Трећа рунда

Ко (не)ће бојкотовати предстојеће парламентарне изборе и какву улогу у томе имају посредници са Запада

У идеалном свету, власт би на власти желела да остане зато што мисли да је то најбоље за народ и државу, опозиција хоће у власт јер верује да би у корист народа и државе радила (још) боље, а страни посредници би се у наша посла мешали само због своје искрене намере да нам помогну у ономе што сами не можемо без њихове помоћи. Авај. Политика је, не само наша, таква врста работе да је свакоме горко јасно да смо од овако идеалног света безбедно удаљени таман толико да га никада нећемо достићи, што ће рећи да се власти на власти углавном остаје зато што је тамо слађе него у опозицији, опозиција би из истоветног разлога да престане то да буде, а странци, поготово они са Запада, нису овде зато што би нас да усреће већ да остваре своје интересе.
И то је нажалост, иако ништа ново свиме овиме нисмо открили, онај болно очигледни, али свеједно неопходни контекст који нам помаже да разумемо чему су имале да послуже, и шта су нам донеле, три рунде преговора власти и дела опозиције уз посредовање Европског парламента, и пропратни разговори тих европосланика с оним делом опозиције који с актуелном влашћу не жели да преговара директно, поручујући ваљда тиме да је права опозиција, шта год то тачно значило, за разлику од оне лажне која с влашћу преговара. Као да је о нашим унутрашњим питањима препоручљивије и пожељније разговарати с неким са стране, но на ту је околност, својим једва приметним гласом усред свеопште буке, пажњу скренула само Демократска странка Србије Милоша Јовановића, одбијајући да учествује у разговорима у којима ће арбитрирати инострани фактор.

[restrict]

ЗАКЉУЧЦИ Међу закључцима треће (и уједно последње предизборне) рунде дијалога власти, оног дела опозиције који је хтео да разговара и са њом и са странцима, и тих странаца из Европског парламента у виду Немца Кнута Флекенштајна, Словенке Тање Фајон, Словака Владимира Билчика – није ово израз било какве ксенофобије већ наглашавање те неспорне чињенице да њихови интереси нису нужно подударни с нашим, то јест ако смо већ сагласни да не живимо ни близу оног идеалног света који споменусмо – у први план је истакнут договор о одлагању редовних парламентарних избора у Србији идуће године (који, узгред буди речено, још нису ни заказани) па ће они, уместо у марту као што се спекулисало, бити одржани негде при крају предвиђених законских рокова, дакле, крајем априла или почетком маја наредне године.
Тиме је и директно одбачен захтев оног дела опозиције окупљеног око Савеза за Србију Драгана Ђиласа, Вука Јеремића и Вука Обрадовића да избори буду одржани још касније (уз остале пропратне услове, биће речи-две и о томе), што је вредно похвале утолико што би нас алтернативни сценарио водио у директно кршење Устава Србије и рокова које је он предвидео са осталим пропратним законима, а то би био волунтаризам са врло непредвидљивим, па зато и крајње опасним могућим последицама.
Уз то благо одгађање незаказаних избора, договорено је и да се предузму мере чији би циљ требало да буде релативно релаксирање затроване медијске сцене и канцерогене јавне атмосфере линча неистомишљеника од кога – релаксирања, видећете уосталом – неће бити ништа: именовање „три плус два“ нова члана Регулаторног тела за електронске медије (РЕМ), доношење новог прописа за јавне медијске сервисе, и оснивање Надзорног одбора у Народној скупштини.

ПОПУСТЉИВОСТ ВЛАСТИ Све у свему, прокоментарисаће председник Србије и владајуће Српске напредне странке Александар Вучић уз обилну дозу ироније, „све што је тражено, власт је дала више (…) зато што сам ја попустљив човек“, који се уз то и „не плаши конкуренције“.
Иронија на страну, оваквом својом попустљивошћу – попустљив као лисица – Вучић је заправо убио две муве једним ударцем. Прва: из Европске уније добио је зелено светло за изборе у Србији које је и прижељкивао. И друга: поделио је опозицију на противнике и заговорнике бојкота и тиме пред њом широм отворио непривлачну перспективу међусобног рата до истребљења.
Што се првог тиче, прилично недвосмислене поруке упутио је Словак Билчик, иначе известилац Европског парламента за Србију, који је после треће рунде поручио да је „начињен важан напредак према слободним и фер изборима у Србији“. И још: „Јасно кажем да релевантан политички рад мора да се одвија на првом месту у институцијама које су за то намењене, а то су парламент и избори… Мислим да смо доста напредовали прошле недеље.“

ЗА БОЈКОТ И ПРОТИВ ЊЕГА Управо је на овој линији продубљена и подела унутар ионако фрагментисане опозиције, о чему јасно сведоче реакције које су одатле стигле.
Председник Народне странке и председавајући Савеза за Србију (СзС) Вук Јеремић, тако, рекао је после састанка са европарламентарцима да се „вечерас завршила илузија“ о одустанку од најављеног бојкота. „Нема никакве дилеме да ће СзС остати при одлуци да бојкотује изборе“, рекао је Јеремић и поновио захтеве да избори буду одржани за „најмање девет месеци“, а уз то и да „то неко заиста независан надзире. То не може бити влада Ане Брнабић, то мора бити нека врста прелазне администрације“ каква, примећујемо успут, ни сама не би имала ни трунку демократског капацитета какав јој је ваљда неопходан да би онда могла да организује некакве демократске изборе.
На сличном трагу и активиста Удружења „Један од пет милиона“ Срђан Марковић каже „за нас је ово шаргарепа и све што је постигнуто је упитно јер не постоје јасни мерни алати који би могли да потврде да ли ће договорено бити имплементирано и спроведено“.
С друге пак стране Покрет слободних грађана (ПСГ) саопштава како сматра „да у овом тренутку не треба бити превише циничан и негирати постигнути напредак“ – ово додуше уз ограду да не треба бити „ни наиван па не имати у виду да за власт у Србији кршење договора не представља никакву новост“, али и уз поруку међународног секретара ПСГ-а Натана Албахарија да су уз помоћ европосредника „успели да постигнемо договор око главних услова за изборе које смо поставили“ – а и Странка модерне Србије (СМС), то је иначе она странка за коју нико није гласао на прошлим изборима јер тада није ни постојала, али је то није спречило да у међувремену добије посланички клуб у Скупштини Србије, саопштила је с одобравањем да трећа рунда „резултује додатним помацима“ и да „сви учесници дијалога и европски посредници сматрамо да је постигнуто довољно. Није, наравно, постигнуто све, јер није ни могло бити“.
Уз све остале који ће на предстојеће изборе сигурно изаћи – од Чедомира Јовановића или Ненада Чанка до Војислава Шешеља, на пример – све ово упућује на прогнозу да ће планирани бојкот избора остати непримећен и да ће се стога претворити у мешавину мртворођенчета и политичког губилишта његових заговорника. Све и ако се Вук Јеремић својевремено досетио, уистину, бриљантне тврдње да се успех бојкота „неће мерити излазношћу“…

ЕВРОПСКИ МОТИВ Заговорници бојкота искусили су и јавну критику својих европских саговорника – „Флекенштајн је поручио да је заједничка порука представника Европског парламента као посредника у дијалогу да бојкот није добар пут (…) и изразио наду да ће они који најављују бојкот размислити још једном, уз напомену да би им он био захвалан да промене одлуку“, пренела је ТВ Н1 – што нас и доводи до питања зашто су одлучили да стану на овакво, а не на сасвим супротно становиште.
Искључимо ли могућност да су у својим поступцима искључиво руковођени нашом добробити, као мотив преостаје њихов интерес у нашој земљи, онај који може али и не мора да се подудари са нашим интересима. Па, какав је тај њихов могући интерес?
Њихово противљење бојкоту и истовремена подршка одржавању избора, и то избора на којима је једино питање колико ће тачно бити убедљива победа листе Александра Вучића, такви су наиме расположење бирачког тела и технологија изборног инжењеринга коју је он усавршио до перфекције, представљају јасан показатељ да им баш такав сценарио и одговара. Зашто? О томе може само да се нагађа, а могући одговори крећу се од насушне потребе нестабилне Европске уније за стабилношћу на овом простору, до очекивања која ЕУ можда има од Вучића а која он може да им испуни само ако сам код куће има довољно стабилну ситуацију.
С тим што се баш овде помаља и супротна могућност, наиме, да европосланици играју и дуплу игру, и да својом садашњом кооперативношћу постављају темеље за будућу дестабилизацију Србије ако им њихови интереси то наложе у неком тренутку, на пример, тако што ће саопштити да власт није испунила оно на шта се обавезала и тиме доведу у питање кредибилитет наших избора, пошто смо им већ пружили прилику да они о томе одлучују; сви ти критеријуми ионако су довољно произвољни да могу у било ком тренутку да оду на било коју страну. И управо се у постојању овакве могућности и види та опасност коју са собом доноси уплитање иностраног фактора у наша унутрашња питања, а поготово оног страног фактора с којим имамо трагично жалосна искуства. То уплитање сада је Вучићу дало извесну тактичку предност, али би, у неповољном али не и незамисливом развоју догађаја, Србији и те како могло да се олупа о главу.

[/restrict]

2 коментара

  1. unutrašnji dijalog

    Ko (ne) če bojkotovati predstojeće parlamentarne izbore, i kakvu ulogu ima inostrani faktor koji posreduje u pregovore vlasti i opozicije da se prekine bojkot i izadje na izbore:

    STRANI POSREDNICI hoće da ostvare svoje interese (SAD, EU, Nato) na Balkanu. Zato je njima bitno da svi (pozicija-opozicija) izadju na predstojeće parlamentarne izbore u Srbiji, jer su neki ciljevi, kao što je finalizacija Briselskih pregovora o Kosovu (KiM), pred svršen čin. Da bi izašla opozicija na izbore (patriotsko-suverenistička, demokratska…) ona traži da se ispune neki uslovi koji nisu u skladu sa demokratskim normama izbornog sistema: ramnopravan tretman u medijskoj kampanji, deblokada-pristup medijma i druge tačke po zahtevu.

    Jedan vrlo bitan propust koji figurira dugo vreme, a treba da se ugradi u izborni sistem, tiče se nacionalnih interesa, je “izlazak najmanje osamdeset posto glasača Srba (srpskog naroda)” – da se blokira-onemogući zloupotreba “korišćenja” nacionalnih manjina za osvajanje vlasti, na štetu nacionalnih interesa SRB (po modelu Zajeva u MKD koji je uz pomoć albanskih stranaka-glasača došao na vlast. …
    Šire obrazloženje u nastavku? Hvala na razumevanju. … (nastavak)

  2. (nastavak) u. dijalog

    (nastavak u. dijaloga)

    IZBORNE USLOVE treba dopuniti sa još jednom tačkom, a to je da se na glasačkim listićima i u ličnim kartama naznači, pored ime i prezime –
    i NACIONALNOST, MANJINSKA PRIPADNOST glasača, zbog statističke evidencije i uvida u biračke spiskove, da se vidi procentualno koliko je glasača Srba, koliko Albanaca, Roma, Bošnjaka…glasalo? Na osnovu čega može da se ustanovi PROFIL-PRIPADNOST GLASAČA koji su realizovali izbore, i da li ima nelegalnog kršenja pravila (zloupotrebe) izbornog sistema? Postoje indicije da ima. Na primer, na prošlim izborima za predsednika Srbije, od 4 miliona gradjana sa pravom glasa Vučić dobio 2 miliona glasova, od tog broja možda 40% nisu Srbi. Pretpostavlja se da je ogroman broj Albanaca sa juga, Beograda i Srbije glasalo za Vučića jer je Kosovo Briselskim sporazumom dobilo sve atribute albanske države, Glasali su i mnogi Bošnjaci, citiram izjavu na TV Muharema Zukorlića: Ako Vučić ispuni “obećanja” koja je meni dao u razgovorima – pozvaću sve Bošnjake da glasaju za Vučića? Romi su takodje mnogi glasali… jer im je Demografski Savet (predsednik Vučić) omogućio dečji dodatak: za 3 dete 12.ooo. hiljada svaki mesec, za 4 dete 18.ooo., za 5 dete 18.ooo. dinara – a kod Srba vlada bela kuga, koji najmanje dobijaju (tradicionalizam i Zapad-EU standardi diktiraju natalitet). Da ne nabrajam i druge privilegije koje oni imaju u odnosu na Srbe, iako su svi totalno ramnopravni, samo što mnoge enormni natalitet gura u siromaštvo. Posebno je nerazumno i deluje autošovinistički da Srbija u zvaničnoj formi preko medije i zvaničnika koji vode socijalni resor propagira da su Romi diskriminisana manjina, što je apsolutno netačno i izmišljotina.
    NA OSNOVU IZLOŽENOG OBRAZLOŽENJA, ZAKLJUČAK JE: Da ima kršenja izbornih pravila i zloupotrebe – da se na parlamentarnim izborima koriste i nacionalne manjine za preuzimanje vlasti (kao što je Zajev u MKD preuzeo vlast uz pomoć Albanaca…), što je vrlo štetno po nacionalne interese i suverenitete-integriteta države (primer Kosovo i drugi destruktivni i separatistički potencijali)?
    ZATO JE POTREBNO, da ponovim, da se na glasačkim listićima i u ličnim kartama, pored ime i prezime, naznači i nacionalnost, manjinska pripadnost zbog statističkog uvida u strukturu glasača, zbog zaštite nacionalnih interesa Srbije. …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *