Роберт Макормик – Прворазредни интерес САД и Ватикана

 

фото: Слободан Бибић

Прикривање злочина

Како је хрватски геноцид у Другом светском рату ишчезао у пацовским каналима

Определио сам се за истраживање ратних злочина и ратних злочинаца Другог светског рата на Балкану пре петнаест година, инспирисан предавањима свог професора на студијама. Истраживање овог простора игнорисано је у многим деловима света, посебно када се ради о периоду Другог светског рата. Дешавања на овим просторима веома су значајна на више нивоа: ради се о геноциду који треба сагледати у широком контексту; Југославија тог времена била је поприште грађанског рата унутар Другог светског рата а оно што се догодило Србима, Јеврејима и Ромима у Хрватској представљало је централна дешавања у том контексту. Та истраживања су, међутим готово у потпуности изостала на Западу и одлучио сам да то буде фокус мојих истраживања, каже у разговору за „Печата“ проф. др Роберт Макормик, професор историје на универзитету Јужна Каролина, аутор књиге „Хрватска под Анте Павелићем: Америка, усташе и хрватски геноцид у Другом светском рату“. Професор Макормик је члан међународне експертске групе ГХ7 – СТОП РЕВИЗИЈИ, чији је оснивач и директор проф. др Гидеон Грајф, и један од учесника академског Округлог стола о српско-израелским односима, посвећеног страдању српског и јеврејског народа и развоју културе сећања, одржаног у Јерусалиму 19. новембра.

Како објашњавате то што геноцид почињен у Хрватској представља празно место у светској историографији?

Да, овај геноцид је веома добро скривен. Американци ништа не знају о Јасеновцу ни данас, 80 година од почетка Другог светског рата. Ослањајући се на раније необјављене документе, у својој књизи сам показао да су приоритети Хладног рата председника Харија С. Трумана били да Павелић никада не одговара за геноцид. То сакривање омогућило је да распад Југославије деведесетих година прошлог века буде реализован у контексту стигматизације Срба као суштог зла, док су Хрвати представљени као сушто добро. Други разлог је недовољан фокус на Балкан. О овом простору се не учи у школи, изузев када се ради о Првом светском рату када се истиче одговорност Гаврила Принципа за његово избијање или злим Србима током ратова 1990-их.

[restrict] Да ли се ова дијаметрално супротна интерпретација Гаврила Принципа уклопила у политику геноцида новог светског поретка која има за циљ да Србе представи као геноцидну нацију и то у историјском контексту?

Да, занимљиво је колико се слика о Гаврилу Принципу мењала током времена – од хероја до терористе. То пролази захваљујући незнању. Нема никакве сумње и има безброј доказа да се хрватско руководство користило усташким наслеђем током ратова деведесетих. Усташко „У“ могли сте видети истетовирано на људима, као што можете и данас, Анте Павелић је рехабилитован, као и други највиши припадници хијерархије НДХ, укључујући најстрашније личности које су обележиле рад концентрационог логора истребљења Јасеновац и осталих стратишта у НДХ. Они су постали хероји који су давали својеврсну енергију ратним дејствима и сукобима. Али Американци нису ништа знали о дешавањима у Хрватској током Другог светског рата и нису могли ни да детектују па ни да наслуте о чему се заправо ради. Анте Павелић за њих ништа не представља. Злогласни усташа Мирослав Филиповић, римокатолички свештеник из реда фрањеваца, једно време командант логора Јасеновац и Стара Градишка, назван „фра Сотона“ њима ништа не представља. У тим условима веома је лако манипулисати и Хрвате представити у медијима као жртве, а Србе као агресоре.

фото: Слободан Бибић

Ваша књига „Хрватска под Анте Павелићем: Америка, усташе и хрватски геноцид у Другом светском рату“ говори о пацовским каналима и силама које су организовано омогућиле да геноцидне убице НДХ умру у својим креветима. Каква је одговорност „великих сила“ Запада за ток историје у коме се данас сусрећемо с нарастајућим неоусташтвом и неофашизмом?

Веома је важно знати да су западне државе у време када је било неопходно успостављање моралног ауторитета потпуно подбациле. Како показујем у својој књизи, Анте Павелићу одговорном за стотине хиљада жртава омогућено је да мирно живи у Аргентини до 1957. САД су имале интерес у томе да му помогну да побегне, Ватикан је имао кључан интерес у томе, Британци су затворили очи. Неопходно је разумети да то што ови ратни злочинци нису енергично и безусловно гоњени и процесуирани води ка релативизацији најстрашнијих, најужаснијих злочина. Људи данас нису једноставно у стању да схвате да неко ко је починио такве злочине није био гоњен. Они ће једноставно помислити да је све то пропаганда коју шире Срби – медијски промовисани и институционално проглашени злочинцима током и након ратова деведесетих. Омогућавање да највећи злочинци не одговарају за своје злочине довело је до неоусташтва и неофашизма и до ситуације у којој ови људи могу поново да прослављају ове злочинце као своје јунаке и хероје. А ваши увиди о орвелијанским организованим процедурама којима се Србија представља као геноцидна кроз историју су тачни. Начини на које се Србија представља на Западу су доживели веома занимљиву промену. Почетком 1920-их година Србија је перципирана као херојска земља. Након Првог светског рата говорило се о епском, херојском повратку Србије на историјску сцену. Пробој Солунског фронта, након што је српска војска боравила на Крфу, сагледан је као величанствен моменат у историји Великог рата – као тријумф племените, херојске борбе. И онда смо видели како је слика Србије током времена окренута наглавачке. Најпре се у том историјском току створила опозиција према монархији на чијем су челу били Карађорђевићи, српска династија. Премда је краљ Петар Карађорђевић посебно током Првог светског рата веома позитивно вреднован, доласком Тита на власт у Југославији реинтерпретације монархистичке Југославије су се одвијале у пропагандном смеру. Био је то веома компликован период за Србију. А пропаганда током деведесетих нанела је огромну штету Србији.

Када сте започели истраживања о Анте Павелићу и пацовским каналима?

Петнаест година се бавим Југославијом. Највише су ме интересовали ратни злочинци и организација њиховог бекства након монструозних злочина који су почињени у НДХ. Морбидно је фасцинантна и организација заташкавања геноцида почињеног у НДХ. Како је то уопште могуће? Због чега су неки злочинци кажњени а други нису? Дуго сам проучавао случај Анте Павелића, његово деловање и маршруту бекства и како су САД гледале на Павелића од 1930-их до 1959. године. Проучавао сам случај убиства краља Александра у Марсељу и истраживање проширио на случај Анте Павелића долазећи до компоненте „пацовских канала“. Након тога почео сам да проучавам случајеве других високо позиционираних личности у влади НДХ и њихова бекства. Недавно сам почео да се бавим Артуковићем и његовим бекством чија је маршрута битно различита од осталих. Он је отишао у Швајцарску, потом у Ирску а затим у САД. Крунослав Драгановић је злочинце водио у Ђенову а одатле у Јужну Америку. Али и много других ратних злочинаца је отишло у Америку и почео сам да проучавам и те случајеве. Раних педесетих година бројним католичким свештеницима омогућен је улазак у САД. Неки од њих су фрањевци, поједини с усташком позадином. То је део истраживања којим намеравам да се бавим.

Зашто је, према вашим увидима, Ватикану омогућено деловање у контексту „пацовских канала“?

Ватикан је био спреман да заштити било кога ко се представљао као чврст католик. Амерички католички званичник Патрик Ерли је, реферишући о случају Павелић 1946. или 1947, изјавио: „Без обзира на злочин, ми штитимо наше.“ То је суштина. Њих није брига колики је злочин и каква је његова природа. Артуковић је био заштићен од стране католичких званичника. Павелић је био заштићен од стране ватиканских званичника 1947. и 1948. а најважнији рат за њих био је следећи рат – Хладни рат. Позиција Ватикана је била заснована на антикомунизму. Ватикан је веровао да је комунизам највећа претња Католичкој цркви. САД и Британија су делиле антикомунистичку идеологију с Ватиканом и то је био заједнички интерес који је омогућио бекство ратним злочинцима. Ватикан је веома добро знао шта се догађа у Хрватској. Папски легат је био присутан у Хрватској током Другог светског рата и извештавао је Ватикан о томе шта се догађа. Због тога је отварање ватиканских архива у марту следеће године веома значајно.

Да ли ћете истраживати ватиканске архиве из Другог светског рата након што буду доступни јавности?

Надам се да хоћу. Из тих докумената ће се сазнати шта је Ватикан знао и то не само о дешавањима у Хрватској већ и у Пољској и Украјини. Отварање архива представљаће могућност за историчаре да употпуне историјску слику о дешавањима у Другом светском рату.

Да ли отварање ватиканских архива подразумева да је Ватикан у обавези да обелодани сваки документ или само она која одабере према својим критеријумима?

То је велико питање. Када владе објаве декласификована документа, она су углавном веома редигована. Поседујем многа таква документа. Можемо само да се надамо да ће Ватикан саопштити која су документа задржана у тајности. Надам се да ће Ватикан објавити документа јер је то у његовом интересу. Пије XII је веома контроверзна личност и у свеопштем је интересу да се открије ко је он заправо био и каква је његова улога у Другом светском рату. Пије XII се срео с Павелићем одмах након што је постао поглавник НДХ. Срео се с терористом, човеком коме је смртна казна била пресуђена у суду у Ексу због умешаности у убиство краља Александра и министра Луја Бартуа, за покушај убиства генерала Жоржа и покушај убиства полицајца Гала у Марсељу 1934. Британски амбасадор у Ватикану тај сусрет коментарише речима да је за њега шокантно да папа прима у аудијенцију човека какав је Анте Павелић. То се веома јасно види из британских докумената.

Британци су, међутим, активно учествовали у „пацовским каналима“.

Јесу, али њихова документа нису била декласификована у време када сам истраживао случај Анте Павелића. Британија је била ослабљена држава крајем Другог светског рата. И било је јасно да сада Америка има огромну снагу. Постојала су ограничења у погледу онога што би Британци могли да ураде. Нема сумње да су неке усташе и ратни злочинци из Хрватске били заштићени од стране Британаца. То нисам могао да потврдим из самих британских докумената, али то се појављује у неким другим документима, као што је врло видљиво да су САД брзо окренуле главу од Другог светског рата, приклањајући се антикомунистичкој позицији Ватикана и да су веома страховали да Италија не постане комунистичка земља на изборима.

Главни човек за помоћ у бекству ратних злочинаца био је Крунослав Драгановић. Да ли су истраживања која се тичу његове улоге исцрпљена?

Не. Неопходно је ново истраживање које би показало коликом броју ратних злочинаца је помогао да побегну. Та квантификација није изведена.

Како је према вашим увидима било организовано бекство Анте Павелића?

Павелић је побегао северно од Загреба у Аустрију. Документа показују да је неко време провео у католичком самостану Ст. Гилген, близу Салцбурга. Вероватно је прешао италијанско-аустријску границу више пута, али коначно се, у априлу 1946, одселио у Рим у пратњи усташког поручника Дошена. Сигурност је нашао у ватиканском колеџу Сан Ђироламо. Америчка документа показују да се возио у колима с ватиканским таблицама, што је спречавало њихов претрес. Британци су највероватније били укључени у његов прелазак у Аустрију и потом преласке аустријско-италијанске границе. Американци су 1947. имали налог за Павелићево хапшење, али оно није испоштовано јер је стигло наређење писано руком на коме је писало: Не дирати! То је веома познат документ за познаваоце ове тематике под називом Hands Off document.

Ко је издао то наређење?

Двојица америчких војних званичника су га потписала, али по мом мишљењу неко други је донео ту одлуку. И то је проблем с Павелићем. Не знамо ко је с врха доносио одлуке. Можемо видети да га Американци прате, да убацују шпијуна у Сан Ђироламо, али не видимо ко је у америчкој хијерархији, или америчким структурама заправо донео одлуку да се Павелић не ухапси. Највероватније је неко био веома узнемирен да би хапшење Павелића довело до пометње па и прекида „пацовских канала“. Американци су имали средства која су желели да изнесу из Европе и они су користили Драгановића да добију пасош о којем нико није желео ништа да зна, и то су разлози због којих Американци нису желели да ухапсе Павелића који с пасошем Црвеног крста преко Ђенове одлази у Аргентину где се већ налази знатан број личности из НДХ које су прошле кроз пацовске канале. Влада НДХ је имала озбиљан иметак у злату, конфискован од жртава, конфискованих имања Јевреја и Срба које су убили. То отвара веома важно питање порекла и количине тог новца који је помогао у бекству и даљем животу ратних злочинаца. То је, дакле, двоструко ужасавајуће. Не само што су монструозно поубијали толико људи већ су користили њихово богатство да побегну од сваке одговорности за те злочине и, штавише, да живе луксузним животом. То је дубоко неправедно и застрашујуће. Павелић је имао велику жељу за успостављањем хрватске владе у егзилу, није се крио, лако га можете наћи 1950. и 1951, али је изгубио контролу над хрватским покретом за независност најкасније средином педесетих када су хрватски покрети за независност деловали у Шпанији, Аустралији и Аргентини као компетитивни. Павелић је губио углед. На њега је покушан атентат 1957, али се не зна још увек поуздано ко га је извео. Верујем да су то урадили агенти југословенске владе. Покушао сам да дођем до докумената који би показали ко је то урадио, али нисам успео. Павелић је био рањен, али је у својој пиџами дао интервју за „Пари мач“. Две недеље након атентата побегао је, како америчка документа показују, преко Анда за Блиски исток а одатле у Шпанију где се налазио 1958. и 1959. Франкова влада га је штитила последњих годину и по. Умро је у Мадриду, мирно, у немачкој болници, 28. децембра 1959. у 71. години живота. Ту је и сахрањен.

Шта као историчар мислите о тајности докумената као методу контроле историје у орвелијанском смислу?

Тајност докумената је апсолутно фрустрирајућа. Не само да се документа држе у тајности из читавог низа разлога већ када се декласификују, тако су редигована да постају готово неупотребљива. Ту је и трећа група докумената који се уништавају. Документа контраобавештајне јединице с којом сам сарађивао истражујући пацовске канале су уништена. Више не постоје. Та документа су била златни рудник за ову тему.

О којој се јединици ради?

То су документа 430. контраобавештајне јединице (450th counter counterintelligence core) која је била део војске САД после Другог светског рата и која је била укључена у пацовске канале. Можете да видите неке од тих докумената преко других докумената у којима се она наводе, али оригиналне документације више нема.

Савршен механизам за креирање орвелијанске историје.

Апсолутно. Историја на тај начин може бити интерпретирана, промењена, шта год вам је потребно. И то је заиста фрустрирајуће. На срећу, у САД су документа о ратним злочинцима учињена доступним, премда је било потребно веома много времена да се то догоди.

Шта као историчар мислите о Џулијану Асанжу и „Викиликсу“, који је укинувши тајност докумената омогућио светској популацији да стекне праве увиде у догађаје и начине на које се одвијају, те главне актере, и сместа постави питање о њиховој одговорности?

Мислим да ће историчари проучавати овај период као револуционарни. Државе су претходно имале моћ над контролом информација а Асанж је тај модел једноставно одувао, показујући догађаје онаквим какви они заиста јесу. „Викиликс“ је преломна тачка у историји. Систем се веома агресивно поставио према Асанжу како би од њега направио пример, и то је веома лоше. Осим тога, данас се суочавамо с великом опасношћу пред моћи медија да у потпуности конструишу догађаје и медијски их представе као реалност. То је веома опасно не само за разумевање садашњости већ ће у контексту непрекидне манипулације догађаја и докумената бити потпуно немогуће у будућности имати добро разумевање прошлости. Историјска наука би, уколико се то не заустави, изгубила сваки смисао.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *