљених. Запрашили су нас онако како се, у лето, засипају мочваре насељене комарцима, проглашени смо за криминогено чудовиште на маргини цивилизације, и уместо да се, облаћени, здружимо у отпору према светским силеџијама, ми смо лаж и омразу усвојили и почели је делити између себе, па гледамо како једни другима да напакостимо. Неки чак говоре да је бомбардовање из 1999. било оправдано, да смо добили што заслужујемо. Стокхолмски синдром, на нашем тлу, има плодну подлогу у рајетинском мазохизму и инфериорном прихватању свега што долази од богатијих и јачих.
Ту, ванживотну и противживотну конструкцију тешко је демонтирати: у стварном животу, мржња пролази кроз различите фазе, мења се и преображава, бива да пређе у трпељивост, па и у своју супротност, у пријатељевање, док у виртуелним условима таквог развоја нема. Затворена у себе, мржња је етернизована. То посебно долази до изражаја у нападима на тренутне носиоце власти. Она је крива за све што је несрећно и ружно у свакидашњици, крива за сопствене и туђе грешке, па и за наш неудобан геостратешки положај. Оптужбе се изричу са емотивном острашћеношћу која уноси додатну збрку и муку. Реч емоција је некад означавала стање вансебности, закочености и безизлазности, и данашњи полемичари као да желе потврдити то, првобитно, у међувремену ублажено значење појма. Неконтролисани изливи продубили су јазове и умножили мрежу подела. Расцепи из грађанског рата 1941–1945, и сукобљавања из деведесетих, настављају се са новим образложењима и у новим правцима. Суштинска питања нашег тешког положаја по правилу се не додирују: из страха, из немоћи да се о њима рекне нешто сувисло, или из неодговорности.
Ми смо, математичким језиком говорећи, зависна променљива у односу према оној вишој, независној. То је, управо тако, предочено нашем некадашњем председнику кад му је речено да не постоји јасан и коначан протокол захтева које мора испуњавати, него се очекује да помно следи тежње и потребе моћника, да им се покорова. Сабијенима у тескоби, затворенима у загради, остало нам је да се иживљавамо на ближњима, да на њих изливамо зло и несрећу примљену споља. Најлакша жртва тог притиска је, разуме се, тренутна власт; у земљи оспореног суверенитета и поништених граница она је у положају принудне управе, што и од себе мора крити, настојећи да у наметнутим околностима уради понешто добро и корисно. Њени грлати противници то не узимају у обзир: они би да се докопају и такве, окрњене и понижене владавине, без предлога који би нам вратили достојанство. Испада да је власт слатка каква год била, и у каквим год се условима упражњавала.
Животи нам се кувају у Папеновом лонцу светског поретка. У кухињу повремено навраћају трећеразредни изасланици кулинарског мајстора, колико да се поздраве са завађеним странама; бољих савезника од домаћих мрзитеља тешко да могу и замислити. Мржња ради за њих, а ми против себе.

*
… Са бесомучном мржњом често сам се, у свом веку, сусретао. Многе су се ствари промениле нагоре и набоље, а она је и даље иста. Остаде ми, у сећању, разговор са једним словачким новинаром из седамдесетих година прошлог века. Боже благи, колико је он мрзео Чехе! Седели смо у бучној братиславској кафани, ближила се поноћ. Пили смо пиво и залагали се кришкама препеченог хлеба премазаног белим луком. Изврстан укус тог хлеба мој случајни и успутни познаник загорчавао ми је просипањем зајапуреног беса. Чеси су му били криви за све тегобе личног и јавног живота. У једном тренутку, престадох да играм улогу захвалног и неупућеног слушаоца, и напоменух да ниједан народ, у целини, не може бити толико лош да би заслуживао смртоносну паушалну пресуду. Постоји један ступањ уопштавања који малу истину претвара у Велику Лаж. А довољан је један племенит Чех, или Немац, или Рус, да би искупио милионе својих несавршених сународника. Из обзира према таквим појединцима, морамо се уздржавати од неправедних и брзоплетих заокруживања.
Моје умовање баци саговорника у немоћни очај: „Добро, нећемо о томе, ви говорите као да сте пронашли камен мудрости.“
Не верујем да ме одликује велика мудрост, него, просто, покушавам да мислим. Мишљење је процес који све, свашта и свакога узима у обзир.

*
И ту нема помоћи, али има начина. Он је у заснивању сатиричке варијанте театра апсурда, у беспоштедном исмевању, карикирању и изобличавању сукобљених страна. Хумористима и глумцима се нуди богата грађа за свакодневно изобличавање. Довољно је да поделе више или мање препознатљиве маске и да ономе што већ слушамо и читамо дадну мало јачи нагласак. Глумци би ту свакако били кориснији него у стварној политичкој борби, а публика би се смејала смехом који ослобађа.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *