ОТВОРЕН ПУТ ЗА ФОРМИРАЊЕ САВЕТА МИНИСТАРА

Страховања да би договор о именовању Зорана Тегелтије за председавајућег Савета министара БиХ могао бити „миниран“ приликом гласања у Представничком дому парламента БиХ нису се обистинила. Кандидат Милорада Додика добио је неопходну подршку 28 посланика, против његовог избора гласало је осморо представника опозиције, док је двоје било уздржано

Избор Зорана Тегелтије, доктора економских наука из Мркоњић Града, за првог човека другог по важности органа БиХ омогућили су посланици Додиковог победничког „блока“ из РС, те ХДЗ-а и СДА (и њених коалиционих партнера), док су се његовом именовању, према очекивању, супротставили представници опозиционих странака из Републике Српске и Федерације БиХ. Занимљиво је да за разлику од лидера СДС-а Мирка Шаровића, који се изјаснио против кандидата СНСД-а, његов страначки друг и досадашњи министар безбедности БиХ Драган Мектић, као и председник ПДП-а Бранислав Бореновић нису уопште били у скупштинској сали приликом гласања.
У обраћању посланицима, односно презентовању будућег рада новог Савета министара, Тегелтија је акценат ставио на „јачање економије и европске интеграције“. Није, наравно, могао, а ни желео да избегне важну тему „сарадње са Северноатлантском алијансом“ о којој су му, уосталом, постављали посланичка питања забринути заговорници уласка у НАТО из Федерације БиХ. Истакао је да „у околностима постојања озбиљних безбедносних изазова НАТО има незамењиву улогу“, те нагласио „да БиХ своје односе са овом организацијом треба да развија у складу са властитим интересима, полазећи од Програма реформи БиХ као базичног документа којим је дефинисан оквир даљег развоја односа двеју страна“.
Много значајнија је, чини се, порука новог председавајућег Савета министара „да БиХ мора развијати сарадњу са свима, али у складу с исказаном вољом и опредељењем свих њених конститутивних народа, те само оне активности, било оне унутрашњег или спољних карактера, које почивају на договору и сагласности свих у држави“.

УСЛОВИ ЗА ПРИСТУПАЊЕ ЕУ Смисао поруке је више него јасан. Дејтонска творевина не може ући у Алијансу без сагласности Републике Српске, а „зелено светло“ за тако нешто мањи ентитет БиХ – како често наглашавају његови челници – никада неће дати. Од Тегелтије смо, као уосталом много пута раније и од „државника из Лакташа“, чули како су „евроинтеграције један од приоритета политике РС и БиХ“. Да ли они заиста тако искрено мисле или то говоре из тактичких разлога како не би без потребе отварали нове фронтове сукобљавања са Западом – показаће време. Индикативно је, међутим, да је само неколико дана пре Тегелтијиног говора у Сарајеву његов „шеф“ и „пројектант“ политике Републике Српске приликом гостовања у једној телевизијској емисији упозорио „како Срби не би требало да олако шаљу поруку уласка у Европску унију без условљавања“. „Не би требало да јуримо у Европу у којој ћемо имати смањено право одлучивања, а њима предати потпуно своју сувереност у недефинисаној Европи за коју не знамо како ће изгледати у будућности“, нагласио је Додик.
Након што је кандидат владајуће коалиције из РС успешно прошао „тест“ у Представничком дому Парламента БиХ, нема више препрека за конституисање толико чеканог Савета министара. То, ипак, не значи да су окончане „игре“ око кључног документа „Програма реформи БиХ“, чији је садржај још непознат јавности, јер ће – према договору његових домаћих и међународних „стваралаца“ – остати „у сефу“ све до слања у седиште НАТО-а у Бриселу. А пошто ће ово слање Програма уследити тек након званичног „рађања“ новог Савета министара – који би након провера биографија кандидата за министре и њихове заменике требало да се деси крајем децембра – садашњу „тајновитост“ настоје да максимално експлоатишу челници опозиционих партија из РС оптужујући Додика „да скрива документ у коме је својим потписом фактички дао сагласност на улазак Српске и БиХ у западну војну алијансу“.
Овај „грех“ импутирао је садашњем српском члану Председништва БиХ његов претходник на овој функцији Младен Иванић. Од политичара који се не тако давног фебруара 2016. године на трибини СДА у Зеници (на шта сада подсећају његови противници у РС!) јавно похвалио „да је, дајући сагласност на увођење ПДП-а, царине и војске, учествовао у спровођењу тешких реформи у БиХ“, сада се могла чути „како слање документа Програм реформи БиХ у централу НАТО, аутоматски значи активацију МАП-а и напуштање политике војне неутралности Републике Српске“. Из његове Партије демократског прогреса, као и Српске демократске странке, затражено је да се „тајновити документ“ стави на увид посланицима Народне скупштине РС. Додик је – одбацујући оптужбе Иванића и његових „сабораца“ – не само изразио спремност да то учини пре слања Програма у Брисел већ је и саопштио да је спорни документ проследио челницима опозиционих странака мањег ентитета БиХ. Један од њих, Мирко Шаровић демантовао је да је добио овај важни папир, а остаје да се види какве ће бити реакције опозиционих првака када коначно јавности буде презентован садржај Програма који је тренутно „под кључем“.

ПУТ ДО НАТО ШАЛТЕРА Интересантно је да и у Сарајеву има оних који сматрају да се недавно усвојени Програм реформи суштински уопште не разликује од „упокојеног“ АНП-а, те да он заправо води земљу ка „шалтеру у Бриселу“. Алија Кожљак, бивши војни представник БиХ при НАТО-у, у изјави за сајт klix.ba оценио је како је најновији усаглашени документ у ствари „костур“ Годишњег националног плана из којег су само избачене ствари које могу представљати сметњу за поједине преговараче.
„У драфту који се нашао као полазна основа политичарима за креирање Програма реформи је документ са свих шест кључних поглавља које садржи АНП у својој обавезној структури. Они су се договорили о томе шта евентуално некоме у овом тренутку политички смета, шта тај преговарач не може да прода свом бирачком телу… У изради документа учествовао је представник НАТО штаба у Сарајеву. Од свих су добијена обећања да ће тај усаглашени документ, како год се звао, представљати Годишњи национални програм и као такав би био прихваћен од НАТО-а… Сматрам да слање документа у Брисел значити активацију МАП-а, осим ако неко током коментара, дискусија не буде учинио директан корак да се то оспори“, тврди Кожљак.
Очигледно је да овог бошњачког војног стручњака при тумачењу споразума првенствено води нескривена жеља (која није само његова!) да некадашња централна југословенска република што пре постане део „свете војне алијансе“ због чега игнорише чињеницу да у усаглашеном Програму реформи јасно стоји да он „не прејудицира чланство у НАТО-у“, односно истиче „да је за кретање ка чланству потребна нова одлука Председништва и Парламентарне скупштине БиХ“. Наравно, уопште не треба искључити могућност да глобалистички „пријатељи Босне“ пре или касније закључе како их тако нешто уопште не обавезује, већ да је документ послат из Сарајева у Брисел „сам по себи довољан“ за слање позивнице дејтонском протекторату да уђе у „најмоћнију војну организацију у историји“.
А да Републику Српску у борби за очување војне неутралности и одбрани дејтонског уређења БиХ очекују нова искушења, индиректно је најавио незаобилазни амерички дипломата Метју Палмер. Мада је током последњег боравка у Сарајеву саопштио да ревизија Дејтонског споразума (такозвани Дејтон два) „тренутно није у фокусу политике Вашингтона“, изасланик државног секретара за Западни Балкан је са овог места поручио „како ће САД реаговати уколико дође до покушаја нарушавања суверенитета БиХ“. Није тешко погодити којој страни у нефункционалној држави је упућена ова претња, као што не би требало имати никаквих дилема о томе шта наговештава Палмерова реченица да ће „када питање чланства у НАТО-у буде зрело, Босна и Херцеговина бити квалификована да донесе одлуку о томе“.