Судар провинције и мегалополиса

Настојећи да објасни шта се то тачно десило у свету па је исход студентских антиратних и антикапиталистичких демонстрација из шездесетих година постао неолиберални капиталистички поредак с маркетиншком релативизацијом као доминантном идеологијом, Нејтан Хил компонује слојевиту породични драму

Нејтан Хил: Водендух, превод с енглеског Марко Младеновић, „Лагуна“ 2019

Kада размишљамо о савременој књижевности, сигурно је да се сви питамо шта би то она морала да нам саопшти и сигурно је да желимо да то буде нешто ново, нешто што би нас тргнуло, отворило нам очи. Амерички писац средње генерације (или млађе, ако још увек важи оно правило да се писци који имају мање од 50 година имају сматрати младим писцима) Нејтан Хил (1975) у свом првенцу Водендух не саопштава нам ништа што већ не знамо, али то чини на такав начин да готово хипнотисано ишчитавамо његових 750 страница и, после дуго времена, поново држимо оловку у руци бележећи паметне мисли и запажања.
Једна од таквих мисли које показују главни курс романа – процес који је довео до декаденције духа и морала у распону од педесет година – гласи отприлике овако: „Моли Милер нико никада не може да оптужи да се продала, јер је њој од самог почетка био циљ да се прода. (…) Она се обраћа прикривеној похлепи публике и говори јој да је то у реду. Џенис Џоплин је покушавала да те надахне да будеш бољи човек. Моли Милер ти говори како је у реду да будеш грозан човек који већ јеси.“ Покушавајући да разуме шта се тачно десило у свету па је исход студентских антиратних и антикапиталистичких демонстрација из шездесетих година постао неолиберални капиталистички поредак с маркетиншком релативизацијом као доминантном идеологијом, Нејтан Хил компонује слојевиту породични драму, зналачки је пребацујући из 2011. у 1968, из ’68. у ’89. тангирајући тако кључне политичке преломе у свету.
Како је јунак Хиловог романа тридесетогодишњи професор књижевности на колеџу у Чикагу којем је предавање књижевности, иако главни и једини посао од којег живи, заправо споредна и успутна активност јер све своје време проводи играјући компјутерску игру Вилобег, његова ситуација је индикативна за разумевање новог времена. То „ново време“, које у роману представља приповедни оквир у 2011. години, означено је непостојаношћу идентитета и човекове реалности што је последица потпуне отуђености људи једних од других. Свет Вилобега, у којем другу реалност води главни јунак, супституција је за све оно што недостаје у стварном животу – породица, љубав, пријатељство, узбуђење, самопотврђивање. Крајњу фазу таквог симултаног живљења представља судбина једног од играча који у тој мери изједначује своју личност с личношћу свог аватара из игре да више не може да живи у реалном свету јер сва неопходна животна задовољства и потребе намирује много лакше у виртуелном свету игре Вилобег. Издвајајући ову епизоду као лајтмотив нарације, Хил показује како свет изгледа у 2011. години и какве су сигурне путање његове будућности. Да би разумео бесмисленост и дисфункционалност просветног система у 21. веку, он се, откривајући животну драму свог јунака, враћа у крај осамдесетих година, када пријатељство са чудним школским другом у то доба открива тешку хипокризију система, у којем се прикрива злочин директора школе који сексуално искоришћава ученике, и од стране друштва и од стране самих родитеља добро позиционираних у истом том друштву.
Истражујући живот своје мајке, која га је оставила кад је имао свега 11 година, након што се појавила у његовом животу као медијска мета услед њеног терористичког напада на гувернера, јунак разоткрива позадину славних студентских антиратних и антисистемских демонстрација ’68. Приказујући разрушене идеале целе једне генерације, Хил нам показује да феномен постистине данашњег времена и бескрупулозна маркетиншка машинерија злоупотреба информација ради продаје производа или вести, своје корене има управо у том времену искрености и наивности кад се веровало да се свет може учинити бољим.
Развијајући кроз роман одрастања једну сложену породичну драму, однос мајке и сина, мајке и њеног оца, те однос провинцијске малограђанштине и космополитизма светских мегалополиса, Нејтан Хил је склопио једну згуснуту, атрактивну причу која с личног, породичног нивоа прелази на панораму друштвених кретања од шездесетих година до данас, наводећи нас да се запитамо зашто смо тако слаби, поткупљиви и подложни свакој врсти манипулације.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *