Почетна / Друштво / Персонализам и Универзална декларација о људским правима

Персонализам и Универзална декларација о људским правима

Пише Душан Илић

Нова књига др Ивана Чула, под насловом Персонализам и Универзална декларација о људским правима, објављена је у Србији у издању Института за европске студије у Београду. Ова монографија представља једно посве оригинално дело на пољу, пре свега, правне филозофије, која умногоме осветљава утицај персоналистичке мисли на формирање целокупне европске правно-политичке парадигме након завршетка Другог светског рата

Данас смо сведоци све веће деперсонализације друштва, која уместо окретања човеку као личности, акценат ставља на систем, идеологију, економију и институције. Стога, и тренутно владајућа глобалистичка парадигма, као производ либерално-демократског капиталистичког друштва, уз себе доминантно вуче масу, просечност, тривијалност и површност. Често се помоћу индивидуализма, атомизма и секуларизма покушава дефинисити модерно друштво. Па ипак, једним од базичних темеља модерног друштва сматра се концепт људских права. Проблем је у томе што се овај концепт и његови корени посматрају у леволибералном кључу, што аутор умногоме деконструише. Један од главних доприноса ове књиге данашњој филозофији права је и тај да је њоме аутор објаснио значење и домете персонализма као филозофског правца у модерном правном обликовању концепта људских права.

ПЕРСОНАЛИЗАМ КАО ПОЛИТИКА У СЛУЖБИ ОСОБЕ Персонализам је филозофски правац и покрет у чијем средишту се налази човек као особа, тј. личност. Обликовао се под пресудним утицајем хришћанства у Француској у међуратном периоду. Највећа имена која су својим радом изнела персоналистички концепт били су, у првом реду, Жак Маритен, Николај Берђајев, Ружмон, Марсел, Муније. У средишту интересовања персоналиста јесте особа која је, с једне стране, апсолутно средиште и стандард за друштво и све његове институције, а с друге, основа за проповедање апсолутне универзалности и солидарности међу свим људима. Персонализам се може приказати као антииндивидуалистички, антиматеријалистички и антитоталитарни правац, који је истовремено критички настројен и према либерализму.
Ова изузетно интересантна књига подељена је у пет глава. У првом делу аутор се бави историјским коренима персонализма, као и културним и духовним контекстом у ком се овај правац развијао. При томе, посебан акценат ставља на европски, конкретније француски персонализам, те његову повезаност с хришћанском филозофијом. Као једна од доминантних усмерења персоналиста међуратног периода јесте и супротстављеност трима тада доминантним идеологијама заснованим на деперсонализацији човека, комунизму, фашизму и грађанско-либералном капитализму. У другој глави аутор се фокусира на концепт особе као централни, концепт људског достојанства, као и однос особе према заједници. Става је да је персоналистичка антропологија дубоко хуманистичка јер протествује против тадашње епохе која дехуманизује човека. У трећем делу аутор детаљније анализира персоналистичко схватање заједнице, те се нарочито осврће на критику индивидуализма и либералне демократије, као и свих облика тоталитаризма. Овде се посебно бави персоналистичким концептом хришћанске демократије изграђеном на критици поменутих идеологија. У том погледу излаже политичку мисао Берђајева, Маритена, Мунијеа и других персоналиста. Персоналистичка визија политике заснива се на политици у служби особе, овако утемељено друштво персоналисти сматрају једино истински демократским. Четврта глава нам доноси посебан осврт на персоналистичку филозофију права. Аутор нам указује да је на овај правац највише утицаја имало природно право и то оно Томе Аквинског.

УТИЦАЈ НА ПОСЛЕРАТНИ ПОРЕДАК Персоналистичка филозофија права у много чему је одговор на доминацију правног позитивизма у међуратном периоду које је у смрт одвело милионе људи. Нарочит значај за развој ове мисли има Жак Маритен, који први на филозофском плану почиње да развија концепт људских права. Стога се у петом делу аутор подробно бави Повељом Уједињених нација из 1945. и Универзалном декларацијом о људским правима из 1948. које су у бити засноване на Маритеновом концепту људских права и темељним вредностима персонализма оличеним у појмовима особе, људског достојанства и универзализма. Чуло се посебно осврће на персоналистичке утицаје на дизајнирање послератног западноевропског поретка, пре свега заснованог на демохришћанским политичким вредностима. Обрађује ове утицаје на европске интеграције и европске акте о људским правима, попут Европске конвенције о људским правима, као и на формирање Европског суда за људска права. На крају закључује да је овај филозофски правац за разлику од других предодређен да буде прихваћен на најширем светском нивоу. Такође, сматра га претходницом екуменизма који има за циљ да обједини све хришћане, а који има подршку и других нехришћанских мислилаца. По његовом мишљењу, персоналистичка мисао није у довољној мери истражена, те јој након деценија игнорисања треба посветити озбиљнију пажњу.
У контексту преиспитивања порекла и улоге концепта људских права у САД, након деценија доминације леволибералних елита и њихове злоупотребе ове идеје, долази до озбиљних заокрета. Наиме, државни секретар Мајк Помпео основао је Комисију за неотуђива права која ће испитати улогу људских права у америчкој спољној политици. Ову комисију чине стручњаци за људска права, филозофи, активисти и правници, а председава јој професор права с Харварда Мери Ен Глендон, бивша америчка амбасадорка при Ватикану. Стога, можемо закључити да ћемо све чешће бити сведоци осеке досадашњег људскоправашког наратива, док ће базични, конзервативни поглед на концепцију основних права све више добијати на значају.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *