То ће већ бити Унија

Да ли би 2025, на 1700. годишњицу Првог васељенског сабора, стари западни папа и нови источни могли да реализују вишедеценијски екуменистички пројекат – формирање једне синкретистичке и глобалистичке псеудохришћанске религије и њене псеудоцрквене организације

Да ће у украјинском црквеном питању цариградски патријарх Вартоломеј брутално погазити бројне каноне Цркве, постало је јасно већ после његовог иступања на Сабору епископа Цариградске патријаршије, септембра 2018. У подробној анализи овог Вартоломејевог говора, протојереј Андреј Новиков је показао како је том приликом цариградски првојерарх прогласио „Васељенски Патријархат за Први Престол Православља“ који „проповеда тајну Саборне Цркве у Исусу Христу, целом свету и у свим временима“. Парафразирајући почетак Јеванђеља Св. Јована о Богу Логосу као творцу света и даваоцу живота (Јн. 1, 1–4), Вартоломеј је „Васељенску Патријаршију“ назвао „почетком Православне Цркве“, у њој је „живот и тај живот је светлост Црквама“, услед чега „Православље не може постојати без Васељенског Патријархата“.

У ПАПСКОМ ГОРДОУМЉУ Из мистичког примата Цариградске патријаршије над другим аутокефалним катедрама, Вартоломеј је извео читав низ ексклузивних права Фанара у административној и судској власти а која се протежу на целу васељенску Православну цркву. Према његовим речима „Васељенска Патријаршија“ једина располаже „апостолским привилегијама“ и „канонском јурисдикцијом“ над целом Црквом у питањима: сазивања свеправославних сабора, признања и додељивања аутокефалности, „очувања јединства и међусобног општења Помесних Цркава“, „ширења Православља у свету“, „довођења ствари у црквени и канонски ред“ и најзад, у праву цариградског патријарха да као апелациона инстанца „решава спорове међу епископима, свештенством и митрополитима других патријаршија.“
Протојереј Андреј Новиков је упоредном анализом недвосмислено показао како Вартоломејева апологија искључивих привилегија и права Цариградске патријаршије представља, заправо, пуку рецепцију кључних постулата западног папизма, формулисаних у конституцији Pastor Aeternus Првог ватиканског концила. Сходно томе, Сабор епископа Цариградске патријаршије је уместо апостолског учења да „смо ми многи једно тело у Христу“ (Рим. 12, 5) богослужбено општење са Фанаром прогласио за једину меру јединства Православне цркве, те канонске исправности сваке помесне цркве. Тиме је, речју Св. Јустина Ћелијског, у папском „гордоумљу“, цариградски патријарх именован за Vicarius Christi на земљи, па је свет на почетку трећег хришћанског миленијума добио двојицу намесника Христових на земљи, једног у Риму, а другог у Инстанбулу, који су својим папистичким учењем обзнанили да истинској глави Цркве (Еф. 1, 10), Богочовеку Христу нема места на земљи.

БРИСАЊЕ ДОГМАТСКИХ РАЗЛИКА После објављивања источнопапистичког тумачења мистичке и црквеноправне позиције Цариградске патријаршије, морало је из угла двомиленијумске историје Цркве бити јасно да амбиције Фанара неће задовољити ни противканонско отимање територија под јурисдикцијом Руске цркве, нити формална потврда помесних цркава искључивог права цариградске катедре да признаје и додељује аутокефалију.
Пошто је папство добило, поред старог западног, и новог источног Vicarius Christi, онда је јасно да је унија двојице Христових насмесника на земљи главни и последњи циљ у реализацији вишедеценијског екуменистичког пројекта формирања једне синкретистичке и глобалистичке псеудохришћанске религије и њене псеудоцрквене организације. Да Ватикан и Цариград раде на томе показала је изјава надбискупа Челестина Миљореа, апостолског нунција у Русији, како се „нада да ће се одржати Васељенски сабор“, што корелира давнашњој изјави шефа одељења за информисање Цариградске патријаршије, о. Доситеоса Анагностополоса, како Фанар планира да 2025. на 1700. годишњицу Првог васељенског сабора, организује нови васељенски сабор. Истовремено, према информацији са портала „Савез православних новинара“, цариградски првојерарх је ових дана пред светогорским монаштвом изјавио како између православних и римокатолика „не постоје никакве догматске разлике“, што је по угледном руском свештенику Всеволду Чаплину јасан доказ да се Вартоломеј „одрекао истинског хришћанства“.

ПИТАЊЕ СВИХ ПИТАЊА Протојереј Всеволд Чаплин не искључује, међутим, могућност да на неком будућем „тзв. међухришћанском сусрету, папа Франциско и патријарх Вартоломеј саопште како успостављају литургијско општење или како не постоје нерешене догматске противречности између католика и православних“. „То ће већ бити унија“, објашњава руски свештеник, те закључује „како се све то може догодити без одлука сабора, без широке расправе, једноставно самовољом садашње главе Фанара“.
Став једног од српских епископа, изречен у његовој тек објављеној књизи, како циљ екуменистичког дијалога не треба да буде „повратак свих у окриље Православне цркве“, несумњиво показује да се у деценији пред нама у епископату помесних православних цркава главна борба неће водити на питању статуса лажне цркве на Украјини већ изнова на питању свих питања – одбрани чистоте Правоверја. У служби Новомученицима српским, који су страдали од усташа верних Ватикану, Св. владика Николај нам поручује ко је победник у тој борби: „Ој, страдалци нови под хумкама влажним, победа је ваша над Хришћанством лажним!“