Одбрана Завета

ОДБРАНА ПРАВОСЛАВНИХ СВЕТИЊА У ЦРНОЈ ГОРИ

Шта ће народ штитити на великом сабрању у Никшићу?

Многи су црквено-народни сабори у историји српског народа имали снагу почетка нове странице историје. Иако велико сабрање народа у Никшићу, заказано за 21. децембар, није прва реакција на спорни Предлог закона о слободи вјероисповести, догађаји који су претходили – од покушаја атентата на Миодрага Даку Давидовића и посредно владику Јоаникија, до одлучности српског корпуса да одбрани своје право на постојање и чињенице да ће овај пут и за ту прилику из Острога бити донете мошти Светог Василија Острошког – чини се, наговештавају преломна збивања. Насупрот заговорницима грубе ревизије чињеница на којима се четири године уобличавао поменути Предлог – стао је народ. Он, судећи по расположењу у Црној Гори, овај пут између антисрпског закона донетог по мери референдумске крађе којом је основана још једна НАТО држава и завета да ће бранити имовину СПЦ, бира ово друго. Како су се народ у Црној Гори и Свети Василије нашли на истој страни историје, те да ли је ово покушај оспоравања европских стандарда или одбрана светиња, ћивота, цркава, манастира, гробља и идентитета који се ковао пуних осам векова?

Аманет предака

У сусрет Сабору, у манастиру Морача, на свечаној седници Већа народних скупштина Црне Горе усвојена је обавезујућа Декларација о неприхватању једнострано предложеног Закона о слободи вероисповести.
Подсећајући на осам векова трајања СПЦ у Црној Гори, чланови Скупштине су упозорили да власт укида владавину права, разара заједничке духовне и државне вредности и јединствени идентитет народа. Они су упозорили да проказани Закон о слободи вероисповести власт у Црној Гори намерава да донесе уз помоћ мањинских народа друге вере, који би, прихватајући да на овакав начин учествују у доношењу овог закона, показали отворено непријатељство према већинском православном народу.
„Народна скупштина српског народа у Црној Гори објединиће све своје снаге, лични ауторитет, друштвени утицај, организациону структуру и сва друга средства да спријечи проклетству предату организацију да скрнави вишевјековне светиње које су нам уз аманет на чување оставили наши светитељи и славни преци. Тако нам Бог помогао!“, стоји у Декларацији.

АТЛАНТИСТИЧКИ РУКОПИС Подсетимо да је седница Владе на којој би требало да се расправља о Предлогу закона у који су имплементиране препоруке Венецијанске комисије, а по коме ће сви верски објекти који су били у власништву државе Црне Горе до 1918. бити препознати као државна имовина, заказана за 24. децембар. У сусрет доношењу овог закона, Митрополија црногорско-приморска указивала је на то да овде није реч само о отимању верских објеката СПЦ старијих од нововековне црногорске државности већ и целокупног културног и духовног наслеђа Немањића. Иако су му црногорски званичници приписивали демократски карактер, те његово доношење објашњавали стандардима који важе у цивилизованим земљама а које СПЦ негира отуда што као политичка установа претендује на неку вртсу монопола, мрачни наум Закона да коначно потре српски идентитет и српско присуство у Црној Гори био је очигледан, и јасно упућивао на налоге атлантистичких структура које су преко Црне Горе дубоко продрле у срце Балкана. Истовремено с припремом овог закона текли су и све отворенији покушаји црногорских власти и тамошњих сепаратиста да самобитност нове творевине потврде аутокефалијом. Чињеница да Свети Сава седишта најзападнијих српских епархија, Зетске и Захумске, није случајно сместио на бококоторску Луштицу и у пељешачки Стон, није превише тангирала интересе законописаца. За заокруживање НАТО пројекта, баш као и у Македонији, показало се као неопходно искључивање СПЦ на овој територији, те кидање свих историјских и црквених веза са Србијом.

БОРБА ПРОТИВ НЕПРАВДЕ Отуда је, најављујући велики црквено-народни Сабор у Храму Светог Василија Острошког у Никшићу, 21. децембра, владика Јоаникије рекао да је неопходно чувати своју веру, и своје храмове, своје светиње.
„О томе се ради. Није ово никаква борба наша против државе. То је лаж! Ово је борба против неправде! Нападнути смо, морамо се бранити и то нам свако у свијету одобрава, да се бранимо свим могућим цивилизованим и културним средствима. Ми се тако и понашамо.“
Намера је да се, наводи владика, скрене пажња домаћој и страној јавности на неправду, и наравно да се још једном потврди спремност да ћемо своје светиње бранити, ако буде требало и својим животима.
„Не можемо допустити да се наша вјера прља и понижава, да се газе завјештања наших светих предака“, поручио је владика Јоаникије.
Преосвећени епископ је устврдио да у свему овоме постоји још једна зла намера за шта има доказе. Припремљени закон, напоменуо је он, неће моћи да се примењује без обзира да ли ће проћи или не, али то властима није много ни важно.
„Само да прође, било како, да би помогли Шиптарима на Косову и Метохији да, по истом принципу, донесу закон којим би одузели све светиње Српске православне цркве и приписали Шиптарима, на квазидржаву. Ево, нека ме било ко демантује, спреман сам за ове ријечи да одговарам. Ово су тешке ријечи, али нека ме демантују за ово.“
Деманти није стигао. Од тешких речи показала се тежом само стварност. Несумњиво да ће 21. децембра свако у Црној Гори и ван ње бити пред избором да ли ће се приволети тапијама, правним аргументима и историјским чињеницама или интересима званичне Подгорице и њених налогодаваца.

Писмо из Острога црногорском народу

Ако сада издамо Светог Василија Острошког, када оболимо, или оболи неко наш, хоћемо ли имати образа и храбрости да му дођемо и молимо га да нас избави?

Пише Протојереј Јован Пламенац

Из Острога се више види. А највише када се држите за руку Светог Василија.
На дежурству сам поред Ћивота Светог Василија Острошког. Нема гужве као оно љети, али ипак долази народ, свако са својим бременом не би ли му га Свети Василије олакшао. Долазе стари и млади, и дјеца. Долазе не само са Балкана него из читавог свијета. Нема болесног човјека у Црној Гори који није дошао Светом Василију да га замоли за помоћ. Страшно је видјети колико је болесне дјеце, посебно након што нас је НАТО испрашио бомбама.
Светом Василију под Острог долазе болни већ више од три и по вијека. Долазили су му још за његовог земаљског живота.
И овдје стижу вијести о накани садашњег црногорског режима да Православној цркви у Црној Гори отме добар дио имовине, па и сам манастир Острог. Људи су забринути. Знају да сила Бога не моли.
А зна ли сила да њу Бог не воли?
Нијесу данашњи црногорски богоборци једина сила која је ударала на Светог Василија Острошког. Ударио је Нуман-паша Ћуприлић 1714, Омер-паша Латас 1852, па турска војска 1876–1877. и Њемци 1942. године. И ево га Свети и даље на послушању код Бога да помаже народу. Све те силе су пропале, а Свети Василије је опстао.
Све то вријеме народ је био уз Светог Василија Острошког. Црногорци нијесу жалили главе да одбране Светог Василија. И Свети им је обилно узвраћао. Помагао је и онима који су на њега насртали, када би се искрено, истински покајали.
Црногорски народ овог доба нашао се на провјери своје оданости Светом Василију Острошком, већој него што су то били Црногорци у вријеме Турака и Њемаца.
Раније је непријатељ нападао на Црну Гору; данас је непријатељ црногорског народа у његовој кући. Црногорски режим насрнуо је на највећу црногорску светињу манастир Острог и свако ко је макар једном био код Светог Василија, или макар једном је завапио: „Свети Василије помози ми, помози моме дјетету“, дужан је да сада стане у одбрану острошке светиње.
Режим је најавио отимање манастира Острога и друге црквене имовине без оружја. Народ је призван да Острог и друге манастире одбрани без оружја. Призвани су у одбрану Острога сви који потребују помоћ Светог Василија, не само православни него и римокатолици, и муслимани, и они који кажу да су атеисти, а када оболе, или им дијете оболи, долазе код Свеца. Призвани су и они који мисле да им не треба помоћ од Светог Василија, али понијели су од родитеља кућно васпитање и имају осјећај цивилизацијских вриједности.
Партијска дисциплина, страх за радно мјесто, недостатак личне храбрости … не могу нам бити оправдање да 21. децембра не будемо на великом Црквено-народном сабору у Никшићу. Ни обавезе на послу, евентуално невријеме, проблем превоза, ни јака прехлада, и не знам што све, не смију бити разлози да тог дана не будемо уз Светог Василија; ни поломљена нога не смије нас тог дана одвојити од њега.
Наше партијске и било које друге међусобне нетрпељивости не смију у нама будити инат да не одемо у Никшић.
Ко заиста тог дана не буде могао да дође у Никшић, може општенародну одбрану Острога подржати тако што ће послати телеграм подршке, потписан именом и презименом, са бројем своје личне карте, овој светињи, или Митрополији црногорско-приморској, или Епархији будимљанско-никшићкој. Или ће телеграм, такође потписан именом и презименом, са бројем своје личне карте, у којем ће исказати свој протест због најаве отимања Острога, послати Влади и Скупштини Црне Горе.
Одбрану Острога дужни су да подрже и они чији су коријени у Црној Гори а сада живе у Србији, Босни и Херцеговини, негдје у иностранству – доласком у Никшић или, барем, телеграмом.
У дан великог Црквено-народног сабора у Никшићу можемо само бити са Светим Василијем Острошким или против њега, можемо бити или они који су устали у одбрану Острога или они који су на Острог насрнули. Нема између.
Ако сада издамо Светог Василија Острошког, када оболимо, или оболи неко наш, хоћемо ли имати образа и храбрости да му дођемо и молимо га да нас избави? Хоће ли нас бити срамота да му се молимо, а када смо ми њему били потребни, имали смо „преча посла“? Мислите да ћемо моћи да се сакријемо, или да ће он заборавити да смо га издали? Нећемо се моћи сакрити, нити ће он заборавити наш кукавичлук. То је правда Божја: „А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима“, каже нам Господ.
Кнез Раич је чинио велики зулум манастиру Острогу, па му је шест синова погинуло. Када је видио што је учинио мислећи да је силан, да му нико ништа не може, покорно је дошао Светом Василију и замолио га да му опрости. И Свети Василије га је благословио дјецом уз коју је провео остатак живота вриједно радећи на свом имању. Али Раич се искрено покајао за своја недјела. Зулум који најављује црногорски режим много је већи од зулума кнеза Раича.
Ако мислимо да сада можемо да издамо Светог Василија, па онда да му дођемо с покајањем, у грдној смо заблуди. Не може то тако, не можемо да чинимо безакоње с планом да ћемо се покајати. Не можемо Бога преварити.
На великом сабрању у Никшићу, засигурно, биће и људи које ће убацити полиција да компромитују скуп. Препознаћете их: правиће неред, гађаће полицију каменицама, носиће четничке барјаке и неприкладне транспаренте, и снимаће их камере и фото-апарати режимских медија… Хватајте их, па видите што ћете са њима.

2 коментара

  1. Sabor je bio.Po meni previse skroman za trenutak i posledice koje ce tek docji.Nije cudno sto u Montenegro nema Srba.Nema ih vise ni u Srbiji.Vi na navodnim Srbskim medijima nemozete izreci nista sto bi se usprotivilo ovoj sizofreniji crnogorske vlasti ili drzave.Srbska drzava se ponasa kao da se ovo sto se dole desava nje ne tice.A svak0om ko ima mozga jasno je da je cilj svega obracun sa Srbstvom u crnoj gori.Obracun sa korenima,svetinjama relikvijama mostima moci Srbskom.Da li je bar neko preduzeo mere da se duhovno blago a ima ga mnogo,duhovno blago,skloni i sacuva od ovih antihrista.Jer ce u protivnom svo preci na drugu stranu.Da ne kazem ciju.I ovi navodni Srbi u vlasti prave se naivnim i nevestim da shvate svu perfidnost i niskost pobuda koje sve ovo proizvode,Oni su navodno pravoslavci i uopste ne shvataju cemu ove i ovakve reakcije.Pod hitno skloniti duhovno blago Srbskog naroda.Ja ,mali covek rekoh i spasih svoju dusu.Hvala Vama ako ovo ode u etar.

  2. Vec jutros je u Srbiji krenula orkestrirana kampanja na Amfilohija,Kampanju vode ljudi u mantijama sigurno u necije ime.Necu imenovati .Dakle ako Amfilohija napada Crnogorsdki rezim ako ga napadaju ljudi u mantijama u necije ime iz Srbije pitam.Pitam one koji imaju cime da razmisljaju.Ko ovde radi za Srbske interese a ko za svoje licne ili zajednicke interese .Prosto je ne verovatno sta i ko sve ne radi sa Srbskim narodom.Mora se razluciti sta je politicka mudrost,sta borba za Srbske interese a sta je licna sujeta ili borba za opstanak na vlasti.To nikako ne moze ici zajedno.Nadam se da se razumemo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *