Почетна / Култура / Свет у комедији очаја

Свет у комедији очаја

Завршен 25. Фестивал ауторског филма у Београду

Јубиларно издање Фестивала ауторског филма успело је да докаже да постоји потреба и за озбиљношћу тема и за уметничком захтевношћу у њиховом третману када је у питању филмско образовање публике која све то тражи и очекује. Другим речима, не само да је оправдао своје постојање већ се сасвим задовољавајућом посетом још више уздигао на мапи годишњих културних дешавања овог града поставивши се у готово исту раван с најбољим данима далеко старијег ФЕСТ-а

За нама је јубиларно издање Фестивала ауторског филма. Четврт века се овај фестивал бори за своје место на културној мапи не само када је реч о београдског простору. Чини се да се тек последњих неколико година наметнуо као довољно озбиљан фестивал с огромним потенцијалом, ако ништа друго да засити приметну глад истинских филмофила за макар пристојном понудом филмова који ће уместо вређања интелигенције гледаоца учинити да се она макар мало разбуди, побуди и чак можда испровоцира, натера да размисли о свом свету, себи, нашој цивилизацији. Осим уметничког ангажмана, који би требало да је приметни састојак такозваних ауторских филмова, управо је, чини се посебно после тоталног колапса холивудског филма, али и великих европских кинематографија (француске и руске најпре), потреба да се створи аутентично дело које задовољава човеково потребу да размишља о свом животу и свету у коме обитава битан мотив да се уопште уђе у подухват звани ауторски или независни филм. Да ли је овогодишња понуда од деведесет таквих остварења, колико их је укупно приказано на Фестивалу ауторског филма у последњој недељи новембра, испоштовала ове премисе? Чини се да јесте. Да ли је то резултат вештине одабира оних који су били задужени за селекцију филмова можда и није толико битно колико је значајно да је већ и после гледања само мањег дела те обимне понуде утисак на страни позитивне реакције на програм, чији су филмови допринели да се публика заинтригира актуелним светским темама.
Подједнако да се заинтригира и овдашњим, па и врло личним, херметичним чак, темама које у неком ширем смислу кроз своју интиму и привидну затвореност ипак доприносе да се стекне утисак о нашем свету и тим појединачним интимама/судбинама у њему.

Највећи ван конкуренције

Отуда није нимало лоша одлука да се програм закити присуством победника највећих филмских фестивала ове године (канског и берлинског), али да ова остварења остану ван конкуренције за главну награду, иако, додуше, њен значај има тек локални утицај и карактер. Тако је овогодишњи победник Фестивала, освајач гран-прија, домаћи филм, „Мој јутарњи смех“. Мали-велики филм средње младих аутора на чијем је челу режисер Марко Ђорђевић привукао је публику као филм у коме је Небојша Глоговац одиграо последњу улогу у животу, он је и те како имао чиме да задржи пажњу гледаоца и ван тог важног и тужног животног контекста који се стицајем околности заувек везао за овај филм. Судбина је, ето, хтела да се легенда нашег глумишта поздрави с публиком улогом видовњака у овој најпре породичној драми о тридесетогодишњаку који се нашао уклештен и транзиционом друштву у коме се преламају репови прошлости, када је било нормално да деца остаре под истим кровом с родитељима, вечно у њиховој заштити или барем под њиховим покровитељством и утицајем, и ново доба које налаже да се они осамостале и тако припреме за суровост новог времена много раније. Можда је далеко прикладнији наслов за овај филм био „Како постати самосталан човек“, али свеједно, иако без директног одговора на то питање, „Мој јутарњи смех“, који је неко назвао и „комедијом очаја“, посебно са овако снажним фокусом као лауреат најважније награде Фестивала, постаје значајан породично-социјални филм наше кинематографије који је понудио реалистични поглед на овдашњи такозвани свакодневни живот.

Значајно је поменути да је ове године установљена и награда за најбољи сценарио у част недавно преминулог Гордана Михића, а њен лауреат је Маурицио Брауђи за ауторски рад на екранизацији још једног од бројних филмова који су покушали да оживе чувени роман Џека Лондона „Мартин Еден“. Иако је прича стара више од века, ни најмање није превазиђена. Напротив. Насловни јунак Лондоновог филма (кажу, заправо, пишчев алтер его) у ко зна колико милиона примерака присутан је и данас, све са својом младалачком разочараношћу богатством исквареним људима и неприхватањем света неправде и неједнакости. И шпански филм „Девица августа“ је међу награђенима. Њему је припало такозвано посебно признање жирија, заправо аутору овог филма Хонасу Труеби, који се бави великим градом опустелим услед летњих ферија, а у коме онда главна јунакиња, одлучна да у њему проведе лето, показује његове скривене кутке сликајући га из сасвим другог угла од оног уобичајено важног, званичног, импозантног како се велеград као што је Мадрид обавезно приказује. Занимљив концепт, не сасвим оригиналан додуше, али ипак привлачан, толико да је добацио до награде. У сегменту фестивала „Храбри Балкан“ два су филма у којима је учествовала и домаћа кинематографија препозната од жирија као значајни, „Последња слика о оцу“ Стефана Ђорђевића и „А сад се спушта вече“ Маје Новаковић.

Занимљиво је, иначе, да се жири критичарске награде „Фипресци“ одлучио за сигурну, овогодишњом канском Златном палмом овереном ствари, поставивши бизарни корејски филм „Паразит“ на победничко постоље једнако самоуверено као да је реч о ремек-делу као што је био случај с канским жиријем. „Паразит“ је без сумње посебан искорак у приказивању човекове покварености, декаденције, саможивости, суровости, па, може се рећи, и свеопште душевне корумпираности, а да ли као такав завређује да буде овако вреднован можда је далеко више коментар актуелног стања наше цивилизације него што је питање, макар и само реторичко. После његовог гледања, међутим, чак и ако сте најоптимистичкије природе и најприврженији људском роду, добро ћете размислити о ономе што долази за наш свет у коме постоје људи какви су приказани у „Паразиту“, чија се пандемска верификација као дела које би требало да обележи најмање ову кинематографску сезону очекује када се буду додељивали Оскари пошто је од многих виђен као фаворити за освајање ове награде у категорији најбољег филма ван енглеског говорног подручја.

Цинизам волонтерског рада

Осим доминантног критичког односа према свету у коме живимо, било да је он приказан из микро перспективе (појединац, породица) или као универзална социјална критика целокупног капиталистичког света као, рецимо, Кен Лоучов бисер о коме смо недавно писали, „Жао нам је што смо вас пропустили“ (приказан у пратећем програму), овај је фестивал неминовно и превасходно био састављен од филмова који су одлучили да коментаришу свет у коме живимо и да му супротставе веома критички став био он фаталистичког или умерено оптимистичког става. Некако се, међутим, као непланирана критика друштва и уопште света наметнуо призор са завршне вечери Фестивала када се публици представило педесетак волонтера чији је бесплатни рад омогућио да се ова манифестација одржи.

Сцена из филма „Жао нам је што смо вас пропустили“

Уз мањак плаћеног посла и суфицит у израбљивању најпре младих људи кроз такозвани волонтерски рад, што је друштвена константа број један већ годинама и то у свим сегментима тзв. тржишта рада, лајтмотив је, дакле, и овог фестивала у чијим су програмима најбројнији филмови који су управо веома критички усмерени против негативних капиталистичких тенденција нашег света у које свакако спада цинизам волонтерског рада.
Што се Фестивала ауторског филма тиче, он је, иако и „уметнички“ и озбиљан, што је по некој дефиницији продукцијски равно самоубиству када је реч о комерцијалној страни филмског стваралаштва, у јубиларном издању успео да докаже да постоји потреба и за озбиљношћу тема и за уметничком захтевношћу у њиховом третману (када је у питању филмска образованост публике која све то захтева и очекује). Другим речима, не само да је оправдао своје постојање већ се сасвим задовољавајућом посетом још више уздигао на мапи годишњих културних дешавања овог града поставивши се у готово исту раван с најбољим данима далеко старијег ФЕСТ-а.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *