Светионик – Бока Бокељима

Данас над Боком влада терор да се сви дебото монтенегризујемо, што је оксимором, што је контра правила, што је контра регула. Немогуће је да у културном смислу Подгорица буде главни град граду Котору

У Боки Которској већински живе Срби, потом Црногорци, Хрвати и остали. Ову тврдњу нећу поткријепити никаквим статистичким подацима, нити ћу се позвати на званичне изворе од на примјер пописне врсте.
Намјера ми је да казујем као стари Бокељ, као човјек који је много тога генерацијски упамтио, те и даље гледа око себе како се то у једном од званично најљепших залива на свијету дебото одвија живот.
У заливском смислу то уједно значи и идиличан суживот.
Имам пријатеље и међу Црногорцима и међу Хрватима, дочим у години у којој је Боку запљуснуло највише муслимана – што радника на грађевини што туриста у новијој историји – не могу да кажем како познајем више од пет заливских припадника исламске вјероисповијести. Очито је да ће се то промијенити, јер ми се концем сезоне први пут догодило да муслиманка у марами постави на енглеском питање да ли може да изнајми простор Књижаре Со да би се њих дванаестак ту помолило? Тиме је симболично пређен праг, што се мене тиче. Осјетио сам како ме у потиљак са књижарске иконе гледају Свети Симеон и Свети Сава и како ме, Боже прости, теолошки чикају да ли бих освештану бутигу расвештао ако бих одобрио да се у њој, можда и пред муштеријама, чује исламска молитва? Љубазно сам рекао фурештој и вјерујућој жени да класична књижара није право мјесто за молитвене активности, те да њу и остале вјернике молим да пронађу неко друго прикладно мјесто, као што би то по прилици могао да буде градски парк, на пет минута хода од главног трга.
Заливски Хрвати су, оставимо ли по страни чињеницу да многи иако католици обиљежавају славу, изузетно културан свијет. Све што има везе са традицијом од 1420. када је Млетачка република завладала половином Залива, преко иних римокатоличких управа, првенствено аустроугарске – бокељски Хрвати вриједно баштине. Они су одлични сусједи, одлични рибари, одличне занатлије, одлични поморци и поморски капетани, одлични интелектуалци, одлични привредници, врсни музичари, професори које заиста памте генерације ђака и студената. Заливски Хрвати гледају с висине на Црногорце иако то никад не би признали јер би такво признање пореметило политичку равнотежу. А заливски Хрвати су веома дипломатични. У односу на заиста мали удио у становништву и у односу на етно-трилинг (Срби–Хрвати–Црногорци), најобразованији су, рекао бих, Бокељи.
Етнички Црногорци су пак најмање образовани. Да ли зато што је нужност снаћи се ван дједовине, то су почесто људи склони преварама зарад краткорочне ћари. И може им бити, како се у народу каже, јер Црном Гором влада етничка мањина која тек с руком у руци са коалиционим Албанцима, Бошњацима и са Хрватима чини већину. То су људи, част изузецима, који паре воле више од Црне Горе. Или: Црну Гору воле само због пара. И док буде пара. Политичким и породичним везама црногорски су кланови опсјели Приморје, донијели законе да о Обали одлучује не Котор, не Херцег Нови, не Тиват, не Будва – него Подгорица. Са плаже ме први пут у животу ћера Црногорац. Хотелска је, каже. Приватна је. А ја, иако домородац стар 325 година, нисам гост. На плажи на којој сам пропливао нисам Црногорцу платио лежаљку и сунцобран. У недоумици сам љетос остао да ли да му коитирам са оцем или са мајком?!
Оно што се догађа старим Београђанима, догађа се старим Бокељима. Постоји и узречица у народу: Дођоше дивљи, и узеше мјесто питомима.
Потомци старосједјелаца временом изгубе мотивацију да се боре за своју изузетну географију. Онај ко са стране дође у Београд, или ко одозго дође у Боку, задиви се, и чврсто тада зарекне да ту мора да остане. И бори се, такав: гризе, тешко ради, учи, сналази се, користи везе и познанства, продаје душу страначком врагу … само да би мајци опстао и остао.
Старе пак породице, било српске или хрватске, временом су стекле. Послале су потомство у школе ван граница, па је то потомство, као и београдско, остало ван граница. Или се догодио други сценарио, да се потомство у богатству уљуљкало, па су их претекли у амбицији енергичнији они који су дошли. У Београд или на Приморје.
Заливски Срби, иако већински, повукли су се у се.
Никако да се организују, никако да са сусједима направе своју аутохтону, бокељску политичку причу. Стога цијели гласачки корпус нагиње ка овој псеудограђанској странци или ка оној псеудонационалној, која лови гласачке душе фотографавајући се стално са Митрополитом, и причајући о српству, Косову и ћирилици, но су централе свима њима све вријеме у Подгорици.
Заливски Србин у овом тренутку лупа шаком о сто. Има нешто да објави.
Ми подсјећамо да се 1813. Бока на равним основама ујединила са Црном Гором и да, ако ништа друго, мора да има партију која заступа интересе Примораца. Ми, заливски Срби, љубимо своје сусједе и комшије. Но је један процес сасвим супротан вишевјековној традицији на коју смо веома осјетљиви.
Наиме, све вријеме су се, вјековима, људи дошавши у Залив бокељизовали, тј. остајали то што јесу прихватајући обалне вриједности старосједилаца, постајући временом и кроз генерације Медитеранци.
Данас над Боком влада терор да се сви дебото монтенегризујемо, што је оксимором, што је контра правила, што је контра регула.
Немогуће је да у културном смислу Подгорица буде главни град граду Котору.
Но Котор, опијен парама и купљен одозго, подан и подвођен све вријеме Подгорици, треба финалменте да схвати што му је чињети.
Не могу ја као Новљанин да држим слово Котору.
Мада, као рођени Которанин, што не бих могао? Кажите по души?

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море