Слово о нежности

Током реситала О светлости, о нежности публика је могла да се опусти и ужива у слушљивим композицијама, што би за већину савремене музике код нас био пежоративан придев. Замислите, савремена музика, а може да се слуша!

После успешне турнеје по градовима Србије, пијанисткиња Нада Колунџија приредила је још један посебан реситал дела савремене српске музике у Свечаној сали Скупштине града 13. децембра. Под насловом О светлости, о нежности, програм је конципиран као посвета поезији Душана Вукајловића, али и посвета уметници која је изабрала да својим пијанистичким умећем истражује и представља на најбољи начин савремену музику. Мало је оних који су се усудили на такав храбар избор, а још мање оних који су на том пољу постигли успех, поштеним свирањем а не перформансима и псеудоизвођењима. Код Наде Колунџије увек је врхунски пијанизам у самом центру, о чему сведоче многобројне награде и признања код нас и у свету.
Omen est nomen, кажу стари Латини, па је ове вечери публика могла да се опусти и ужива у слушљивим композицијама, што би за већину савремене музике код нас био пежоративан придев. Замислите, савремена музика, а може да се слуша! Дела су настала углавном ове године, а неки од композитора живе и успешно делују у иностранству. Наш прослављени гитариста Душан Богдановић представио се са две успаванке (2019), минималистичке и непретенциозне, које треба да шаљу бебе и уморне пензионере у свет снова. Ирена Поповић у композицији О вечном таласу који никада није ударио о прамац брода и линију хоризонта, посвећеној пијанисткињи, и Сећаш ли се (обе из 2019) дискретно се приближава романтичарским хармонијама, с благим призвуком примењене музике у којој је суверена. У Анастасими (2018) писаној по узору на мелодију српског ускршњег тропара Александар Дамњановић користи руски и грчко/српски начин појања, вертикални и линеарни, с моћним развијањем материјала у звучном крешенду према средини и смиривањем према крају. Клавир као оркестар у Надиним рукама звучао је и духовно уздржано и моћно, никада не злоупотребљавајући могућу снагу клавирског звука. Укратко, пијаниста зна да користи свој инструмент.
Иван Елезовић је компоновао духовити скеч Један и по (2019) за клавир и клавир играчку, који чини посебан зачин у музичком космосу Наде Колунџије, изазивајући увек одушевљење публике. Минималиста Милош Раичковић у Дуету без тебе (2011 – аранжирала за клавир 2019. Н. К.) цитира Шубертову музику у комбинацији с јапанском традиционалном песмом, што звучи романтично и дозвољава пијанисти да прикаже своју музикалност. Још један минималиста, Мирослав Миша Савић користи музику из прошлости, чембалски Фанданго Антонија Солера, да би се у композицији О светлости, о нежности, о мраку, фанданго за Душана (то је и наслов концерта) за клавир и виртуелну траку поиграо звуком и звучним ефектима. Композиција је настала на иницијативу пијанисткиње, а Падре Солер не би био незадовољан како је његова музика коришћена, јер је и сам барок у својој сржи заправо минималистички концептуалан. О чему би требало размислити.
Зоран Христић је 2018. посветио Нади дело Интима, у коме као да рекапитулира и помало објашњава, а све то у савршеном складу са својим музичким кредом. Дирљиво делује, као последњи поздрав с оне стране. Вук Куленовић је Вирџинал написао 1982. користећи минималистички поступак у предугом и понављајућем предлошку. Реситал који је свој врхунац имао у средини (да поживи минималистички покрет!) дискретно се одјавио делом Исидоре Степанчић неразумљивог наслова предели, клавијатуре:унутрашњост (баш тако, малим словима, и на енглеском) за клавир и траку. Fade out је био савршен, јер је једна трака нестала. Lost in action. После изванредне нежне вечери пијанисткиња се одужила одушевљеној публици кратким цитатом од неколико тактова Фанданга Падре Солера.