Србија, негде у земљи народа Коми

ДНЕВНИК ПОЗОРИШНОГ КРИТИЧАРА
Северни позоришни фестивал, Сиктивкар, Република Коми, Русија

Посебно помињање заслужује последња одиграна представа на фестивалу у Сиктивкару, Република Коми. У питању је био „Професионалац“ Душана Ковачевића, чија појава одушевљава, јер српских представа, упркос нашој традиционалној блискости, на руским фестивалима – нема. Ковачевићев комад је дипломска представа српског редитеља Југослава Петровића, петербуршког студента

Сцена из представе „Професионалац“ Душана Ковачевића, фото: Драгана Бошковић

На север Русије увек идемо са знатижељом и узбуђењем. Много пута смо били на неком фестивалу, или у неком театру у зиму, која тамо зна да буде бајковита, ако си прикладно одевен, али и сурова и злокобна… Једном смо готово целу ноћ кроз стаклене зидове аеродрома „Домодедово“ у Москви пратили снежну олују, чекајући да се бар мало стиша, да узлетимо за Архангелск… Тамо смо, пред јутро, слетели на мали, војни аеродром, на пола метра снега на писти. Испред нас је ишло кабинско особље и лопатама нам пртило пут… А наш најлепши доживљај је из Западног Сибира, када смо из хеликоптера „Сургутњефта“ посматрали тај „месечев пезјаж“ у блату… Сутрадан, на Светог Николу, идући према Храму светитеља, на минус 37 смо на небу видели чудесне боје Северне светлости…

Директор фестивала Михаил Матвејев и његов тим овом издању фестивала дали су поднаслов „Савремени театар – младом гледаоцу. Традиција и нове праксе“

У Сиктивкар, главни град Републике Коми, на ушћу река Сисоле и Вичегде, на северу Русије, где живе и Руси, и Коми, угро-финског порекла, одлазим после дугог дописивања с Владимиром Казаковцевим, замеником директора Академског театра драме В. Савина, на трећи Северни позоришни фестивал, тријенални. Директор фестивала Михаил Матвејев и његов тим овом издању фестивала дали су поднаслов „Савремени театар – младом гледаоцу. Традиција и нове праксе“. У конкуренцију за награде позвали су позоришта из северних руских градова, као што су, јасно, Санкт Петербург (Театар на Васиљевском показао је одличне представе „Мртве душе Гогоља“ А. Волошина, за које је Денис Хусниаров с фестивала однео награду за најбољег редитеља, као и футуристичку представу „Човек машина“, а Театар за младе на Фонтанки је изврсно одиграо „Обичне чудаке“ Шукшина, награђене за најбољи ансамбл), Петрозаводск (монодраму Ксеније Ширјакине, награђене Наградом за најбољу глумицу фестивала, „Концерт за фортепиано с глумицом“ Кољаде, ), затим Воркуту, из Поларног круга („Буратино“, по Толстоју), па све до Театра за младе из Архангелска, који је победио с представом „Браћа Карамазови“ Достојевског, у магичној режији Максима Соколова… Домаћини из Сиктивкара, који имају разгранат и добро промишљен репертоар класике и модерних руских и страних аутора, и одличну глумачку трупу, учествовали су и сами у селекцији, с представама „Горе од ума“ Грибоједова (награда за сценски покрет), која је била потпуно класична, те апокалиптичном представом „Звер“ В. Синакевича, као и с дивном „Плавом птицом“ Метерлинка, која је добила награду за најбољу сценографију… Од награђених још треба споменути дипломску представу „Машина иде к мору“, најбољу у категорији мале форме, Националног театра Карелије, као и глумицу Анастасију Латкину, лауреата за епизоду, у представи „Стварајући чудо“, Театра из града Вологда… Дванаест позоришта, осамнаест представа, у току двадесет (!) дана фестивала (27. септембар –15. октобар), који се завршио Сверуским северозападним позоришним маратоном, у Години театра, 2019.

