Почетна / Колумне / Светионик – Монтенегро само ради свој посао

Светионик – Монтенегро само ради свој посао

Бока Которска детаљ, фото Н.М.

Гријеше који мисле да је циљ новог закона да се опљачка цјелокупна имовина Српске православне цркве, па чак и цркава по Боки које 1918. нису ни биле у саставу Црне Горе. Циљ је да се истријеби мисао на српском. Јер је мисао на српском свједок црногорске прошлости. Црногорска садашњост то не може својој генерисаној будућности да дозволи

Иако је лијепо било договорено да нико не шенлучи у ноћи 21. маја 2006. године – Монтенегрини дебото усташе, и у историјској еуфорији прогласише побједу на Референдуму.
Онако, на кварњака.
Гледали смо у директном преносу како се унезвереним лидерима српске опозиције појављују шојићевске реплике изнад глава („Шта се догадја?!“), јер је било договорено да страна која побиједи почне да слави тек након званичне објаве резултата.
Но српски лидери нису били дорасли историјском тренутку. Дали су кози да чува купус, што је касније показала пообимна Бијела књига, дословно састављена од доказа о покрадености Референдума. Назовилидере је појео страх када су скапирали – чим се Црна Гора те ноћи зацрвењела од новоуведених застава – да ће бити крви ако Србе позову да од крађе и похаре бране своју кућу.
Те су ноћи кренула кола низа страну. По Србе у Црној Гори и Боки.
Уведена је химна са стиховима ратног злочинца, кодификован је лингвистички непостојећи црногорски језик, признато је Косово*, најмања ЈУ република уведена је у НАТО мимо воље већине, Срби су изузети из државних институција, српски писци избачени из школских програма, ПТТ марка од мора до Дунава поскупјела је са 25 на 90 центи, и томе слично, да би се у наше дане Срби о јаду забавили да ли ће пред крај 2019. године официјелни Монтенегро изгласати закон о одузимању свих храмова Српске православне цркве изграђених прије 1918, чиме би српству била одрубљена глава.
Шта би било да су се 21. маја 2006. године српски лидери призвали, и пред камерама лупили шаком о сто!
Шта би било да су повикали: Превара! Није тако договорено! Сви на улице!
Немам појма.
Иако промишљам политички, не бавим се политиком, и немам ту врсту одговорности.
Бити лидер, макар и опозиције, доноси повластице и добар комад лагодног живота, али доноси и обавезе. Зато су неинтелигентни лидери дупло зло.
Као и ови наши данашњи.
Црногорска је власт склопила уговор са Римокатоличком црквом, Исламском вјерском заједницом и са Јеврејском заједницом, дочим је СПЦ игнорисана као црква иако је управо она створила Црну Гору.
Гријеше који мисле да је циљ новог закона да се опљачка цјелокупна имовина Српске православне цркве, па чак и цркава по Боки које 1918. нису ни биле у саставу Црне Горе.
Циљ је да се истријеби мисао на српском. Јер је мисао на српском свједок црногорске прошлости. Црногорска садашњост то не може својој генерисаној будућности да дозволи. Фашизам се у финалној фази одјева у антифашизам, црно преко себе облачи маску бијелу.
И док се свијет полако распада, уз подршку Запада неко ко није на свој условно речено језик до 21. вијека превео Библију – жели да сатре коријен из кога је израстао. Зашто? Ето, не допада му се. Одлучио је да никне из другог коријена. Ово што чини Монтенегро не може се упоредити чак ни са болном промјеном пола. Ово је промјена кода, болна за оне који не желе да се поунијате, за почетак. На наше се очи одвија болна промјена кода за све који би да славе и љубе вјеру прађедовску.
По слову највишег правног акта неке државе, по Уставу Црне Горе, црква је одвојена од државе и држава нема право да се мијеша у црквена питања. Цркве саме одређују своје устројство.
Сад се нашао Монтенегро да буде историјски паметан, попут још једне Независне Државе из нама знане прошлости.
Да до истраге (стварног или симболичног покоља) родоначелних Срба у Црној Гори не би дошло, за 21. децембар 2019. заказан је свеопшти црквено-народни сабор у Никшићу, с литијом у којој ће бити – не први пут у историји – ношене мошти Светог Василија Острошког.
Природно је да чудотворне мошти сабирају народ.
„Ако разговор није могућ“ – рекао је владика будимљанско-никшићки Јоаникије уочи доношења спорног Закона о слободи вјероисповијести – „онда свак остаје на свом мјесту и бори се за ону визију правде по својој дужности, и пред нашим прецима, и пред потомством. Не можемо одустати од борбе за наше светиње.“
И овдје би био крај онога што сви у Боки Которској и Црној Гори са зебњом очекујемо – да се на насловним странама српских новина није у међувремену појавила вијест о томе како мошти Светог Саве можда и нису спаљене на Врачару?
Писац Владимир Арсић дуго је проучавао алогичности у вези са легендом о претварању у прах земаљских остатака стуба нешег кода – Светог Саве: мјесто спаљивања, сачувана десна рука у ман. Милешева, и мистериозне мошти у црногорском ман. Ждребаоник, надомак Даниловграда, близу Острога. По вјеровању, у манастиру Ждребаоник налазе се мошти Св. Арсенија Сремца – насљедника Савиног на мјесту архиепископа, што је по Арсићу немогуће, јер су мошти Св. Арсенија Сремца уништене у 18. вијеку о чему постоје записи у Пећкој патријаршији. Занимљиво је и то да се изнад моштију Св. Арсенија Сремца којему недостаје рука, можда баш она која се чува у Милешеви, налази икона са ликом Светог Саве.
Влада Арсић ми је у Херцег Новом причао о разговору са Душаном Биговићем, синовцем преминулог професора Богословског факултета у Београду, у вези са шокантним догађајем којем су присуствовали митрополит Амфилохије и проф. Биговић.
Деветог новембра 2013. уочи славе Светог Арсенија Сремца приступило се у манастиру Ждребаоник пресвлачењу моштију. Када је откривена глава, сви су застали у чуду јер је на челу изнад десне сљепоочнице писало: Свети Сава, архиепископ српски. Митрополит је тражио лупу. Да види да можда не пише: насљедник Светог Саве. Али није тако писало, прича ми Арсић, чији роман пун речених података излази почетком наредне године за „Лагуну“. Деветог новембра 2013. одлучено је, након дугог разгледања, да се глава прекрије и остави како је и била.
Написао сам Влади писмо у коме сам казао да је, дакако, подигао буру, за коју се не зна да ли ће одувати мит, или ће пак – у одсудном тренутку – баш сада, у српској Црној Гори пројавити Светог Саву, главом и брадом оног који је прије 800 година у Боки Которској, на острву Михољска превлака основао Зетску епископију, претечу Митрополије црногорско-приморске, кичму данашње Црне Горе.
Да ли је у моћи моштију Светог Василија Острошког да помири завађену браћу? Вјерујем да јесте. Рационално гледано никако, али чудом може, као што је и Свети Сава мирио раскол над закрвљеном браћом.
Пазимо.
Јевреји вјерују да ће пророковани месија доћи.
Откриће над открићима, зар не, био би чудесни проналазак Ковчега завјета, баш у наше вријеме.
За једне би тај проналазак био фалсификат, и доказ како се приближило царство онога чије се име не помиње, и који мора да се зацари у новом храму у Јерусалиму.
За такове би и чудесно пројављивање – на спас Црне Горе и Србије – моштију Светог Саве био фалсификат.
Али за нас не би.
Свети Сава је ионако унутар Светог Василија Острошког. А он ће 21. децембра, ако Бог да, у мору народа, собом освештати Црну Гору.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *