Писма из Тамног вилајета – Чудна времена

Како је босански безизлаз, а да то није ни хтео, најбоље објаснио Алијин мали од палубе, дубоко жалећи за комунистичком праведношћу и Удбом?

Посљедњег дана новембра 2019. Сенад Хаџифејзовић угостио је у свом студију на Фејс ТВ Неџада Латића, Младог муслимана, како му тепа чаршија иако им његов оронули изглед одавно не даје за право. Разочаран и огорчен бистрио је све за тај профил емисије расположиве теме, од Алије и Бакира до саме Босне. Сјетио се и књижевника и новинара, те побројао Србе и Хрвате који су просто морали отићи из Сарајева.
„Нема више Удбе ни страха власти од ње, а Бога се не боје, јер и не вјерују у њега“, закључио је Неџад, а гледаоци да су наступила чудна времена када самозвани Алијин темплар уздише за комунистичком праведношћу и Удбом.

ТУМАЧИ ПРОШЛОСТИ И БУДУЋНОСТИ Да је дошао на становишта социолога Роберта Дахла, који је тврдио да се политички систем у коме се намећу опције с привилеговане позиције, и то зове демократијом, у стварности, не разликује од тоталитаризма, Неџад вероватно не зна, али разумијевање прилика одаје да се над босанском стварношћу дубоко замислио.
Истина је да од када се Босна гради као антисрпска да би у перспективи себе представила као антируску, па и антихрватску, у њој се ништа вриједно није запатило. Напротив. Чак је и плејада снажних историјских личности, интелектуалаца и духовних стваралаца добила етикету непријатеља, те је још оптужена за штету какву „земљи Босни“ нису нанијеле све стране војске које су кроз њу марширале. На челу те немилосрдне хајке на све разумно а другачије, нашли су се интелектуални патуљци са купљеним дипломама – полуписмени тумачи прошлости и будућности. Како би рају убједили у исправност мржње, објашњавали су да непријатељ не дрема, те да помоћ може стићи само од Запада.
„Непријатељ се налази пред коначним поразом, само треба још мало издржати“, понављали су.
Да се у јавну свијест усади идеја туђе пропасти како би се скренула пажња од оне сопствене, побринули су се сарајевски новинари који су стварност кројили по узору на удбашке кловнове Смиљка Шагољa и Ђуру Козарa. Смиљко се у рату поусташио па умро, а Ђуро прихватио Алијину визију Босне и још се бори за њу. Заборављајући кодекс новинарства, ова пера би се зачас у мраку сарајевске касабе претварала у уходе, жбире и идеолошке трабанте, ратовала псовкама, увредама и пријетњама, откривајући да трактати о босанском патриотизму и нису ништа друго до гомила флоскула које стварност сваки дан демантује.

МАЛИ ДОПРИНОС ДЕМОКРАТИЈИ Американцима и Британцима тако шта не смета. Они су истрајни у идеји да подрже наличје државе – притисцима на политичке елите а уз помоћ војног савеза за притиске и уцјене НАТО-а. За ту работу формирају разне групе за притисак, шире страх, пријете, уцјењују политичким и финансијским санкцијама, шире лажне вијести, формирају лажне медије, измишљене портале, Балканске мреже, Крикове, Раскринкавања, Данас, НИН, Н1, тзв. невладине организације и фондове. Мали допринос демократији и дијалогу у друштву, како у Србији, тако и у Републици Српској.
Сва је Босна као држава нестала у западним, политичким дубинама. Живи и постоји само као парадржава: јадна и сиромашна али послушна, са народом који стење и трпи у тишини, далеко од очију јавности, јер јавна сцена у Босни и не постоји. А Босна је ту гдје је; откуцава као темпирна бомба на граници Европске уније, пријетећи да ће са собом и њу разнјети у ваздух. Уколико би неко хтео указати на недостатке и рећи да у Босни још увек живи само претјерана представа о богатој историји, док су њени грађани само блиједа сјена борбе и успијеха ранијих генерација, ризикује да га прогласе за „русофила“ који гура „прст у око“ западном киклопу. А на тај ризик нико није спреман иако би могао оставити иза себе траг присуства у заједничком постојању и трајању, на политичкој сцени.
То је покушао Алијин темплар, члан привидно либералне а у стварности најгоре тоталитарне и лажне државне заједнице, а који је у познијим годинама схватио да у Босни ствари не стоје баш онако како би то раји било мило да чује. Јер како ни размишљање туђом главом не може трајати довијека, тако ни народ не може живјети у туђој историји а да не посумња у своју слободу.