Сцена из представе „Браћа Карамазови“

Посебно помињање заслужује последња одиграна представа на Северном позоришном фестивалу у Сиктивкару, Република Коми. У питању је био „Професионалац“ Душана Ковачевића, чије појава одушевљава, јер српских представа, упркос нашој традиционалној блискости, на руским фестивалима – нема. Одмах смо се обавестили да је у питању дипломска представа српског редитеља Југослава Петровића, петербуршког студента. Из контакта с њим, дознали смо да је Jугослав у Србији, и да је фронтмен групе „Straight Jackin“. Југослав је, у сопственом издању, објавио књигу драгоценог превода савремене српске драме на руски језик. Ускоро објављује и другу књигу, са још српских модерних драма. То је прави пут да се руски театри упознају с нашом савременом драматургијом, па и да је поставе на своју сцену… Југослав Петровић је „Професионалца“ (његов наслов на руском је „Профи“) поставио у Обласном драмском театру, у далеком северном граду Мурманск. У представи играју врсни глумци, од којих је најупечатљивији тумач улоге Луке Лабана, заслужни глумац Русије и редитељ Александар Водопјанов, који необично личи на француског барда Жана Габена. За његову суптилну драмску анализу и представљање нашег агента државне безбедности Водопјанов је из Сиктивкара понео награду за најбољег глумца Северног позоришног фестивала! Ред би био да га и српска публика види!
Северни фестивал у Сиктивкару је показао и традиционалне инсценације руских аутора, са акцентом на драмску литературу из школских лектира, које је многобројна публика с пажњом пратила, али и савремене позоришне праксе, нарочито у дипломским представама драмских академија са севера Русије, које су биле бројне. Руски „Театри јунова зритеља“, младог гледаоца, којих има у готово сваком граду, нису ултимативно окренути школским радовима студената глуме. У њима се најбоље прате нове театарске праксе, које би млад позоришни гледалац желео да види. У Сиктивкару је у току оснивање једног таквог театра, који ће имати и своју зграду. По нашем мишљењу, студентских представа је на Трећем северном фестивалу било превише, мада су, истини за вољу, биле на високом нивоу.
У Академском драмском театру В. Савина редовно смо се сретали са градским министром културе, 26-годишњим Сергејем Емељановим, политичарем који изразито воли Србију, има много пријатеља код нас и много пута је био у Београду. Очекујемо га поново фебруара 2020, у оквиру Дана руске културе.
Посебно место у Дневнику позоришног критичара заслужује предузеће „Енергопројект“, које је у Сиктивкару изградило мноштво значајних објеката, између осталог, и удобни хотел „Авалон“, у коме смо били смештени. Док данас граде онколошку болницу, директор представништва „Енергопројекта“ у Сиктивкару Зоран Исаиловић каже да „у Сиктивкару можда понеко и не зна ко је Новак Ђоковић, али сви знају за ’Енергопројект’“!
Нашем жирију, који је био компактан и једногласан (осим вашег извештача ту су били театролози Вера Сердечнаја из Краснодара, Павел Поткладов из Москве, као и две колегинице из Сиктивкара, Вера Морозова и Љубов Терентјева), Владимир Казаковцев и Миша Матвејев били су љубазни и инвентивни домаћини, па смо видели север њиховим очима, као прекрасан, чудесан крај огромне Русије, прелеп и мистичан. Посетили смо Етно парк народа Коми, сазнали о култури и везаности за природу овог древног угро-финског народа, о њиховом писму и традицији. Посетили смо и резерват, где у природи живи пар лосова и хранили их шаргарепом!

Рад у фабрици вунене обуће – „ваљенки“ веома је напоран, због високе температуре, водене паре и недостатка кисеоника

Посебан утисак на нас оставила је посета фабрици вунене обуће, које се у Русији зову „ваљенке“, јер се праве од ваљане овчије вуне. Око два кг најквалитетније вуне има у једном пару ових традиционалних чизама. Рад у фабрици је веома напоран, због високе температуре, водене паре и недостатка кисеоника, у процесу прања, чешљања и ваљања вуне за обућу. Разговарамо о томе, да није само рад у жирију на руским фестивалима екстремно напоран (ово није шала, двадесет дана фестивала, представе по неколико сати трају, после сваке „обсужденије“, анализа представе, коју даје жири ансамблу и театру). У месту Вилгорт, где се фабрика ваљенки налази, двадесетак километара од Сиктивкара, раде млади људи, у застрашујућим условима.
Поред посете храмовима, који су у Сиктивкару нови, јер су стари порушени, имали смо част да, на 28. годишњицу Епархије Сиктивкара, на позив Његове светости архиепископа Питирима, присуствујемо свечаној вечери у парохијском дому, уз учешће хора широм света познатог Валаамског манастира из Санкт Петербурга, који су, на ногама, на позив архиепископа и министра културе Емељанова отпевали за братску Србију „Многаја љета“…
Из Сиктивкара, који 2020. године обележава јубилеј (основан је 1780. као Уст-Сисолск), испратио нас је сунчан дан и жеља да се поново вратимо на север Русије.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *