СТАТУС КОСОВА И МЕТОХИЈЕ И СРПСКО НАЦИОНАЛНО ПИТАЊЕ

Преносимо излагање бившег шефа дипломатије СР Југославије Живадина Јовановића с трибине Српског националног вијећа Црне Горе, одржане 29. новембра на у Српском дому у Подгорици

Ове године смо заједнички обележили 20. годишњицу од оружане агресије НАТО-а и заветовали се да никада нећемо заборавити недужне жртве тог незаконитог, злочиначког похода. Заиста, то није била никаква „кампања“, „хуманитарна интервенција“, нити „мали косовски рат“ већ освајачки поход у оквиру прокламоване стратегије ширења на Исток. Немачки политичар Вили Вимер у писму канцелару Герхарду Шредеру од 2. маја 2000. године овако је забележио став представника САД као водеће силе НАТО-а: „Рат против Југославије (1999) вођен је да би се исправила грешка генерала Двајта Ајзенхауера из Другог светског рата. Зато се тамо морају накнадно стационирати америчке трупе.“ Највеће, директне жртве агресије били су народ, обични људи, укључујући ђаке из Мурина и Варварина, путнике међународног воза у Грделици, десетине људи у тракторској колони код Корише и многе друге.

ТАЧКА ПРЕОКРЕТА Истовремено, то је био напад на систем безбедности у Европи, на Завршни документ из Хелсинкија, на Повељу УН – преседан за глобализацију интервенционизма. Била је то тачка преокрета у глобалним односима ка доминацији силе и хегемонизма уместо владавине права и поштовања суверене равноправности. Балкан, Европа и свет још се нису опоравили од последица. Штавише, тензије су глобализоване, интензивирају се ратнохушкачка пропаганда, економски ратови, милитаризација политике, економије, медија, образовања. Убрзано се спроводи ревизија резултата Првог и Другог светског рата. Све то забрињава, али уједно побуђује енергију и напоре да се сачува мир, убрза процес мултиполаризације глобалних односа и поврати вредност основних принципа међународног права.
Агресија НАТО-а 1999. прерасла је у окупацију, а окупација 2008. у једнострано незаконито проглашење отцепљења српске покрајине Косово и Метохија. Тиме је на најгрубљи начин игнорисан СБ УН, погажени су међународно право, Повеља ОУН и Завршни документ ОЕБС (КЕБС) из Хелсинкија (1975). Данас се циљеви агресије настављају тако што се врше најгрубљи притисци на Србију да легализује агресију, отимање државне територије, да призна илегалну творевину „Републику Косово“, да се одрекне својих државних, националних и историјских права. Владе најмоћнијих земаља Запада и њихове интеграције захтевају да се Србија одрекне најважнијег беочуга свога постојања и трајања, извора и темеља националног, културног и духовног идентитета српског народа. Додуше, ту су и извесне понуде за „нагодбу“ у стилу – признање за обећање чланства у ЕУ, за инвестиције, запошљавање, „финансијске пакете“, за „бољи живот“ и све друго што се понуђачима чини пријемчивим за пометени, измучени и осиромашени народ!
Компромис за будући статус Косова и Метохије записан је у Резолуцији СБ 1244. У суштини, тај компромис има два елемента: на једној страни, потврђивање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно Србије као правне наследнице СРЈ, у међународно признатим границама, а на другој, предвиђање суштинске аутономије, односно самоуправе Албанаца на Косову и Метохији, разуме се, у оквиру СРЈ, односно Србије. Имајући то у виду, логично је закључити да предмет преговора треба да буду конкретизација, модалитети и оживотворење суштине записане у одлуци СБ УН, а не њено заобилажење, умањивање значаја, или негирање. Ради се о правном акту светског тела одговорног за мир и безбедност која има највећу правну снагу у међународном правном поретку.
Резолуција СБ УН 1244 је резултат тешких преговора за окончање илегалне, оружане агресије НАТО-а против Србије (СРЈ). Ти преговори само у Београду су имали пет рунди. Под НАТО бомбама. Преговорима у Београду увек су претходили, и следили их, разговори на врху у светским центрима као што су Њујорк, Москва, Берлин, Париз, Хелсинки, Брисел. Дакле, ништа од записаног у документу Ахтисари–Черномирдин–Милошевић од 3. јуна 1999, а потом интегрисаног у рез. СБ УН 1244 од 10. јуна 1999 – ни гарантовање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ (Србије), ни право на враћање контингената српске војске и полиције у Покрајину, ни безбедан повратак око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца – није дато због беневолентности НАТО-а, Била Клинтона, Тонија Блера, Герхарда Шредера или Хавијера Солане према Србији већ због реализма и нужде.
Русија је у тим преговорима играла важну улогу посредника. Њена улога била је незаменљива. Она је, такође, била и израз реализма, не само Србије (СРЈ) већ једнако и реализма НАТО-а, САД и ЕУ.
Данас је сасвим јасно – да 78-дневно бомбардовање уз коришћење стратешких бомбардера и најмодернијих ракета, уз разарање цивилне инфраструктуре, уз употребу оружја с осиромашеним уранијумом, графитних бомби и других оружја за масовно уништавање нису били ни „кампања“, ни „хуманитарна интервенција“, ни „мали косовски рат“, већ освајачки рат у оквиру глобалног похода САД (НАТО) на Исток, на руске границе. Разуме се да је окончање агресије, убијања и разарања био превасходни интерес Србије. Заустављање даљег разарања европског и светског система безбедности заснованих на Финалном документу ОЕБС из Хелсинкија, односно на Повељи УН – било је у интересу светског мира и безбедности, у интересу мирољубивих земаља, народа и цивилизације. Избијање озбиљних разлика у Алијанси током саме агресије, посебно у ланцу командовања, био је такође разлог што је 10. јуна 1999. оружана агресија окончана резолуцијом СБ УН као једино надлежног органа за питања мира и безбедности у свету.
Имајући у виду важну улогу Русије у окончању агресије, не може бити логично да неко данас држи Русију по страни од преговарачког процеса чији циљ треба да буде отклањање последица те агресије. Једнострана сецесија Косова и Метохије, једнострано проглашење независности 2008, кршење европског и светског правног и безбедносног поретка су последице агресије. Да ли је уопште замисливо да те последице могу отклонити владе и интеграције земаља које су извршиле агресију, да ли је реално да они буду гаранти мирног, праведног и одрживог решења?

НЕРЕАЛНИ ЦИЉЕВИ АГРЕСОРА Преговори у Бриселу, под окриљем Запада, воде се искључиво у складу с геополитичким интересима Запада. То су исти интереси због којих је 1999. покренута оружана агресија: смањити и ослабити Србију; исцртавањем нових граница још више испарцелисати српску нацију, подстаћи асимилацију Срба у бившим југословенским републикама, спречити слободан и безбедан повратак протераних Срба у њихове домове и на њихова имања; силом, претњама и уценама приморати Србију да призна нову албанску државу; охрабрити стварање тзв. Велике Албаније од делова територија Србије, Црне Горе, Северне Македоније, Грчке; Балкан, без остатка, гурнути у НАТО чланство, укључујући Србију и БиХ; и окренути Србију против Русије.
Такви циљеви, без обзира што нису реални, односно баш због тога, воде продубљивању нестабилности Балкана и убрзаном акумулирању конфликтног потенцијала у Европи, удаљавању од развоја, заостајању. Нови конфликти не могу се искључити. На то нас упозорава историја, како новија, тако и из времена уочи Другог светског рата.
Дијалог о Косову и Метохији у досадашњом формату тешко може довести до одрживог решења зато што је тај формат одраз геополитике експанзије НАТО-а (САД) на Исток. Да би решење било одрживо и у интересу мира, потребно је враћање резолуцији СБ УН 1244, Повељи УН и Финалном документу из Хелсинкија.
Србија не може прихватити даље дробљење свог националног корпуса и удаљавање од захтева за праведним и одрживим решењем српског националног питања на Балкану. Драстично погоршање положаја српског народа на Балкану током протеклих деценија није и не може бити последица српског национализма или наводног великодржавља, још мање последица наводног неразумевања значаја пада Берлинског зида. Фрагментисање, слабљење и кажњавање српског народа резултат је осмишљене експанзионистичке геополитике западних центара моћи који су дугорочно, систематски охрабривали, финансирали, чак и директно наоружавали сепаратизме у бившој СФРЈ. Ревизија историје и резултата Првог и Другог светског рата, па чак и резултата Балканских ратова, раст неофашизма, неонацизма и неоусташтва нису стихијске, спонтане појаве већ геополитички изданци.
Повезаност настојања западних центара моћи да Србија прихвати, легализује и легитимизује отимање Косова и Метохије и политике хегемонизма и експанзионизма на глобалном плану захтева стратешки дијалог у четвороуглу Русија – Кина – Вашингтон – ЕУ. Без тог дијалога слаби су изгледи и за успех дијалога Београда и Приштине, ако се и када се настави. Замена нису ни „шаргарепе“, ни „фазни“ поступци, ни „пакети“ инвестиција и „бољег живота“. Игра је глобална геополитика, а игралиште тешко да може бити само Балкан. Док је ЕУ у кошмару а САД између избора и импичмента, док се као последица санкција, протекционизма и трговинских ратова надвија опасност од нове глобалне рецесије, тешко је рачунати на уравнотежено, праведно и одрживо решење било којег озбиљнијег проблема. То не значи да треба одустајати од напора да се мирним путем и преговорима реши и питање будућег статуса Косова и Метохије, али уз поштовање основних принципа Повеље УН и ОЕБС и компромиса записаног у резолуцији СБ УН 1244.
Ваши циљеви за остваривање равноправности и очување националног, културног и духовног идентитета српског народа, за остваривање сразмерне равноправне заступљености у државним институцијама, јавним службама, јавном сектору, запошљавању су потпуно легитимни и заслужују пуну подршку. Ваши захтеви за слободу образовања, информисања и културних активности на српском језику и ћириличном писму у складу су с европским стандардима и засновани на конвенцијама Савета Европе. То исто односи се и на ваше напоре да очувате право на слободно исповедање православне вере које сте наследили од својих предака, да сачувате достојанство, интегритет, имовину и светиње Српске православне цркве. Услови за то су слога, постојаност, подршка матице, самопоуздање и поглед унапред.
Србија као матична држава биће успешна у својој политици заштите права Срба у региону онда када се деловима српског народа поврате одузета права конститутивног народа тамо где су их поодавно стекли и уживали, када Срби у региону у стварности буду уживали сва права каква уживају припадници других националних заједница у Србији.

2 коментара

  1. unutršnji dijalog

    STATUS KiM i Srpsko nacionalno pitanje
    Odličan poučan tekst Živadina Jovanovića, bivšeg ministra IP

    Naravno, uvek ima dodatnih pitanja koja su mogla biti priključena tekstu. Na primer:

    ZAŠRO Briselski sporazum nije predat Narodnoj skupštini na debatu-raspravu, da vidi srpski narod šta tamo piše, nego ga Srbija prihvatila na osnovu neobjektivnog Vučićevog tumačenja da se dovede narod u zabludu da prihvati sporazum)?
    STATUS KOSOVA po Briselskom sporazumu-BS: ZAŠTO u BS nije naznačen “Predmet sporazuma” (odredjivanje Statusa Kosova), a po 15 odredbi BS vidimo da je Kosovo dobilo sve atribute albanske muslimanske države)?
    ZAŠTO je u osnovnom dokumentu EU prikazan Predmet sporazuma: “Normalizacija odnosa” (kontradiktoran stav u odnosu na predmet BS), a ne “Odredjivanje statusa Kosova” (gašenje statusa “Pokrajina KiM”, drugim rečima primopredaja teritorije)? Zašto je BS potpisan u startu pregovora 2013 od stane srpskih pregovarača, a ne na kraju pregovora kako nalaže pravni osnov?

    FAKTIČKI, formulacija Briselskog sporazuma je izvedena da prevari Srpski narod da prihvati Briselski sporazum – predaju teritorije – veleizdaju!
    Nastavak…

  2. Nastavak un. dijalog:

    Nastavak (u. dijalog):

    Osnova za razgovor o KiM: Treba imati u vidu da Nato Amerika “proizvodi” i “koristi” krizna žarišta u svetu za svoje geopolitičke i vojne ciljeve. Amerika je iskoristila krizno žarište na KiM za svoje ciljeve, nije ga proizvela. Srbija je defanzivnom, pasivističkom, neadekvatnom i podsticajnom politikom (kroz fondove za “nerazvijeno” Kosovo i dečjeg dodatka po broju dece a ne po bračnom paru) – ogromno doprinela albanizaciji teritorije KiM i nezaustavljivom etničkom čišćenju Srba (da ne obrazlažem)?

    Analiza deo konstatacija u članku: “Pregovori Ahtisari-černomidin-Milošević – R-1244 SB UN”: Nisu ostvarene dogovorene garancije očuvanja teritorijalnog integriteta isuvereniteta, pravo na vraćanje kontingenta srpske vojske, povratak 250.000 proteranih Srba i nealbanaca na KiM – nije dato, ne zbog otpora Klintona, Blera, Šredera, Solane… prema Srbiji, već zbog realizma i nužde”:
    Tu se ne vidi konkretan odgovor koji bi trebao da glasi: Nije omogućen povratak 250.000 proteranih Srba na KiM, i ostalih dogovorenih garancija – da bi Albanci od KiM napravili novu albansku muslimansku državu (da se ukine Pokraina a kosovu odredi status države). Treba konkretno-otvoreno govoriti da razume ceo svet.
    Taj prikriveni plan da se otme Kosovo video se i u Izjavama Evropske Unuje, citiram: “Neće medjunarodna Zajednica praviti greške kao sa Kiprom 60-tih god (nema podele, hoće celo Kosovo da daju Šiptarima, što su danas i uradili); Ili zahtev Albanaca da dobiju nezavisno Kosovo; Ili zabrana povratka 250.000 Srba, da Albanci naprave Albansku državu Kossovo; Ili najava veleizdajničkog Briselskog sporazuma da se otme KiM? Jel to nije bilo uzbuna za Srbiju. Ja sam kao gradjanin na Miloševićevim mitinzima imao 10-15 parola, citiram nekoliko: “Nezavisno Kosovo = Albanska muslimanska država”; “Albanski separatistički šovinizam – destabilizatorski faktor na Balkanu”; Srbija neće Albanizaciju KiM – finansira demografsku eksploziju”… da ne nabrajam? Lukavi Albanci isticali zahtev za nezavisno Kosovo, kao da cela Pokrajina hoće nezavisno Kosovo, a u suštini prave etničku albansku državu Kosovo progonom Srba i demografskom eksplozijom (medjunarodna zajednica u zabludi, nasela na šiptarsku propagandu). A naivni Srbi samo pevali Kosovo Srbija (a čije je danas?), …
    … umesto da je Srbija u startu upozoravala Evropu da Albanci “albanizacijom teritorije i etničkim čišćenjem Srba” – otimaju teritoriju od Srbije!?
    STOP-RASKID veleizdajničkom Briselskom sporazumu (sada je najbolji trenutak) dok još ima vremena!!! …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *